Владо Шипчић је био српски четнички командант, који је остао упамћен као последњи преостали четник из Другог светског рата. Рођен је 12. маја 1924. у селу Мала Црна Гора на Дурмитору, Краљевина Југославија. Убијен је 29. јула 1957. године. Шипчићеву четничку групу су побиле јединице државне безбедности ФНРЈ јула 1957. у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова.
Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Био је висок, корпулентан, вешт и ментално веома јак. Мозак му је брзо радио и то му је много пута спасило живот. Имао је плаве очи и плаву косу. Још као дечак је показивао склоности ка ратничком позиву, те је рано научио од старијих како да барата оружјем. Увек је бранио слабије, а јачима је узвраћао без обзира на последице. По пивским селима се причала легенда да је Владо Шипчић знао убити пушком орла док је у лету. На зборовима где су била надметања младића у бацању камена са рамена или вучење конопца, рвање, није му било равног. Завршио је основну школу, иако за књигу није превише марио… када је стасао за средњу школу, одустао је, не желећи да изгуби слободарски живот српског горштака. Владов отац, Митар Шипчић је био учесник свих ратова 1912-1918 за ослобођење српског народа од османлијских, аустро-угарских и бугарских завојевача, као и стварање прве јужнословенске државе на Балкану. Владо је пре рата гајио симпатије према комунизму, али убрзо разочаран њиховом анти-српском идеологијом одлучио да их напусти.
У својој борби за опстанак након Другог светског рата, Владо је знао и за љубав. Верио је био девојку Ану Војиновић са Жабљака, надајући се да ће једном моћи засновати брак. Због те љубави, Војиновићи са Жабљака су жестоко пострадали од комуниста.
Владо је легенда српског народа,који је био изузетно омиљен код Срба као оличење правде и слободе, човек који је остао веран српској традицији, вери, Краљy и Oтаџбини до последње капи своје крви. Владимир је био последњи четник који је остао да се бори против Јосипа Броза и његовог комунистичког режима.
Владов отац, Митар Шипчић је убијен септембра 1943. године на Жабљаку, и бачен у јаму названу „пасје гробље” од стране партизана. Једног јутра, у праскозорје, упадају партизани у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра и његовог брата Драга и одводе их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи, уз друге партизанима нелојалне Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стрељање као „великосрпски хегемонисти“. Отац је стрељан, а стриц је погинуо у покушају бекства.
Владо је чврсто решио да им се освети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Након рата је наводно по локалним причама, разоружао и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица.
Владо Шипчић постаје један од најбољих и најмлађи борац (17 година) Фочанске четничке бригаде. Током рата је бранио српски народ од усташа и комуниста на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне. Његови подвизи су били легендарни у том крају. Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. Зарекао се да се неће никада предати партизанима, као што су урадили многи четници, након заробљавања генерала Драже Михаиловића 1946. године. Владо је наставио да се бори, заједно са Божом Бјелицом и Српком Меденицом.
Божо и Српко су због издаје погинули 1951. године, а Владо сам наставља борбу. Није успио да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Божа Бјелице, која је Божа предала комунистима. Убијена је метком усред чела на једном народном сабору у источној Босни, ово је било понижење за Милицију ФНРЈ и власти су организовали велику потрагу за њим.
Шипчић се пуних шеснаест година борио против комуниста, хајдуковао је 12 година после Другог светског рата. Живео је по пећинама и шумама. Cкривао се у крајевима око тромеђе Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије.
Више од 10 година је владао страх у тим крајевима због њега. Због брдовитог терена и густе шуме, комунистичка полиција и војска га нису могле наћи. Ударао је и нападао неочекивано на разним местима и од власти отимао храну и остале потрепштине које је делио са својим јатацима. Обичном народу није никад ништа нажао направио, само су се они који су били у партизанима од њега бојали.
Веровало се да је јачи од војске и полиције и да му ништа не могу. Никако нису могли открити где се налазиo, јер је стално мењао терен и ударао тамо где су се најмање надали. Приче о његовом лукавству, храбрости и надљудској снази су невероватне, што га је учинило легендом тих крајева.
Познат је случај када је био опкољен од стране ОЗНЕ и сатеран на литицу испод које је била провалија и ток реке Дрине. Немајући избора, одлучио се на скок са огромне висине у набујалу Дрину, a који је успео чак и да овековичи фотографијом једaн агент ОЗНЕ, који се налазио на другој страни реке. Приликом те акције, тројица његових сабораца су убијена, али је он тим скоком успео да избегне сигурну смрт.
Под огромним притиском јавности, комунистичка полиција је дошла у очајну ситуацију. Како то да један човек може да надмудри и надјача читаве војне и полицијске структуре? Половином јула 1957. године, кренула је најобимнија потера за последњим четником по брдима у околини Бијелог Поља. Издао га је рођак његовог покојног саборца, Милан Павловић, који је одвео агенте ОЗНЕ до скровишта. 27. јула, у раним јутарњим часовима, Владимир је лоциран у једној пећини дубоко у шуми. Тако опкољен, пружао је последњи отпор душманима, одбијајући њихов предлог да се преда. У тренутку када му је преостало свега два метка у пиштољу, свестан да се нашао у безизлазној ситуацији, сам себи пресуђује.
Владо Шипчић је био је последњи Краљев и Дражин војник. Пре њега ликвидирани су сви припадници његове чете.
Његова група је била у саставу:
Kомандант Владимир Шипчић
Божо Бјелица
Српко Меденица
Иван Шљукић
Момчило Дакић
Мирко Ковачевић
Милан Матовић
Блашко Јегдић
