На данашњи дан, 28. априла 1918. у затвору у Терезину (Чешка) умро је Гаврило Принцип. На двадесет година затвора осудиле су га аустроугарске власти након атентата на аустроугарског пријестолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914, чиме је почео Први свјетски рат.
Убиство Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године, било је повод за почетак Првог светског рата, а атентатор Гаврило Принцип осуђен је на затворску казну од 20 година, где је зверски мучен, све док није умро у најгорим мукама. Принцип је робијао у затвору у Терезину (Чешка), а највећа мистерија је та, како је умро.
Гаврило Принцип био је заточен у самици, где је полагано умирао од глади и болести, пребијан систематски, буквално свакодневно. У влажним ћелијама, пуним пацова, на голим даскама обитавали су робијаши у злогласном Терезину.
Нешто, што није личило на храну робијашима је дељено сваки трећи дан, а Гаврило Принцип је добијао храну тек сваки пети дан. Мучен је зверски на разноразне начине, а “специјалитет” затвора било је мучење Гаврила Принципа тако што би га ставили у дрвено буре у које је претхотно било закуцано мноштво великих ексера, па би га котрљали у таквом бурету док би се велики ексери забадали у Гаврилово израњањено младо тело!
Првобитни план атентата није успео, јер је требало да буде шест извршилаца. Приликом проласка колоне Франца Фердинанда кроз Сарајево, на Видовдан 28. јуна 1914., што је на неки начин била и провокација за српско становништво, четворица учесника у атентату нису урадили ништа. Недељко Чабиновић је бацио бомбу на аутомобил у коме се налазио престолонаследник, али је промашио.Тек када је колона са Фердинадном касније поново пролазила, Гаврило Принцип је успешно извршио атентат.
На суђењу је установљено је Принцип користио оружје белгијске марке полуаутоматски пиштољ, и наводно га је припадницима Младе Босне уручио сам Драгутин Димитријевић Апис. Упркос томе што са овим инцидентом нису биле повезане званичне власти Краљевине Србије, већ поједини људи на одређеним положајима, чланови организације “Уједињење или смрт” или “Црна рука”, Аустроугарске власти су искористиле новонасталу ситуацију да упуте ултиматум Србији.
Српске власти су одговориле позитивно на све тачке ултиматума, осим на једну која је захтевала упућивање аустроугарских истражних органа унутар територија Краљевине Србије. Ово су власти Аустро-Угарске искористиле да објаве Србији рат, који је убрзо ескалирао у Први светски рат. На зиду ћелије у којој је и умро, Принцип је написао: “Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…”. А на затворској лименој порцији, у знак сјећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу “младобосанца” Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето ђело, Гаврило је урезао стихове: “Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек ‘мре, ко хоће да ‘мре нек живи”.
Посмртни остаци “видовданских јунака” након Првог свјетског рата, 7. јула 1920. године пренесени су и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву да би тек 1939. године њихове кости биле коначно положене у капели “Видовданских хероја” на православном гробљу, на Кошеву. Власти Краљевине Југославије поставиле су спомен плочу на мјесту гђе је Принцип извршио атентат, али су је окупаторске њемачке и усташке снаге, које су дошле у Сарајево, уклониле 1941. године и однијеле на дар нацистичком вођи Адолфу Хитлеру.
На истом мјесту, након Другог свјетског рата поново је постављена спомен плоча на којој се налазио натпис: “Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”.
Ту спомен плочу у протеклом рату у БиХ, 1992. године маљем су уништили припадници муслиманске војске, као и Принципове отиске стопа на мјесту атентата које су се налазиле испред Музеја “Младе Босне”. Мост у Сарајеву, недалеко од мјеста атентата, 1918. године добио је назив Принципов мост, да би га након протеклог рата власти у Сарајеву преименовале у Латинску ћуприју.
И родна кућа Гаврила Принципа, која је била запаљена у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године и претворена у спомен-музеј који је чувао успомену на њега, поново је запаљена 1992. године.
