Пише: Немања Девић (Српско коло)
Данас присуствујемо једном врло занимљивом тренду, сличном као у периоду 1945–1946, да се на сваки национални повик или пак рационални позив на дијалог
на тему куд плови овај брод, јавља народнофронтовска маса са напамет наученом рецитацијом:
1. Јеси ли ти служио војни рок?
2. А што ти не живиш на Косову?
3. Зашто ниси изродио петоро дјеце?
Појавио се и термин „шеста колона” (раније су тако називане вашке) за сва она трућала која се позивају на Косово, а гле чуда не живе на имању у Дреници. Што рече
Лубарда, бар да ми пљунуше на етикету, па је залијепише на чело, а они ми још пљунуше на чело па залијепише етикету. То ништа не боли…
И док нам провјеравају парцеле у катастру и разлажу сперматозоиде, активисти који нису ни примијетили да су им израсли шиљати очњаци, покушавају да укажу на нашу недосљедност – и да нам капитулацију прикажу не само као логичан исход једног (привременог) пораза, већ и као врхунски национални идеал. Историја је стварно учитељица живота.
И када се српски народ прије мало више од сто година нашао у сличној позицији, наравно да ником није падало на памет нешто слично, јер се иоле знало за ред,
хијерархију, част. Па чак и за националну стратегију. И тад се десио један феномен који се зове 1.300 каплара. Замислите, нико од њих није живио на Косову, ријетко ко је и био ожењен и, човјече, нико од њих није био одслужио војску! Али су сви они, који су до тада (а они преживјели и од тада) живјели и стварали за своју
Отаџбину, кренули у херојски јуриш за њу 1914. и упркос тешким губицима листом постали бесмртни.
За све иоле памтеће и достојанствене Србе. Међу њима су били и Страхињић Бан Нушић и Миодраг Давидовић, јединци синови српских политичара, и Ава
Јустин и Станислав Винавер и Александар Дероко…
Сличних примјера има сијасет само у нашем 20. вијеку. Сјетите се и београдских дама из истог периода, које су оставиле своје париске хаљине и шешире и замијениле их завојима, да чисте гнојне ране својим саборцима.
Милан Ракић ће говорећи о њима лијепо описати невјерне Томе свог времена: „Данас нама кажу, дјеци овог вијека, да смо недостојни историје наше… ”
Зато браћо и сестре само храбро, и не клонимо духом. Српски народ још није пропао, као што га уче лажни пророци. Ако због нечег ваљају наша тешка времена,
онда је то бар због оне старе: не пада снијег да завеје брег, већ да свака звјерка остави свој траг….
* АУТОР ЈЕ ДОКТОР ИСТОРИЈСКИХ НАУКА И НАУЧНИ
САРАДНИК ИНСТИТУТА ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ У БЕОГРАДУ
