(Чланак министра иностраних послова Руске Федерације С.В. Лаврова за МИЦ „Известија“).

Оружане снаге Русије и добровољци Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике поуздано извршавају задатке у оквиру специјалне војне операције (СВО), и тако прекидају недопустиву дискриминацију и геноцид над Русима и отклањају директну пријетњу безбједности Руске Федерације, коју су годинама стварале САД и њихови сателити на територији Украјине. Губећи на бојном пољу, украјински режим и његови западни покровитељи се не гнушају да приређују инсценирања „у крви“ како би у очима међународне јавности нашу земљу представили као демонску. Већ су били Буча, Мариупољ, Краматорск, Кременчуг. Руско министарство одбране са непобитним чињеницама регуларно упозорава о припремању нових режираних инцидената.
Провокациона инсценирања Запада и његових присталица имају препознатљив рукопис. Она нијесу почела тек у Украјини, већ много раније.

Година 1999. српска покрајина Косово и Метохија, село Рачак. Група инспектора ОЕБС-а стиже на мјесто на коме је откривено неколико десетина тијела у одјећи цивила. Шеф мисије по хитном поступку, без спровођења истраге, објављује да је то акт геноцида, без обзира на то да доношење закључака такве врсте не спада у надлежност међународних чиновника. НАТО одмах почиње оружану агресију против Југославије, свјесно уништавајући телевизијски центар, мостове, путничке возове и друге цивилне објекте. Касније се поуздано испоставља да убијени нијесу били цивили, већ борци бандитских формација „Ослободилачке војска Косова“, преобучени у цивилну одјећу. Ипак је инсценација већ постигла циљ за читаво вријеме послије потписивања Хелсиншког завршног акта – незакониту примјену силе против државе чланице ОЕБС-а. Карактеристично је да је шеф мисије ОЕБС, чија је изјава послужила као „окидач“ за почетак бомбардовања, био П. Волкер – држављанин САД. Главни резултат агресије је насилно одвајање Косова од Србије и формирање највеће на Балкану америчке војне базе „Бондстил“.

Година 2003. – тужно препознат перформанс државног секретара, К. Пауела у Савјету Безбједности ОУН са епруветом некаквог бијелог прашка, који је он читавом свијету објелоданио као споре сибирског отрова, који се тобоже производи у Ираку. И опет је инсценација постигла циљ: Англосаксонци и други са њима су бомбардовали Ирак, који ни до сада не може да обнови своју државност. Фалсификат је био брзо разоткривен: сви су признали да у Ираку није било ни биолошког оружја нити другог ОМУ (оружја за масовно уништавање). Касније је један од инспиратора агресије, британски премијер Тони Блер, признао фалсификат, изјавивши нешто типа: па погријешили смо, коме се то не догађа. Лично К.Пауел је касније правдао сам себе говорећи да су му „подметнуле специјалне службе“. Било како било, редовна фалсификат провокација је послужила као изговор за реализацију плана разарања сувјерене земље.

Година 2011. Либија. Овдје се догодила посебна драма. Директна лаж, као у случају Косова и Ирака се није догодила, зато је НАТО, на најгрубљи начин изопачио резолуцију СБ ОУН-а. Ова резолуција је утврђивала режим зоне забрањених летова изнад Либије како би „спустила“ ратну авијацију М.Гадафија. Она није ни летјела. Ипак су натовци почели бомбардовати дијелове либанске војске, који су се борили против терориста. Моамер Гадафи је био звјерски убијен, од Либије ништа није остало, до данашњег дана покушавају да је саставе од дијелова, а тим процесом опет управља представник САД, именована лично од стране Генералног секретара ОУН, без икаквих консултација са Савјетом Безбједности. У оквирима овога процеса западни колеге су више пута инсценирали договарања о изборима унутар Либије, која су се завршили без резултата. Либија и даље остаје територија којом господаре незаконите оружане формације. Већина њих тијесно сарађује са Западом.

Година 2014., фебруар, Украјина. Запад посредством министара иностраних послова Њемачке, Француске и Пољске фактички присиљава предсједника Виктора Јануковича да потпише споразум са опозицијом о прекиду супротстављања и мирном рјешавању унутарукрајинске кризе, формирањем прелазне владе националног јединства и одржавањем пријевремених избора у року од неколико мјесеци. Међутим, и ово је било инсценирање: сјутрадан је опозиција извела државни удар праћен русофобичним и расистичким паролама. Западни гаранти споразума нијесу покушали чак ни да их уразуме. Чак шта више убрзо су почели да подстичу пучисте и дају им подршку у њиховој антируској политици, отпочињању рата против сопственог становништва, бомбардовању градова Донбаса само због тога што су тамо одбили да признају противуставни преврат. Због тога су становништво Донбаса прогласили за „терористе“, и опет уз подстицање Запада.
Овдје ваља напоменути, да је инсценирање, како се ускоро разоткрило, било и убиство демонстраната на Мајдану, зашто је Запад окривљивао или оружане снаге, одане В. Јануковичу, или специјалне руске службе. У ствари провокацију су приредили радикали из редова опозиције, који су тијесно сарађивали са специјјалним службама Запада. Чињенице су убрзо откривене, али ствар је већ завршена.
Када је дошло до прекида рата у Донбасу, захваљујући напорима Русије, Њемачке и Француске у фебруару 2015.године, између Кијева Доњецка и Луганска закључен је Мински споразум, којом приликом су се и овдје истицали Берлин и Париз, поносно себе проглашавајући његовим гарантом. Међутим, током наредних дугих седам година нијесу ни прстом мрднули да приморају Кијев, како је то директно прописивао Мински споразум, који је једногласно прихваћен од стране Савјета Безбједности ОУН, да ступи у директан дијалог са представницима Донбаса поводом усаглашавања питања његовог специјалног статуса, амнестије, обнављања економских веза, одржавања избора. Западни лидери су ћутали и када је Кијев, и у вријеме владавине П.Порошенка, и В Зеленског, предузимао активности, које су биле у директној супротности са Минским споразумом. Чак шта више Њемци и Французи су изјављивали да је непосредан дијалог између Кијева и ДНР и ЛНР немогућ, пребацујући сву одговорност на Русију, без обзира на то што она ниједном није поменута у минским документима, али је за све ове поменуте године усамљена и упорно тражила њихово поштовање.

Ако је неко и имао сумње да је „Минск“ био редовно инсценирање, онда их је разбио П.Порошенко, који је 17. јуна 2022. године изјавио: „Мински споразум за нас ништа није значио, ми нијесмо имали намјеру да га извршавамо…наш задатак је био да отклонимо пријетње…да добијемо у времену како би смо обновили економски раст и ојачали Оружане снаге Украјине (ВСУ). Задатак је извршен. Мински споразум је постигао свој циљ“. Цијену овог инсценирања све до сада плаћа украјински народ, којег је дуги низ година Запад присиљавао да се помири са животом под угњетавањем русофобичног, неонацистичког режима. Узалудни су сада напори О. Шолца, који захтијева да се Русија присили на споразум о територијалној недјељивости и суверенитету Украјине. Такав споразум је већ постојао – Мински споразум, који су управо поништили Берлин и Париз, оправдавајући Кијев, који је отворено одбио да га извршава. Тако да се инсценирање завршило, „финита ла комедиа“.
Узгред, В.Зеленски је достојан насљедник П. Порошенка, пред којим је, на предизборном митингу 2019.године, био спреман да глумачки клекне на кољена ради прекида рата.

У децембру те исте године он је лично добио шансу да испоштује Мински споразум: у Паризу је одржаван „нормандски самит“, гдје се у изјави, датој на највишем нивоу, обавезао да ће ријешити питање специјалног статуса Донбаса. Јасно је да ништа није урадио, а Берлин и Париз су га поново штитили. Наредни, изрекламирани докуменат испоставио се ништа више него украјинско-западњачка намјештаљка – која је, по логици П.Порошенка имала за циљ да добије у времену и да кијевски режим напумпа наоружањем.

Десила се још и Сирија. Послије реализације етапног споразума из 2013.године о уништавању сиријског хемијског оружја, што је потврдила Организација за забрану хемијског оружја (ОЗХО), због ћега је добила Нобелову награду за мир 2017 и 2018.године, приређене су недопустиве провокације инсценирањем примјене хемијског оружја у Хан-Шејхуну и предграђу Дамаска – Думи. Ширио се видео, на коме су се видјели неки људи, који су себе називали „бијелим шлемовима“ (себе су проглашавали за хуманитарну организацију, али се никада нијесу појављивали на територији, која је била под контролом владе Сирије) и који су тобоже указивали помоћ отрованим становницима, којом приликом нико није носио специјално заштитно одијело, нити примјењивао било какву заштитну мјеру. Сви покушаји да се Технички секретаријат ОЗХО присили да савјесно извршава своје обавезе и да обезбиједи, како то предвиђа Конвенција о забрани хемијског оружја (КЗХО), транспарентан процес истраге инцидената, нијесу дали резултате. Ово и не чуди: Технички секретаријат су већ одавно „приватизовале“ западне земље, чији представници тамо заузимају кључне положаје. Они су и учествовали у организовању поменутих инсценација, које су искоришћене у облику предлога да САД, Британија и Француска изведу ракетне ударе по Сирији дан прије него што је тамо ипак требала да дође група инспектора ОЗХО ради истраге инцидената, којој одлуци се Запад очајнички супротстављао.
Способности Запада и помоћника Техничког секретаријата ОЗХО, да приређују инсценације показале су се и у ситуацији „тровања“ Скрипаља и А. Наваљног. У оба случаја многобројна питања, која је службено упутила руска страна Хагу, Лондону, Берлину, Паризу, Стокхолму, остала су без одговора, иако су та питања формулисана и потпуно усклађена са захтјевима КЗХО и на њих треба одговорити.
Управо тако треба одговорити на питања у погледу скривених активности Пентагона у Украјини (преко своје Агенције за смањење опасности). „Открића“, снага СВО (специјалне војне операције) у војно-биолошким лабораторијама, на ослобођеним територијама Донбаса и у сусједним рејонима, једнозначно указују на директно кршење Конвенције о забрани биолошког и токсичног оружја (КБТО). Документа, која смо ми предочили Вашингтону и Савјету Безбједности ОУН-а. Процедура добијања појашњења у складу са КБТО је почела. Упркос чињеницама америчка администрација покушава себе да оправда изјавама да су сва биолошка истраживања у Украјини била искључиво мирног грађанског карактера. Доказа нема никаквих.
На најширем плану војно-биолошке активности Пентагона по читавом свијету, посебно на просторима постсовјетских територија, захтијевају веома будну пажњу у свјетлу све чешћих потврда да се под фирмом „мирни“ спроводе злочиначки експерименти са најопаснијим патогенима са циљем стварања биолошког наоружања.
Инсценирања „злочина“ добровољачке војске Донбаса и судионика руске СВО (специјалне војне операције), већ су помињана горе. О томе, колика је цијена тих оптужби, говори једна проста чињеница: показавши читавом свијету „трагедију Буче“, почетком априла 2022.године (постоје сумње да су „формирање распореда глумаца декорације“ помогли Англосаксонци), Запад и Кијев све до сада не одговарају на елементарна питања да ли су утврђена имена погинулих и какви су резултати патолошкоанатомских истраживања. Као и у горе описаним случајевима са Скрипаљем и Наваљним, пропагандистичка „премијера“ режије у западним медијима је приказана, а сада – „ствар је завршена“, одбијају да било шта кажу, зато што немају шта рећи.
У овоме је читав смисао алгоритма западне политике: исфабриковати информациону измишљотину, проширити је до свемирске катастрофе, у року од два-три дана, покривајући приступ становништва алтернативним подацима и процјенама, а када чињенице ипак испливају на површину, њих једноставно, игнорисати и, у најбољем случају – подсјетити на њих у посљедњим редовима новости ситним словима. Важно је подсјетити да ово нијесу безазлене играчке у рату медија, будући да се такве намјештаљке директно искоришћавају као предлози за сасвим материјалне активности, као што су: кажњавање „окривљених“ земаља санкцијама, покретање против њих варварских агресија са стотинама хиљада жртава цивилног становнишва, како је то било посебно у Ираку и Либији. Или, као у случају Украјине – искориштавање као потрошног материјала у рату Запада против Русије. При томе инструктори и усмјеривачи РСЗО (*реактивни систем плотунске ватре-РСПВ) по свему судећи командују активностима ВСУ и националних батаљона, непосредно „на терену“. Надам се да је међу Европљанима остало одговорних политичара, који разумију какве све то посљедице носи. У вези са тим је уочљиво да нико у НАТО и ЕУ није опоменуо некаквог Герхарца, команданта војно–ваздушних снага Њемачке, који је у изјави саопштио неопходност припреме за примјену нуклеарног оружја и додао: „Путин, не покушавај да се надмећеш са нама“. Ћутање Европе доводи до помисли да она добродушно заборавља на улогу Њемачке у својој историји.

Ако садашња догађања посматрамо кроз историјску призму, онда се читава украјинска криза показује као „велика игра“ по сценарију који се креће по некадашњем предвиђањима З. Бжежинског. Договори о добрим односима, о спремности Запада да уважава права и интересе Руса, који су се послије распада СССР нашли на територији независне Украјине и у другим земљама бившег СССР-а, показали су се ништа више него инсценирање. Већ почетком 2000-их Вашингтон и Европска Унија су отворено почели да траже од Кијева да се одреди са ким је: са Западом, или са Русијом?
Од 2014. године Запад безусловно руководи русофобичним режимом, који су они довели на власт, путем државног преврата. Стављање В.Зеленског у први план било којег, макар мало значајног међународног форума је такође дио сценарија. Он иступа, држи патетичне говоре, а кад наједном, предложи нешто разумно, ударају га по прстима, како што се то догодило након Истанбулске рунде руско-украјинских преговора: тада, крајем марта, у дијалогу као да се појавило свјетло, али Кијев су приморали да се повуче, искористивши у ту сврху инсценирану епизоду у Бучи. У Вашингтону, Лондону, Бриселу су почели да захтијевају од Кијева да не почиње преговоре са Русијом, док Украјина не стекне потпуну војну премоћ (посебно се истицао бивши британски премијер Б.Џонсон, а скупа са њим и многи други западни политичари, који су још у игри, али који су већ показали аналогну неадекватност). Изјава шефа за спољну политику ЕУ, Ж. Борела, да конфликт треба да се заврши „побједом Украјине на пољу битке“ доводи до помисли да и такав инструмент као што је дипломатија у „сценској изведби“ Европске уније губи смисао.

У најширем смислу интересантно је посматрати како Европа, „коју је конципирао“ Вашингтон на антируском фронту страда више него остали од непромишљених санкција, пустоши своје арсенале, испоручујући наоружање Кијеву (не тражећи извјештаје о томе ко га потом контролише и гдје оно доспијева), ослобађајући своје тржиште за каснију куповину производа војно-индустријског комплета САД и скупог америчког течног природног гаса, умјесто приступачног руског гаса. Сличне тенденције заједно са практичним стапањем ЕУ са НАТО, за сада производе још одзвањајуће разговоре о „стратешкој аутономији“ ЕУ и значе ништа више од позоришне представе. Свима је већ јасно: вањска политика „колективног Запада“ је „позориште једног глумца“, којом приликом она логично доводи до тражења нових позоришта ратних дејстава.

Дио геополитичког гамбита против Русије је и давање Украјини и Молдавији (којој је, по свему судећи, такође припремљена незавидна судбина) статуса земаља – вјечитих кандидата за улазак у ЕУ. За сада рекламирају иницијативу предсједника Француске Е. Макрона „европска политичка заједница“, гдје неће бити посебних финансијско-економских бенефита, али ће постојати захтјеви за потпуном солидарношћу са ЕУ у њеним антируским активностима. Ту већ не постоји принцип „или – или“, већ „ко није са нама, тај је против нас“. Какво је то „друштво“ објаснио је лично Е. Макрон: ЕУ ће позвати све европске земље – „од Исланда до Украјине“, али не Русију. Одмах желим да се оградим, да ми тамо и не желимо, али је карактеристична сама изјава, која открива суштину ове нове раније познате конфронтирајуће, раздвајајуће замисли.
Украјина, Молдавија и друге земље, којима се сада улагује ЕУ имају судбину да буду статисти у играма Запада. Као главни реждитељ ових сценарија, САД наручује музику и садржину, на основу којих у Европи пишу антируски сценарио. Глумци су спремни. Они имају искуства стеченог још у „Кварталу 95“, они могу озвучити и текстове за одушевљење, не слабије од већ позаборављене Грете Тунберг, и да их, ако је потребно, одсвирају на музичким инструментима. Глумци су добри: сјетите се како је убједљиво В.Зеленски одиграо демократу у филму „Слуга народа“, борца против корупције, против дискриминације Руса и уопште за „свако добро“. Сјетите се и упоредите са тим како се на функцији предсједника у тренутку преобразио, буквално по систему Станиславског: забрана руског језика, образовања, медија, културе. „Ако се осјећате као Руси, онда ради ваше дјеце и унука, пођите и живите у Русији“. Одличан савјет. Становнике Донбаса је назвао не људима, већ „особама“. А за нацистички батаљон „Азов“ је рекао: „Они су такви какви су. Ми имамо много таквих“. Чак се и ЦНН постидио да ову фразу задржи у интервјуу.

Поставља се питање: какав ће бити расплет свих ових линија сижеа. Па, у ствари, сценарио заснован на крви и људском болу, далеко од тога да може значити забаву, а демонстрација циничне политике стварања нове реалности, у којој се сви принципи Статута ОУН и у цјелости норме међународног права покушавају замијенити својим „поретком“, заснованим на само својим „правилима“ у настојању да се овјековјечи клизећа доминација у свјетским питањима.

За савремене међународне односе најразорније посљедице су имале игре које је Запад замислио у ОЕБС, а у вези су са „завршетком хладног рата“, у коме се ом сматрао побједником. Брзо прекршивши своја обећања, дата руководству СССР и Русији о неширењу НАТО на Исток, САД и њихови савезници су ипак декларисали приврженост грађењу јединственог простора безбједности и сарадње у Евро-Атлантику и заједно са свим чланицама ОЕБС-а свечано се потписали на највишем нивоу 1999.г. а затим и 2010.г. уз политичку обавезу да обезбиједе једнаку безбједност, када нико неће учвршћивати своју безбједност на рачун других и да ниједна организација неће претендовати на доминирајућу улогу у Европи. Убрзо је постало јасно да натовци не држе ријеч, окренувши се на превласт Сјеверно-атлантске алијансе. Али и тада смо ми наставили дипломатске напоре, предложивши им да тај исти принцип утврде једнаком и неподијеленом безбједношћу, али сада правним обавезујућим споразумом. Предлагали смо више пута, посљедни пут у децембру 2021.г. Умјесто одговора, категорично одбијање. Директно су саопштили: иза граница НАТО неће бити никаквих правних гаранција. То значи да се подршка од стране Запада политичких докумената, који се доносе на самитима ОЕБС, јефтина симулација. А сада, под руководством САД, НАТО иде корак даље: захтијева да му се потчине не само Евро-Атлантик, већ и читав Азијско-Тихоокеански регион. Главну адресу својих пријетњи натовци не крију, и руководство Кине је већ иступило са принципијелном оцјеном сличних неоколонијалних амбиција. Пекинг им је супротставио поменути принцип неподијељене безбједности, изјаснивши се за његову примјену већ у глобалним размјерама, како нико у свијету не би претендовао на сопствену искључивост. Такав приступ је у потпуности подудара са позицијама Русије. Досљедно ћемо га штитити заједно са савезницима, стратешким партнерима и многим другим истомишљеницима.
Колективни Запад би морао да се спусти на земљу из свијета илузија. Колико год да продуже са инсценацијама, неће бити резултата. Вријеме је за поштену игру, не по правилима варалица, а на основу међународног права. Што прије сви спознају безалтернативност објективних историјских процеса формирања вишеполарног свијета, на основу поштовања фундаменталног принципа Статута ОУН и читавог свјетског поретка – суверенитета и једнакости држава, то ће бити боље. Ако, пак, чланице западне алијансе не знају да живе у складу са тим принципом и нијесу спремне да граде изворно универзалну архитектуру једнаке безбједности и сарадње, онда нека оставе све остале на миру, нека престану да силом утјерују под свој шатор пријетњама и уцјенама оне, који желе да живе сопственим разумом, нека у пракси признају самосталност земаља које поштују право на слободу сопственог избора. То је демократија на дијелу, а не она која се тумачи на криво скуцаним политичким позорницама.