Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
“Ћерка нам је Црногорка” – говори ми мој познаник док, заједно са својом супругом, са нестрпљењем отвара кутију коју му је мало прије на врата стана донио момак који се бави доставом. У кутији се налази повелика зелена, комитска застава. “Драго ми је због ваше ћерке. Но, признајем да сам помало и збуњен, највише због чињенице да су јој оба родитеља из Шумадије, те да су без икаквих, макар и родбинских, веза са Црном Гором”. Након мојих ријечи је на тренутак застао, окренуо се у мом правцу и значајним тоном ми саопштио:” Оче ђаконе, ми се у избор своје ћерке не мијешамо, а то нипошто не бисте смјели ни ви, будући да сте свештено лице”!
Након тога су ми он и супруга наизмјенично причали како је сво ћеркино друштво комитски опредијељено и како је са њима свуда ишла, осим на Белведер. Тамо је већ нису пустили. Док су ми то говорили, сјетио сам се када је та дјевојка била петогодишња дјевојчица и играла се у парку са мојим старијим сином, тада трогодишњаком. Сваки пут када би ме угледала у мантији, трчећим кораком би ми пришла и радосно ме поздравила. Сада, када се мимоиђемо на улици, обично окрене главу или тек ћутке прође поред мене. Њена мајка ми прича како су у октобру прошле године били у Србији, на једној свадби. Ћерка је одбила да присуствује вјенчању у храму, због свега што је “окупаторска црква” учинила мјесец дана прије тога на Цетињу. Кажу ми да су сви на свадби поштовали то што она има став и не иде преко тога. Док ми то све причају , раширену заставу на каучу сликају са свих страна и шаљу фотографије одушевљеној ћерки, која је са друштвом на Жабљаку. Срећни су што нико од другара, који, наравно, имају сви државне заставе, нема баш ту – комитску, зелену. Сад ће ћерка моћи да се прави важна. Даље ми причају то како није у реду оно што је Црква обавила ономад устоличење на Цетињу. Ми у Цркви не бисмо смјели да доносимо такве нагле одлуке. Мој познаник ми значајним тоном подвлачи да то он има право да ми каже, будући да је “за разлику од мене, он, ипак, прави Србин, Шумадинац”. Упитах га, с обзиром да његова ћерка која на улици одбија да се јави, очито мени Пјешивцу и Катуњанину одриче да сам из Црне Горе, те да ми он одриче право да сам Србин, одакле сам то ја и како би требао да се изјашњавам. Одговара ми како ми из Цркве не бисмо смјели да се било како изјашњавамо. Такође, примијетио је да повремено пишем чланке за интернет портал. Све је то лијепо, али свештено лице не би смјело на тај начин да се оглашава. То, ипак, треба оставити световним лицима. Његова жена је додала и то како је у њеном селу присуствовала слављу у којем је свештеник прослављао пунољетство своје ћерке. Попио је двије чаше вина, веселио се и пјевао. То свештена лица не би смјела да раде! Како се наш разговор продужавао, клупко се полако одмотавало и ја сазнавао шта све не бих као свештено лице смио да радим. Тако сам сазнао да не бих смио да идем на утакмице и спортске манифестације. Даље, недостојно је да свештеник сједи у ресторану. Такође, не бисмо требали да идемо у позориште и биоскоп јер би то могло да створи нелагоду код осјетљивих, грађанских душа…
Доцније, док сам шетао будванским Булеваром сам се сјетио свештеника Николе Маројевића, коме ових дана разни, знани и незнани, грађанисти спочитавају да не би смио да буде члан Управног одбора државног универзитета, без обзира што је доктор наука, па испуњава основни услов за чланство у тој институцији. Међутим, у друштву које очито претендује да постане екстремно секуларистичко, списак ствари које као свештена лица не бисмо смјели ће се непрестано ширити и расти. Једино што не треба да се бринемо је то да ли ћемо морати да носимо жуте траке! Ионако нас сви већ препознају по мантијама…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
