Пише: Милош К. Војиновић, истраживач и публициста
Тврдити да је погибија Бошка Бошковића и злочини муслимана почињени од 1916 до 1924. године искључиви разлози за одмазду, велика је грешка.
Бошкова погибија била је само повод за одмазду. На овом мјсту треба вратити историјско памћење у назад!
Велики талас насељавања муслимана на простор од Мојковца ка Бијелом Пољу и уз Ријеку Љубовиђу десио се након 1878. године када је одредбама Берлинског уговора Колашин са потезом до ријеке Таре припао Књажевини Црној Гори. Већина мухамеданског живља напустила је простор око Колашина до 1886. године. Талас досељеника узроковао је потискивање православног становништва и њихово насељавање на дотадашње катуне – Стожер, Барице и др. Тада се и десила највећа промјена струкртуре становништва на том простору.
Одлука Царске владе у Стамболу да повећа порезе из августа 1903. године узроковала је бунт како код православних тако и муслимана. Економски положај православног становништва био је сведен на пуко преживљавање. Обавбезе према агама и беговима биле су неиздрживе па су чифчије одбијале да плаћају нове дажбине. То је узроковало буну која је по раоницима које су сељаци предавали властима названа Раоничка буна.
Буна се временом проширила у покрет који би довео до националног ослобођења. Међурим, Србија и Црна Гора нијесу биле спремне да уђу у рат са Турском нити да стану у заштиту српском становништву.
„На ове протесте турска држава је одговорила још већим наметима и принудним мјерама, поступајући све бруталније према сељаку. Аге и бегови, бројни муслимански одметници, силеџијски су се понашали према православном живљу. Пљачке, паљевине, отимачина стоке, напади на част, пребијање и убиства били су свакодневна појава у Вранешком срезу, зато је отпор православног народа постајао све озбиљнији и све чешће је употребљавано оружје.
Сматра се да је неколико претходних деценија представљало најтежи период живота Вранеша под Турцима. Такво стање је завладало од 1886 године када је Вранеш преплављен муслиманима из Колашина. Турска Порта је крајем 1905 године послала Шемси-пашу Бишевца да испита стање у Вранешу, смири завађене стране и оконча двадесетогодишње полуратно стање. Он је пред турским начелништвом у Шаховићима (Томашево) окупио представнике муслимана и хришћана али није ријешио ни један проблем, чак није предузео никакве мјере према неким муслиманима, познатим зликовцима, одметницима и вишеструким убицама, па ни према онима за које се знало да су убијали и православну дјецу. Напротив, силеџијско понашање муслимана постало је још жешће, а турска власт је почела са подизањем нових утврђења и караула у Стожеру, Прошћењу, Барицама и Крупицама.[1]
Светислав Шестовић у ауторском тексту, Стожер и Затарје кроз тешка и славна времена, о тадашњим дешавањима у Вранешу пише слеџдеће:
„Вође Муслимана су радикализовали однос према српском народу, затварали им путеве и пролазе, онемогућили прилазе пашњацима, појилима, воденицама и за непуну годину дана убили су мноштво Срба и више њих ранили и испребијали.
Крађе и отимачине биле су редовна и свакодневна појава. Ево и конкретних примјера насиља и имена жртава убијених, рањених и бијених. Нека од имена, које су Турци убили у тим селима од Прошћења до Маоча. Убили су: Радосава Влаховића, Шабана Ћоровића, Вукојицу Ћоровића, Милету Морачанина, Пера Кнежевића, Мару снаху калуђера Дамњана, ђецу од 12 година Милосава Бошковића и Перку, кћерку Мила Ровчанина; бацили су у Тару, Перишу Бошковића, Мића Жујовића, Риста Бошковића, Тадишу Зејака, Радула Јоксимовића, Малишу Бујака, Ивана Бујишића, а рањени су учитељ Нешо Јоксимовић, Јово Бабић, Урош Цвијовић, Милан Петрић, и жена Стевана Грбовића.Тучени су: Петар Филиповић, Милован Морачанин, Недељко Медојевић, Гаврило Јокић, Петар Вујичић, Милун Смоловић, Милосав Брђо, Спасоје Јакшић, Саво Смоловић, Јаков Брђо, Јоко Шутовић, Бећо Зејак, Михаило Смоловић, Томо Јовановић, Аћим Брђо, Стеван Медојевић, Митар Вујичић, поп Перо Радовић Ципор, кмет Јаков Мрдак, Пољак Милош Бошковић, Добрија Бошковић, Петар Леко, Радоје, Тодор, Грубан, Милун и Јаков Бошковић, Станислав Ципор, Илија Мрдак, Димитрије Крговић, Василије Зејак, Милинко Крговић, Шабан Вуковић, Ферат Човић, Перо Шестовић, кмет Шупад Грбовић, Никола Цвијовић, Перко Бујишић, Добрица Перуничић, Мијат Перуничић, Урош Чабаркапа, Михајило Бабић, Новица Бабић, Вук Петрић, Ђорђе Ђосовић, Милинко Зиндовић, Гиле Потпара, Никола Ристановић, Илија Војиновић, Дмитар Војиновић, Раде, Секуле и Никола Џамбић, Милосав Нововић, Јово Перовић, Филип Чуровић, Новица Брајковић, Коста Вуковић, Спасоје Рондовић, Стеван Вуковић, Нешо Дамљановић, Ћиро Дамљановић, Миливоје Кљајевић, Милосав Перуничић, Алекса Бојовић, Грубан и Бошко Кнежевић, Мато Копилица, Бећо, Миливоје и Јаков Кнежевић, Јеврем Човић, Крсто Кнежевић, Периша Ћинћур, Јован Чечовић, Гледо Вуковић, Рашо Морачанин и други.“[2]
„Почетком маја 1906 г, у Стожер долази начелник вранешког среза из Шаховића, у пратњи једне повеће војне јединице, са намјером да започне градњу утврђењa. Један број околних сељана је дошао да протествује, а овај зликовац одмах уби двојицу, на очиглед осталих. Стожерани су се истог дана дигли на оружје, извршили напад на турску јединицу и отјерали је за Шаховиће. У Крупицама, при почетку градње утврђења, Турци су без икаквог разлога убили једног Србина, а у Прошћењу двојицу. То је изазвало српско становништво и ових села да оружјем одговори на злочине. Устанак је за неколико дана захватио Стожер, Блишкову, Водно, Коврен, Горице, Лековину, затим Барице, Писану Јелу, Обод и Прошћење, а из пљеваљског краја Пренћане, Вашково, Крупице, Маоче, Борово, Котлајиће и Мијаковиће. Сво мушко становништво из набројаних села, које је имало и могло да носи оружје, а то је укупно било oко 700 људи, дигло се на оружје. За врло кратко вријеме устаници су очистили и ријеку Тару од турских стража и караула.
Средином маја 1906 год, Турска војска јачине два батаљона, помогнута резервним саставом регрутованим од вранешких муслимана, кренула је да смири побуну. На путу из Вранеша према Стожеру редовна турска војска је редом палила православне куће и чинила злочине. Устаници су сачекали турску војску у Стожеру, разбили је и прешли у напад, протјеравши је са тог подручја, потом су се прегруписали и пуних седам дана јуришали на турско утврђење у Барицама, које је тих дана било снабдјевено великом количином муниције, успјели да га заузму и заплијене сто товара муниције, а потом су потисли турску војску према Шаховићима. Тада су устаници извршили нападе на поједина муслиманска села која су била упориште одметника и силеџија – посебно на Каљиће у Лијесци – гдје је спаљена већина муслиманских кућа, али су хроничари из тог времена записали да није учињен ни један злочин над обичним муслиманским живљем. Забиљежено је да је нека муслиманка хтјела да скочи у своју запаљену колибу, да заједно изгоре, али устаници то нијесу дозволили и чували су је док колиба није изгорела…
На ових десетак српских села кренула је нова турска војска. Генерал Шемси паша Бишевац кренуо је из Новог Пазара према Стожеру са 14 батаљона пјешадије, артиљеријом, коњицом и пет генерала. Из Турске је послат најбољи артиљеријски генерал у царевини, Шукри паша, а из Битоља три дивизијска генерала и један бригадни. Из Приштине је упућен један, а из далеког Солуна два батаљона резервног састава, а сва регуларна војска из Новог Пазара, Сјенице, Нове Вароши, Пријепоља и Пљеваља послата је на Вранеш. Објављена је општа мобилизација од Митровице до босанске границе. У Рашкој и Полимљу владало је мишљење да Турска креће у рат са Србијом и Црном Гором, јер је било несхватљиво да толика војска креће на неколико српских села“. [3]
Шемси-паша је опколио Вранеш и Пренћане и пошао у напад. Устаници су сачекивали Шемси пашине јединице и наносили им губитке а затим се повлачили према планинским селима Вранеша, гдје је дошло до снажног оружаног отпора. Прва велика битка вођена је у Стожеру 25. маја 1906 године. Пред турском артиљеријом, којом је командовао најбољи генерал у царевини, устаници су се повукли према Барицама, гдје је 3. и 4. јуна вођена жестока битка, Пред огромном турском силом, сви устаници из Стожера и Барица, повлаче се према Пренћанима гдје је одлучујућа битка вођена 6. јуна. Отпор устаника је коначно сломљен 10. јуна 1906 године, када је Шемси паша спалио и Пренћане. [4]
Светислав Шестовић о томе пише:
Како су Турци које село заузимали, тако су га у огањ претварали. По селима спаљено је све што може да гори, куће, штале, помоћни објекти, сијено. У Стожеру и Барицама спаљен је и пасји колац. Горјела је земља. Дим се дизао над селима која су била у пламену. Дим и туга надвила се над цијелим крајем. Пуцњава и вриска, кукњава и лелек разлијегао се попаљеним селима од оних који нису успјели да побјегну. Етика, чојство и витештво Шемси-пашине војске и његовог башибозука осликавало се над нејачи, недужним народом и његовом незаштићеном имовоном. Силовање и убијање жена, недужне дјеце, старих и немоћних, било је њихово јунаштво…
Колоне народа и стоке од Крупица, Стожера, Барица и осталих околних села, као притоке сливале су се у једну велику ријеку која је бујала од Ривина, преко Борисављевица, ка Премћанама и Тари. Друге колоне су стизале од Прошћења и Црвене Локве, преко вашковскога брда. Треће су од маочког краја, преко Косанице, хитале према Тари. Тара са њеним врлетним и неприступачним кањоном је колоне усмјеравала само на одређена мјеста, јер се Тари не може било гдје прићи и прегазити је. Из тога разлога правиле су се колоне и одмицало се споро. Прелази на Тари били су тијесни. Личили су на мравље путеве уочи кише. Прелазиле су колоне народа, натоварених коња и стоке.
Како је заузимао које село, Шемси-паша га је огњу предавао. У току борби, и када је потиснуо устанике преко Таре, попалио је следећа села: Стожер, Барице, Прошћење, Горице, Брезу, Водно, Маоче, Подборову, Борову, Котлајиће, Крупице, Премћане, Вашково и друга села и засеоке до којих је дошао. Спаљене су куће и све у њима што се нашло и што је за живот сиротињи потребно било. Имовина је пљачкана, паљена и бескорисно уништавана. Од српских кућа и огњишта направљена су згаришта, што није могло изгорјети, дало се срушити.
[1] Вукоман Шалипуровић: Раоничка буна, Сјеница 1969
[2] Светислав Шестовић, Стожер и Затарје кроз тешка и славна времена, Бијело Поље 2012
[3] Извор: Википедија
[4] В. Шалипуровић: Раоничка буна
(наставиће се)
