Пише: др Орхан Драгаш (Политика)
Некада је свака паланка у Србији имала локалног параноика, који је тумарао улицама кобајаги кријући се од страних агената све док га неко друштво жељно забаве не би позвало на ћевапе и пиво, да им по стоти пут исприча зашто Руси (или Американци, свеједно) желе да га ликвидирају. И Београд је имао овакве „оригинале”, много више него по малим местима, углавном су деловали само у својим квартовима, мада је било и асова који су могли да нађу публику у било ком делу града. Нажалост, ова романтика временом је ишчезла, мада не и параноја, која се преселила на свима доступне друштвене мреже. Тамо све врви од прогоњених зналаца светских тајни који би догурали ко зна колико далеко, да их не спречавају мрачне агентуре и раде им о глави. Нормално, опрез их је научио да се никада не представљају правим именом.
Нико не узима озбиљно ову колонију анонимних жртава светске или домаће завере, најчешће нису чак ни забавни, за разлику од својих аналогних предака из задимљених паланачких и београдских бифеа. Ову поплаву маније гоњења које је донело дигитално доба тек не могу да испрате, нити тиме треба да се баве, службе којима је заштита безбедности грађана свакодневни посао.
Међутим, ствари би морале да се уозбиље, када оваквим стилом проговори човек који без сумње има огроман, можда и одлучујући утицај на владајућу политику у једној сувереној европској држави, притом чланици НАТО-а и кандидату за чланство у ЕУ. Када бизнисмен из Никшића Миодраг Давидовић Дака каже да је Александар Вучић организовао покушај његовог убиства пре нешто више од годину дана, то није параноично лупетање анонимуса на „Твитеру”, мада по садржају нема никакве разлике. То је тешка оптужба од стране политички веома утицајног човека на рачун председника суседне земље. На нивоу региона, то су најтеже речи које је један политичар од утицаја упутио другом, а „ризница” таквих балканских оптужби је протеклих 30 година више него богата.
Чињеница је да Давидовић јесте рањен у децембру 2019, док је са владиком Јоаникијем улазио у београдску „Краун плазу”. И ту се са чињеницама завршава. Осим ако као чињеницу не прихватимо Давидовићево тумачење да је остао жив зато што је „Свети Василије скренуо метак”.
Нова чињеница проистиче из Давидовићевих речи да је његово убиство хтео и организовао председник Србије, не зато што је то тачно, напротив, већ зато што је тиме ставио себе (најмање важно) и црногорског премијера Здравка Кривокапића, самим тим и његову владу, у најнепријатељскији могући фронт према званичном Београду и председнику Србије.
Миодраг Дака Давидовић је политички „отац” и главни промотор Здравка Кривокапића као политичара, он га је по признању обојице довео на чело листе, која је на прошлим изборима освојила танку, али ипак већину у парламенту Црне Горе. Да није било Давидовића, данас не би било ни Кривокапића „ту гдје је сада” (Давидовићева формулација). И зато, у целој његовој фантазији око Александра Вучића и атентата испред „Краун плазе” Давидовић није чак ни битан. Он са својом новооснованом организацијом трчи трку за градоначелника Никшића. Битно је и узнемиравајуће ћутање новог црногорског премијера и свих из његове владе на неопростиве речи Миодрага Давидовића. На оптужбе које су незапамћене у пребогатој балканској историји прекограничног вређања и сумњичења без икаквог основа.
Црногорска влада, а нарочито њен председник Кривокапић више су него вербално окренути Србији и привржени прављењу најјачих могућих веза, па и оних који би превазилазиле односе две суверене државе. Архитекта, финансијер и спиритус мовенс ове владе је, уз Српску православну цркву, без сумње њен утицајни верник и дародавац Давидовић. Све и да Кривокапић и Давидовић више нису у тако блиским односима у каквим су били пре нешто више од пола године, црногорски премијер мора да сноси или бар да осећа део одговорности за оно што говори његов политички ментор. А то што говори разара односе Србије и Црне Горе убитачније и разорније него иједна друга „бомба”, са било које стране, у протекле три деценије.
Можда Здравко Кривокапић сматра да га премијерска функција већ довољно дистанцира од криминалних изјава других политичара, макар њима дуговали за „то гдје је данас”. Могуће је да према Давидовићу осећа неку обавезу, моралне или друге природе. Можда је само неталентован политичар који не уме да препозна искру која зачас може да се распламса и да уништи темељ његове политике, а то је, како сам каже, блискост са Србијом. Шта год да је у питању, актуелни црногорски премијер демонстрира несхватљиву аутистичност према политици и политичарима који председника Србије проглашавају за организатора атентата и човека који је „унео злу крв” међу све Србе у региону, па и у Црној Гори.
Можда ће се Здравко Кривокапић чак и оградити од оптужби Миодрага Даке Давидовића на рачун српског председника, али добро ће знати да проблем није само у једној изјави. Проблем је у самом темељу пројекта на којем је сазидана грађевина нове владе Црне Горе, на чијем је врху Здравко Кривокапић, својом вољом или вољом неког другог. Он је дужан својим присталицама, а онда и Србији и њеном председнику да се јасно и трајно удаљи од токсичне политике пројектаната грађевине на чијем је врху. Сада има повод и одличну прилику да то уради, под условом да о томе сам одлучује.
( Аутор је директор Међународног института за безбједност)
