Пише: Иван Милошевић
Цетиње је данас у жижи ДПС медија. Заставе се вијоре, оним малима број се не зна, а оној великој не зна се коначна судбина, јер се на пробном развијању поцијепала, односно вјетар је нанио на уличну расвјету и задао тужан ударац. И није само улична расвјета данас била нападнута на Цетињу, ништа мањи удар претрпио је Његош, односно маузолеј у којем почивају кости великог пјесника. Као да је ове године, односно ових година, остварен сан црногорских комуниста који су прије скоро пола вијека срушили капелу, а на њено мјесто подигли маузолеј. Урадили су то како би пресјекли коријене Српства у Црној Гори, сјурули низ ловћенске кланце Његошев сан о уједињењу Српства и слободи Срба, о заузимању небеског српског престола тамо гдје дишу само велики и гдје ваздух могу да поднесу само велики људи и велики народи. Нијесу комунисти и то домаћи све то радили напамет, онако из неког хира, на памети им је било оно што се данас дешава у Црној Гори у којој се Срби изгоне на мала и велика врата из црногорске историје, свакодневног живота, бришу са слика и чупају из корица књига, а понајвише баш из Његошевих дјела. Сањали су комунисти прије пола вијека да ће доћи вријеме да на Ловћен долазе генерације Црногораца да се поклоне Његошу, али да његово дјело и стихове не помену, односно да на њих забораве. Сањали су комунисти да се Његош слави само као форма, а не као садржина и да његове пјесме сви забораве, а да само запамте да је Његош био велики пјесник, државник, метафизичар и богослов, али без његових стихова, опредјељења, дефиниција и заклетви!
И дочекали су комунисти да на Ловћен на поклоњење Његошу долазе њихови потомци који на Његоша гледају само као на велико име, али који не рецитују његову поезију. Јутрос су на Ловћен истутњали лодери Социјалдемократа и Либерала, положили вијенце под ноге Његошу, сликали се поред његовог кипа, истакли своју или његову заставу, махнули му као да су сишли са воза и у миру и тишини, таман као што су и дошли, отишли са Ловћена. Ни стих у његово име, ни десет или пет минута о томе шта је Његош писао, о чему је сањао, за шта се борио. Као да је Његош био нека апстрактна личност, без главе и леђа, без душе и мозга, без срца и духовног дамара, као да је био нека празна љуштура, празно кукавичје јаје и нечија туђа подметачина и духовна ујдурма. Умјесто њих, прелистах Његошева дјела, прочитах посвету праху оца Србије, прочитах Вука Мандушића, отворих „Огледало српско“, вирнух у Његошеве пјесме и у њима скоро на свакој страни прочитах српску причу о српском јаду у овим брдима, српским ланцима и српским хајдуцима, српским уздасима и јецајима за изгубљеном српском славом и царством.
И како то да ови који су га данас посјетили ни слово о свему томе. Ни тачку нијесу одрецитовали на врху Ловћена великом пјеснику и његовом косовском завјету да је боље изгубити главу, него душу, да је боље умријети за слободу, него клицати о њој и кад-год треба мијењати је за трули компромис бесмисленог живота. Умјесто тога, ево већ годинама трубе и плаше Црногорце Србима или Србе Црногорцима и урличу да нијесу једно, да не могу бити једно, да не иду један са другим, да су различити, да су им не само заставе различите, него и да не говоре истим језиком, иако се разумију и да имају двије, а не једну цркву и не само то, него се убише да докажу да је српска црква окупаторска, да није са ових страна и да се у њој нијесу владичиле и рукополагале црногорске владике и то сви по реду, од Саве до Рада! И сад они такви и сами располућени као и њихова прича данас полажу вијенац под Његошеве ноге, стављају руку на срце и куну се да ће и даље радити то што раде и да ће и даље празновати форму, а не садржину!
Нијесам достојан да браним Његоша или да га тумачим, али имам право да оне који данас долазе под његове ноге назовем правим именом – Титовим пионирима и вјесницима и витезовима атеизма и брозоморног богоборства! Питам се гдје се изгубила Његошева садржина и да ли је могуће да су је комунисти толико испразнили да је она на рубу заборава и да може пасти у понор незнања, заборава читања и сневања. Таман у таквом самозабораву, одсуству читања и сневања, на Ловћену су били данас Титови пионири и кумровачки потомци и насљедници оних који су прије скоро пола вијека обурдали Његошеву капелу и замијенили је маузолојем.
И да ли је онда случајно што се данас на Ловћену велика застава данашњих Монтенегрина поцијепала на стубу уличне расвјете? Да ли је онда случајно што у Црној Гори још увијек брат нема већег душмана од брата? Да ли то ми мутимо по овом данашњем земаљском шару или наши преци, а понајвише Његош, са ловћенских литица и зденаца грми на потомке којима је оставио књиге које они више не читају и не признају да их је Његош написао? Ко то, заправо, грми над Ловћеном и цијепа или шије старе и нове заставе?
