Пише: ОЛГА АНДРЕЈЕВА

Један од мојих старих пријатеља, условно га назовимо Василиј, написао ми је писмо које наше даље пријатељство чини немогућим. „Патриотизам у руском смислу – то је нешто слично педофилији. Ваша страна намјерно убија дјецу. Баш дјецу. И совјетска армија увијек се прикривала женама и дјецом. То им је у крви“. Рећи ћу само да његова породица потиче од древног племићког рода кнежева Голициних. Потомци тог огромног породичног стабла разбацани су по цијелом свијету. По старој традицији Голициних, баве се науком и умјетношћу. Њихова имена заувијек су уписана и још ће се уписивати у руску историју.

– Ја сам потомак великог племићког рода – недавно ми је гордо саопштила једна московска Голицина, условно је назовимо Наталија. Заћутала сам, прибојавајући се да ће и она наставити са причом свог блиског рођака. Али та кнегиња је друкчије видјела свој историјски дуг пред Русијом.

– Ми служимо Русији још од времена Дмитрија Донског. Како ја могу бити против свог народа, против своје земље?! – завршила је мисао и стидљиво се осмјехнула.

Није тешко претпоставити какви су даљи животни планови Василија и Наталије. Кнегиња остаје у Русији и наставља да држи лекције из математике, а кнез се припрема за емиграцију на Запад.

Зашто ја ово причам? Па зато што смо дошли до историјске прекретнице на којој треба изабрати свој пут. Времена мирне амбиваленције и демократске ширине мишљења, која обавезно претпоставља присуство многих тачака гледишта („с једне стране“ , „с друге стране“, „с треће стране“) – потонула су у Лету. У нашем свијету остале су само двије стране – за нас и против нас. Могуће је само бити са својом земљом, или против ње. Наш избор умногоме је судбоносан. Он одређује не само круг пријатеља, него и будућност.

По свему судећи, Русија је свој избор већ направила. Рејтинг подршке предсједнику који је за мјесец дана узлетио до 80% најбоље говори о томе какву смо страну изабрали. Међутим, интелигенција, која себе сматра савјешћу нације, као и увијек, није склона да иде за гомилом. Одлазак Ивана Урганта, Андреја Макаровича или Максима Галкина – то је избор који не оставља мјеста за сумњу. Они су са оне стране барикаде, а ми – са ове. Ми смо Русија, а они – Руси који су се одрекли своје домовине.

Ми штитимо достојанство велике Русије и наше право да се поносно називамо Русима. Ми смо они на које са изненађењем и одушевљењем гледа пола планете, заробљене америчком дужничком кабалом. Ми смо наследници наших војника који су побиједили фашизам, и спремни смо да га опет побиједимо. Ми смо јурнули напријед, у нови свијет, гдје наша дјеца неће гледати филмове компаније Дизни са трансвеститима у главним улогама. А они? Они ништа од тога не желе. Тако ми схватамо суштину украјинске спец-операције.

Дакле, 24. фебруара 2022. године у Русији се завршио постмодернизам. Тај весели и помало слабоумни постмодернизам, који није волио да гледа на страхоте, али је зато обожавао Азурну обалу и њене љепотице. Постмодернизам који је укинуо рад, бол, смрт, а успут и гендер, и љубав и – што је нарочито важно – љубав према домовини. Постмодернизам који није умио да зарађује новац, јер су му га просто давали – само зато што он постоји.

И ми смо одједном престали да се смијемо, да причамо једни другима вицеве и да вјерујемо у ироничну постмодерну. Одједном је све у нашим животима постало озбиљно – и наши избори, и наша Домовина, и наша рововска правда. Русија је одједном набрала обрве и погледала на своје комичаре дугим погледом. Иван Ургант тај поглед није издржао, отишао је и ми смо за њим затворили врата. Закључали смо их и бацили кључ.

Постмодерна нам је марљиво предлагала да заборавимо на наше људско заједништво, инсистирајући на дијалогу, индивидуализму и бесконачној варијабилности мишљења. Као резултат, слобода говора претворила се у терор и цензуру много суровију од оне која је некад пријетила Ахматовој. Постмодернистичко гушење друкчијих гласова довело је свијет до такве информационе чистке, да је реалност сада лако измијенити уз помоћ најпростијих видео технологија, а послушни потрошач, навикао да у потребном тренутку осјећа наручене емоције, вјерује у сличице више него у живот, логику и сопствено искуство. Инсценирани хорор у Бучи – то је само једна епизода дугог серијала под насловом „Постмодерна може све“.

У таквој ситуацији, и избор стила постаје политичко рјешење, а опроштај са постмодернизмом – неопходна операција спасавања реалности и људске способности да је прихвати. Оставши убијеђени постмодерниста, кнез Василиј ће промијенити држављанство. А кнегиња Наталија ће остати овдје, у Русији, то јест у истинској реалности.

(„Взглядь“, превео: Ж. Никчевић)