Благо Србима када имају толико снаге да целог свог живота наричу над туђим судбинама, остајући слепи на своју трагичну судбину већ генерацијама. Нама као да су сузе оно неопходно мазиво без кога мотор не може да ради, па тек када их пустимо низ лице можемо да се покренемо.

С друге стране, они који жале за нашим трагичним судбинама лију крокодилске сузе.

Море суза ових дана је преплавило друштвене мреже због смрти Александра Рахимовског, фронтмена загребачког бенда Парни ваљак. У том нарицању видим да су најгласнији Срби, гласнији су чак и од људи у Словенији где је Александар живео али и од оних у Загребу где ће бити сахрањен. Јесте он рођен у Нишу али као беба је са родитељима прешао у Скопље и то му је једина повезница са Србијом.

Да напишем нешто на ову тему „крива“ је једна моја пријатељица са ФБ која је објавила песму „Дођи“ од Парног ваљка уз посвету:

„Анђели нек’ те чувају када време оболи.

Живиш заувек.“

Управо човек којег је она поделила на свом зиду, носи одређен део заслуга због тога што она данас не живи у својој Стрмици код Книна већ 600 км даље у Чачку. Тамо ју је 1995. године одувала јака Олуја. Много је оваквих судбина, свака судбина је трагична на свој начин. Ипак ће ми судбина ове девојке дуго остати урезана у сећање.

Сва људска трагика је садржана у тој једној песми и њеној посвети, баш њему…

Историју једног народа не чине само сећања на судбоносне битке и велике хероје, већ и подсећања на догађаје и појединце за које у нашим хроникама често неоправдано није било места. „Рокенрол је крив за све“ каже један документарац, али није крив рокенрол, криви смо ми што о неким стварима не знамо апсолутно ништа.

Александар Рахимовски, алијас Аки, на музичкој сцени био је присутан скоро по’ века на турнејама преко Европе, Америке па све до Аустралије. Имао је он у међувремену доста музичких ангажмана, ја ћу издвојити његов улазак у „Хрватски Бенд Еид-а“ 1991. године. Поклопило се то некако са убиством породице Зец у Загребу, којима је једини проблем био то што су Срби.

Овај бенд створила је Хрватска Влада која се спремала за рат.

У бенд су ушли сви тадашњи познати „глазбеници“, поред Акија ту су били и Борис Новковић, Дино Дворник, Дорис Драговић, Јосипа Лисац, Јура Стублић, Оливер Драгојевић, Северина Вучковић, Тони Цетински, као и његов колега из Парног ваљка Хусеин Хасанефендић, као и многи други.Ови људи су добили само један задатак, створити песму која ће пробудити патриотски набој у Хрвата и надражити „бојовнике“ да крену у напад.

Тада су ови људи спевали „домољубну“ песму „Моја домовина“.

„Тисућу генерација ноћас не спава, цијели свијет је сада с нама.

Слушам вијести бројим кораке.“

Кораци су избројани, а ови стихови су први пут пуштени на ХРТ 15. септембра 1991. године. С разлогом баш тога дана, тад песма треба „бранитељима“ да подигне морал, то је датум када почиње битка за касарне ЈНА широм Хрватске јер им је требала тешка артиљерија за рат који следи.

Хрвати овај дан и убијање младића који служе редован војни рок и данас славе као своју прву победу у рату а две недеље касније уз песму „Моја домовина“ хрватски сепаратисти напали су и касарну у Бјеловару када је мајор Милан Тепић не желећи да преда складиште наоружања, целу касарну дигао у ваздух.

Бенд Еид-а је ангажован само по потреби па су се након снимања ове „домољубне“ песме Аки и Хус вратили у свој матични бенд и са Парним ваљком се прикључили пројекту „Тхе Бест оф Роцк за Хрватску“ са низом „родољубних“ песама које су поред њих снимале и групе Психомодо поп, Боа и Аеродром. Треба напоменути да је група „Азра“ одбила да учествује у овом пројекту.

Парни ваљак снима песму „Кекец је слободан, ред је на нас“.

„А гле ме сада, на путу за фронт,

Бог ми је сведок, нисам желио то.

Ја своје браним туђе не требам.

Кекец је слободан, ред је на нас“

Кекец је у ствари Словенија која је изашла из Југославије и они овом ратном песмом поручују да је дошао ред и на хрватско осамостаљење.

Певачки квалитети Александра Рахимовског нису упитни али ово није прича о његовим вокалним способностима. Ово је прича о томе како је он учествовао у планском истребљењу мога народа. Музичар није само музичар, он је уметник који има велики утицај на масе.Када тај уметник почне да се бави оваквим политичким пројектима ми његово деловање морамо да посматрамо много шире, а не само да певушимо уз њихове лепе песмице за увце. Овде се не ради о музичком укусу већ о деловању.

Ако ово сведемо на музички укус онда можемо слушати и Томпсонове песме јер и он пева неке рок баладе али повремено и песме као „Бојна Чавоглаве“ и „Јасеновац и Градишка Стара“.

Многи музичари из Хрватске и БиХ су за време рата али и после, правили хрватске и муслиманске ратне и патриотске песме, па су их Срби касније дочекали раширених руку на концертима широм Србије.

Јуре Францетић и Анте Готовина би данас били поносни, јер су Срби временом почели да обожавају своје џелате. Парни ваљак је правио спектакле по Србији.

Прљаво казалиште које је највећи обожавалац Хрватског Вијећа Одбране 2012. године у сред Београда пева „Ружа Хрватска“.

Дино Мерлин сними песму „Да те није Алија“ изјави да су Срби болестан народ па онда напуни Арену и још забрани да се носе српске заставе у сред Србије.

Џала Брат и Буба Корели кажу да Србе треба вешати на врбе па и они напуне ту исту Београдску Арену.

После 5 година од концерта Прљавог казалишта у Београду, иста она Влада из 1991. године окупила је скоро исте музичаре да их распореди где ће певати на годишницу прославе „Олује“. Прљаво казалиште је одлучило да те године наступи на самој тврђави на Книну. Томпсон је пред 20.000 фанова наступио на фудбалском игралишту у Слуњу. У Подстрани код Сплита певао је увек весели Мирослав Шкоро.

Александар Аки Рахимовски је те 2017. године одлучио да „Дан побједе и 22. обљетницу војно-редарствене акције Олуја“, прослави са својим Парним ваљком на риви у Макарској.

Направио је концерт каквим се обиљежава епоха. Бакље су осветлиле публику у трансу, НДХ-а заставе на којима су шаховнице са првим белим пољем су доминирале, као и мајице са натписима:

„За дом спремни“

Кажу, о мртвима све најбоље…

Али о човеку који је пола свог живота славио протеривање четврт милиона Срба са својих вековних огњишта и смрт њих још толико, ја ништа лепо рећи не могу…

Аутор: Деан Савић