Пише: Горан Киковић
У посјети мјесту Војвода Степа у општини Нова Црња боравила је делегација из Васојевића у саставу Горан Киковић,предсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и главни и одговорни уредник часопса ”Глас Холмије”, Бранислав Оташевић, секретар Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и предсједник Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије”,Давид Лалић, потпредсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и члан Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије”, Миличко Трифуновић, предсједник Удружења добровољаца Беране и члан Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије”, гуслар Боривоје Делетић, Драгослав Вукићевић,предсједник младих Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и наш возач Дојо Ђуришић. Послије двије године паузе једва смо чекали да се видимо са нашим побратимима у Војвода Степи. Ове године је посебан јубилеј 100 од оснивања Војвода Степа и тим поводом смо разговарали са становницима мјеста, о насељавању и животу некад и данас у њему. Наши саговорници су били угледни Степчани и наши побратими из Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца: Бранко Савић, Ђорђе Хајдуковић, Сава Обрадовић, Илија Мркајић и Зоран Илић.
А неко ко није био у Војвода Степи и ништа није знао о његовој историји треба да зна следеће: „На 45 километара од Бечкерека, на Леона Мајуру грофа Чекоњића од пролећа 1922. године сливали су се људи са свих страна тек изашли из ровова. Као српски добровољци они су се борили у Првом светском рату, а путеви колонизације и аграрне реформе довели су их на плодну банатску равницу. То су били кршни људи, преких нарави, очврсли у ратовима и печалбама из Херцеговине, Лике, Црне Горе, Босне, Далмације, Баније и равничари из Батање у Мађарској и банатских села уз Тису. Сви они тражили су нови живот у равници, на новом простору, на ледини на којој су стајале само три зграде грофовског мајура. Од године 1923. почеле су да ничу куће у новој колонији. То су биле куће од набијене земље, саграђене готово преко ноћи, мобом. Село је све више добијало своје обрисе, а људи у њему, у сиротињи, сналазили су се како су знали и умели у бескрајној равници. Ненавикли на климу, воду и храну, на пејсаж, на тежак физички рад, у себи су носили чемер сеобе. Болести су их косиле, а они који нису издржали враћали су се у завичај. Најупорнији су, ипак, остајали. То су све били људи у најбољим годинама, са бројним породом, чврстим и здравим. Решени да остану знали су да својим фамилијама морају обезбедити основне услове за живот и да не могу опстати без школе у селу. Тако је почело рађање једне школе“. Извор: др Милан Мицић – Мала прича о степчанској школи (1927 – 2002, стр. 5)
Данас треба знати да је Војвода Степа насеље у Србији у општини Нова Црња у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1.374 становника. Првобитно име села је било „Леоновац“. Највећи велепосед у Банату био је Андрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово. Првобитно име села је било „Леоновац“, по сину грофа Чекоњића на чијем је поседу основано село.
Становници су одлучили да селу дају име по свом команданту, војводи Степи Степановићу. Војвода Степа је насељена 1923. године, колонизацијом из разних делова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Херцеговине, Црне Горе, Лике и Босне), а такође и доласком српских оптаната из Мађарске (Батања) и Румуније. Колонисти су већином били српски добровољци са Солунског фронта. Четири породице Солунских добровољаца су насељене из Величана код Требиња.[2] Насеље носи назив Војвода Степа од 1927. године.
Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору.
Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу који им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка. Године 1934, изграђена је најмодернија школска зграда са четири учитељска стана. Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939, у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом.
Војвода Степа се налази 20,5 км источно-југоисточно од Кикинде (ваздушном линијом), 45 км северно од Зрењанина и 12 км од румунске границе.
У насељу Војвода Степа живи 1366 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,8 година (41,1 код мушкараца и 42,5 код жена). У насељу има 623 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,76.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Грб Војвода Степе је усвојен 6. августа 2003. године. Грб је дизајнирао иконописац Раде Павловић, а осмислио га је директор Центра за истраживање Православног Монархизма, Ненад М. Јовановић.
Опис грба
Штит — Расцепљен вертикално црвено и плаво, у првом пољу бели Храм Светог Василија Острошког Чудотворца у Војвода Степи, а у другом пољу – на зеленом тлу стоји ратник природне боје са левом ногом положеном на златну грофовску круну на жуто-црном венцу и десницом изнад главе замахује сабљом кривошијом златнога балчака, док левом руком уздиже златну војводску круну на црвено-плавом венцу, а одевен је у црвени мундир са златним гајтанима, опасан златним појасем и у плавим панталонама, црним чизмама и црном крзеном калпаку са црвеном кићанком.
Круна — Златна зидана почива на горњој ивици штита, из ње од појаса израња ратник као на штиту у левици стежући црвено-плаву двоперу заставу са златним љиљаном на врху копља.
Чувари — На зеленом тробрегу Свети Василије Острошки Чудотворац у десници држи Јеванђеље, а левицом држи штит и унутрашњом страном исте руке придржава заставу Баната, изнад је бела лента са црно исписаном годином: „1939“ и копље се завршава крстом, одевен је у Епископске Богослужбене одежде са митром на глави. Други, Војвода Степа Степановић, десницом држи штит и придржава пуковску заставу Војске Краљевине Србије, изнад је бела лента са црно исписаном годином: “1927”, а лева рука му почива на балчаку сабље у корицама и одевен је у српску војводску униформу.
Мото — На ленти исписано: „Полазите напред“, а десно и лево име места: „Војвода Степа
Храм Светог Василија Острошког у Војводи Степи пројектован је и подигнут током 1939. На месту насеља раније се налазио салаш грофа Чеконића − Леуновац, па се и насеље једно време тако звало. После Првог светског рата насељено је добровољцима. Радове на Цркви Светог Василија извео је Јохан Шмит, предузимач из Јаше Томића.
Црква је једнобродна грађевина са петостраном апсидом и тек наглашеним певничким просторима и мањим параклисима уз нартекс. Изгледом доминира централна октогонална купола постављна на коцкасто постоље. Торањ изнад нартекса конструисан је као умањена купола. Црква је споља малтерисана, док је ритам унутрашњег простора пренет на спољњи плитким лезенама. Сви отвори су уски, једноделни. Изнад улаза су медаљони, док је од украса најупечатљивији слог око отвора на куполи и звонику и таласасти кровни завршеци које арх. Табаковић примењује и на својим профаним објектима.
Први наш саговорник је уједно и наш домаћин Бранко Савић, иначе дугогодишњи предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца Војвода Степа. Он нам је специјално за ”Глас Холмије”,који се радо чита и у Војвода Степи,казао следеће:
-Мој дјед Коста је рођен у селу Соколово,општина Кључ,који је припада Босни и Херцеговини.Он је био добровољац који је из далеке Америке из Чикага дошао да се бори ѕа слободу Српског народа. Он је приступио добровољачкој Дивизији и борио се на Солунском фронту.За заслуге у рату добио је земљу овдје у Војводини.Имао је 5 синова и двије кћери.Био је учесник Другог свјетског рата и заробљеник у Дрездену.
Ја сам рођен 1.маја 1952. овдје у Војвода Степи гдје сам провео свој живот.Завршио сам Вишу економску школу.Ми смо овдје доста добро живјели,имали смо богат спортско културни живот. Треба рећи да је Војвода Степа насеље у општини Нова Црња у средњебанатском округу, налази се 21 километара југоисточно од Кикинде и 45 км северно од Зрењанина. Насељена је колонистима из више делова Краљевине СХС. Војвода Степу, поред херцеговачких досељеника, населиле су и колонистичке групе из Лике, Босне, Црне Горе, Далмације, Баната, из Мађарске и Румуније, укупно 642 породице, од којих 397 са статусом добровољца у српској војсци. Овде ће бити речи о колонизацији херцеговачких добровољаца после Првог светског рата (1920-1941.) у Војвода Степу, собзиром на оквир теме која обрађује приказ досељавања колониста из Херцеговине у Банат, а исто тако ту се ради и о родбинским, комшиским и завичајним везама људи који су из истих крајева и села Херцеговине, а многи чак и из истих кућа колонизовани после Првог светског рата у Банат, са насељеницима Равног Тополовца, колонизованих после Другог светског рата. Прво име села је било Леоновац, по сину Леону (а по некима према кћерци Леони) грофа Андрије Чекоњића на чијем је поседу основано село. Године 1926. становници су одлучили да селу дају име по свом команданту из Првог светског рата, војводи Степи Степановићу. Стварање насеља тицало се чиниоца материјалног стања становништва, изградње кућа, формирања институција јавног интереса и њихове градње, организације друштвеног живота, стварање идентитета насеља итд. Херцеговачки колонисти чинили су 24 одсто популације у насељу и 29 одсто досељених добровољачких породица. Приликом формирања насеља у 20-тим годинама 20-тог вијека, херцеговачки досељеници груписали су се у једном делу села, а слична груписања у погледу кућних плацева и места становања учиниле су и друге досељеничке групе. Мајур на који су пристизале први колонисти имао је једну зграду, шталу, амбар за жито, зграде где су стајали бироши, два бунара и кроз њега је пролазио канал. У тим зградама смештали су се досељеници из Херцеговине. Унутар зграда поњавама су преградили и направили просторије и ту смештили своје породице. Готово истовремено пристизале су и друге херцеговачке породице на недалеки Агата мајур. Већ 30. августа 1922., досељени Херцеговци регистровали су се код Трговинског суда у Великој Кикинди у Прву аграрну заједницу која је била дио Савеза аграрних заједница за Банат. Аграрна заједница имала је функцију кредитирања досељеника јефтиним кредитима за градњу кућа, пољопривредни алат, стоку, храну и семе. Херцеговачки колонисти нашли су се на непознатом терену, на два од 22 мајура највећег банатског земљопоседника Андрије Чекоњића. На друге мајуре почело је истовремено досељавање добровољци из Лике, Босне, Црне Горе итд. Из тада започете колонизације готово истовремено поред Војводе Степе, градили су се на имању грофа Чекоњића и друга нова насеља: Александрово, Банатско Карађорђево итд. Нова животна средина имала је утицаја на насељенике и они су се споро и константно прилагођавали климатским и привредним приликама. Већина херцеговачких породица стигла је у колонију Леоновац у почетку колонизације, међутим извјестан број породица долазио и касније, током 20-тих и 30-тих година 20. века. Ти насељеници имали су дилему о насељавању, примили су посед у колонији и били дужни да за три године по доласку у Војвода Степу изграде куће. Сучељавање са банатским простором за херцеговачке досељенике било је веома болно, без кућа, са земљом добијеном у закуп, (закупнину је плаћала држава) а не у власништво, без сточне запреге, радила и алата за пољопривреду, са доста непознавања начина обраде земље итд. То су били људи који су се бавили више сточарством, радници и рудари из печалбе у САД, суочени са суровим и оштрим зимама, топлим летима, кишовитим јесенима са морем блата, и прољећним подземним водама, са бљутавом водом за пиће, лошом исхраном у односу на захтеве простора, са прашином и влагом које су изазивале туберколозу, са непријатним односом инородног становништва и сумњичавим и резервисаним ставом српских старосједелачких заједница који су у дошљацима видели конкуренте у подели велепоседничке земље. Досељеници, Херцеговци на Леона и Агата мајуру стизали су обично без много имовине са дрвеним кофером, незалеченим ранама из Првог светског рата, са српским, руским и румунским одликовањима и енглеским речима које би понекад употребљавали у говору, са породицама и често немоћни да преживе и сачувају своју нејач од болести које су харале, најчешће туберкулозе, које су немилосрдно косиле досељенике. Налети олуја, поплаве, подземне воде, уништавале су усеве и погоршавале ионако тежак живот херцеговачких колониста још више. Једна таква олуја захватила је Војвода Степу, августа 1932. године. Међутим да би опстали Херцеговачки колонисти међусобно су се дружили и помагали, мобама градили куће, радили пољопривредне послове као „спрежници”, односно заједнички пољопривредна оруђа и коње уносили у обраду земље. Сточне зграде су биле оскудне, није их имало свако домаћинство као ни кола. За обраду земље углавном је коришћена радна снага. Куће које су правили имале су само најнужније просторије за смештај породице. У друштвеном животу држали су се обичаја из завичајног краја. ”Кућу сам подигао, али немам ни врата ни прозора, нити имам сјемена да посијем бар мало жита” жалио се Савезу аграрних заједница 22. септембра 1935. Крсто Чолић, досељеник из Влаховића, Љубиње, у рату добровољац елитне јединице српске војске у Добровољачком одреду војводе Вука-мајора Војина Поповића. Та његова жалба казује о свој тегобности положаја досељеника. Најтежи су били пролећни месеци и тада се често заимило да породица преживи, а усеви би се често продавали унапријед -„узелен”. Било је сучељавања и неповерења са другим досељеничким групацијама, из којих је нпр. 1930. године избила и афера ” црквено звоно” око места цркве и звоника. Прва аграрна заједница у којој су били укључени херцеговачки досељеници, за своје чланове набављала је повољно грађу за куће, храну, семе, пољопривредни алат али пошто њени чланови нису могли да враћају редовно дугове услед општег сиромаштва, она је била најзадуженија у Банату. Упркос лошем стању херцеговачки колониста су из Војвода Степе слали храну својој браћи, родитељима и рођацима у Херцеговину. После тридесетих година 20 века животни услови су се почели полако поправљати. Разна међугрупна прожимања и нетолеранције, женидбама и удајама почела су зближавати једне насељеничке групе са другима. Од 153 херцеговачке породице колико је насељено у Војвода Степи, 114 је имало статус добровољца, а остали статус колонисте. Добровољачке породице добијале су по 5 ха земље у закуп, а одштету велепосједнику за њих је плаћала држава. Од 114 добровољаца српске и црногорске војске у Првом свјетском рату, 45 је дошло из САД, 15 из Русије, 54 су се борило у херцеговачким добровољачким јединицама у оквиру црногорске војске; 10 добровољаца је било у Добровољачком одреду војводе Вука, а 9 њих је прешло Албанију. Херцеговачки колонисти дошли су у Војвода Степу из следећих места: Месара, Ораховца, Драчева, Седлара, Мркоњића, Галичића, Дријењана, Величана, Корлата, Чваљине, Додановића, Завале, Грмљана, Дврснице, Градца, Банчића, Ивице, Поцрња, Убоска, Обзира, Крајпоља, Влаховића, Витоње, Ранковаца, Жабице, Струјића, Ограде, Бјелошева дола, Дубочице, Крушевице, Орахова дола, Капавице, Мишљена, Будисавља, Кифина села, Јасеника, Дабра, Берковића, Борије, Хоџића, Прераце, Голобрђа, Качња, Богдашића, Ораховице, Подосоја. Војвода Степа настала између два свјетска рата у Банату, била је колонија тада са највећим бројем херцеговачких досељеника. Од 153 херцеговачке породице насељене у Војвода Степи највише је било из околине Љубиња 63, из Попова поља 61 и 12 из околине Билеће. О воме је посебно писао Ратко И. Радовановић, у свом раду под називом” ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА”, која је објављен у Житишту 2010.године истиче наш саговорник.
Други наш саговорник је Ђорђе Хајдуковић, покретач свих акција у Удружењу, иначе дугогодишњи секретар Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца у Војвода Степи и са њим смо разговарали о раду Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца,које је ове године низом свечаности обиљежило 100 година оснивања мјеста у Војвода Степа.
Ђорђе Хајдуковић рођен 1975. године у Зрењанину, по занимању економиста, запослен у Општинској управи Нова Црња. Активни учесник свих дешавања у удружењу и у организовању свих програма. Аутор изложбе о раду Удружења “Првих десет година” која је била изложена и у Беранама. Он нам је рекао да од краја 2005. године, када је званично одржан и први програм у организацији Удружења до данас, урађено је много тога да се од заборава отргне један део наше славне историје, да се не забораве наши преци који су ту историју писали и да се на најбољи начин афирмише село који су оформили у Банату, наша Војвода Степа. Тешко је све побројати а да се нешто или неко не заборави. У најкраћем, то је пре свега петнаест пута манифестација “Дани Војвода Степе”, обележавање 150 година од рођења војводе Степе Степановића, гостовање изложбе “Војвода Степа Степановић 1856-1929” Народног музеја из Чачка, домаћин обележавања 95 година од формирања Прве српске добровољачке дивизије, свечано обележавање сто година од потписивања примирја у Првем светском рату, откривање спомен чесме у част обележавање 150 година од рођења војводе Степе Степановића, проналажење и откривање спомен плоче Александру I Карађорђевићу као и огроман допринос томе да спомен комплекс у центру Војвода Степе посвећен Великом рату изгледа импозантно.каже Хајдуковић.
Он истиче да је Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца, модерно, добро организовано, технички изванредно опремљено, са одличним условима за квалитетан рад. Чланови су сопственим радом и средствима уредили просторије за потребе Удружења које су добили на коришћење од Месне заједнице. У тим просторијама, које користимо за састанке, смештена је богата архивска и завичајна грађа, библиотека, а имамо и свој сајт. Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Војвода Степа је носилац културног живота у свом месту. Јер, поред организовања културне манифестације ”Дани Војвода Степе”, током године обележавају се значајни датуми везани за историју добровољачког покрета и добровољаштва и уопште насеља Војвода Степа.
Удружење има 60-так чланова. Председник Удружења у периоду од 2005. до 2010. године био је Милан Мицић. Од 2010. године председник је Бранко Савић.Настављамо и у наредном периоду да радимо на афирмацији наших предака.-каже за Глас Холмије Хајдуковић.
Разговарали смо и са чланом ИО Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Савом Обрадовићем,који је запослен као социјални радник у Општини Нова Црња,ожењн је и има троје дјеце.Иначе његов дјед је поријеклом из Херцеговине,као добровољац дошао у ове крајеве.
”Mорам да кажем да сам врло поносан на своје предке који су се борили за слободу српског народа или како се то говорило за крст часни и слободу златну,за краља и отаџбину.Мој деда је дошао из далеке Америке би бранио свој народ и краљ Александар му је додијелио овдје земљу.Никада не смемо заборавити ко су нам били преци.”Посебно смо поносни што смо очували веру и идентитет,овде имамо храм који је посвећен Светом Василију Острошком.
Занимљиво је знати да је на освећење храма било велико славље за село и околна насеља. У умјетничком програму учествовале су кикиндске Гусле и музика ватрогасне чете из Српске Црње. Говоре су одржали приликом освећења храма краљев изасланик пуковник командант петровградског пука Славко Радошевић, свештеник Стојан Стојановић и Сава Колунџић добровољац из Модриног села код Бенковца. Свечани банкет одржан је у новоизграђеном Соколском дому. Соколски дом у колонији Војвода Степа изграђен је за потребе развијеног Соколског друштва у селу, али је у годинама пред рат постао средиште друштвеног окупљања у новом насељу. У њему су се одржавале школске приредбе, позоришне представе јер је позоришни живот у насељу био веома развијен, и игранке недјељом прије подне. У селу је од 1932. године био активан и Фудбалски клуб Обилић и фудбалска игра као изразито модернизациона појава опчинила је омладину. Утакмице су се играле на сеоском Пашњаку и цијело село долазило је на њих. Године 1940. направљени су планови за електрификацију насеља и кренуле су припреме за градњу мале болнице у колонији. Окупацијом Југославије 1941. године заустављен је нагли развој новог насеља. Њемачке власти однијеле су грађевински материјал за градњу болнице у селу, село је добило здравствену станицу тек 1955. године, а електрификација насеља извршена је тек 1957. године. О овоме пише историчар из Војвода Степе др Милан Мицић.
Водили смо разговр за ”Глас Холмије” и са потпредсједником Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Војвода Степа и мјештанином Војвода степе Зораном Илићем. Он је занимљив саговорник јер много познаје прошлост.Рођен је овдје у Војвода степи 1960. гдје је радио земљу и бавио се пољопривредом.Он нам је казао да је његов деда Спасоје доселио из Горњег Раткова,Општина Кључ -Босна и Херцеговина. ”Овдје се населио 1935.године.Дошао је са супругом и два сина.Овдје је добио осам јутара земље и саградио кућу. Овдје се некада живјело лијепо,јер је било доста спортских активности и сам сам био фудбалер Црвене Звезде из Војвода Степе. Наравно да је било и културних активности у селу,сада нажалост их има једино када их организује Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Војвода Степа.
Наш саговорник у Војвода Степи био је и Илија Мркајић, рођен 1953.године. Овдје сам се подигао и радио сам као инжињер у бродоградилишту у Бегеју. Иначе члан ИО Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Војвода Степа.Иначе Мркајић је и умјетник и црта интарзију. Сада је пензионер и живи у селу са супругом и три сина.
Мој ђед Илија чије име ја носим са поносом био је добровољац и учесник у балканским и оба свјетска рата.Он се доселио 1924.године из Бањана у Црној Гори.Мој отац Мато се такође родио у Црној Гори. Мој ђед Илија,као што сам рекао био је добровољац и добио је осам јутара земље и изградио је себи и породици кућу. Овдје се живјело увијек солидно и од свога рада и зато ко ради Бог не брани.Односно прегаоцу Бог даје махове. Али то су била друга времена,сада нажелост омладина је незапослена и нема неку свијетлу перспективу,мада вјерујем да ће и њима Бог помоћи.Истиче Мркајић.
Завршићемо ову нашу репортажу око Војвода Степе са историјским чињеницама које је изложио историчар др Милан Мицић,који је био први предсједник Удружења ратних добровољаца а сада је генерални секретар Матице Српске у Новом Саду.Он пише :” Формирање Војводе Степе почело је пре 100 година као део великог процеса колонизације којег је новостворена држава Краљевина СХС водила на свим оним просторима који су за њу били несигурни и у складу са својим државним циљевима, ради промене етничких односа и заштите несигурних и порозних граница. У највећем броју овде су досељени солунски добровољци који су пре тога доживели епопеје авантуристичког исељавања у САД, одакле су се одазвали зову отаџбине, а неки су на херојски фронт стигли из Русије, пошто су се масовно предавали руској војсци.
Насељавање Баната између два велика рата проучава Милан Мицић, и сам потомак солунског добровољца са Баније и историчар који је на овој теми развио и докторску тезу. Према његовим речима, на тлу Баната формирано је 35 колонија које су пред почетак Другог светског рата бројале око 30.000 становника. Главни колонизациони људски потенцијал нове државе чинили су српски ратни ветерани – добровољци из динарских крајева југословенске државе, за нову државу проверени чином добровољства у Првом светском рату, а потом и српски оптанти из Румуније и Мађарске који су се определили да живе у матичној држави, и колонисти из банатских села, углавном између Великог Бечкерека и Велике Кикинде, захваћени идејом деобе земљишта по примеру бољшевичке револуције у Русији. Земља коју су колонисти добијали била је земља развлашћених велепоседника, али и она која је дотада била општинском власништву.
Највећи велепосед у Банату био је онај Андрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово и Војвода Бојовић.
Насеље Војвода Степа настало је на једном од мајура којег су звали Леони. Колонисти су се населили и на суседне мајуре. Село, које је добило име по великом војсковођи, формирали су ратници из свих делова Лике, из Попова поља и Љубиња у Херцеговини, из Босанске Крупе, Кључа и Вишеграда у Босни, из околине Будве и Никшића у Црној Гори, из околине Бенковца и Книна у Далмацији, мањи број породица с Баније и Кордуна, али и Срби из српских села која су остала ван граница новостворене краљевине око Темишвара и из варошице Батања у Поморишјуу Мађарској, па и колонисти беземљаши из Меленаца, Кумана, Драгутинова – банатских села између Великог Бечкерека и Велике Кикинде. Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору и уз скромну помоћ сиромашне државе. Истражујући прве године насељавања, историчар Мицић је открио да је владало хронично сиромаштво колониста, неприлагођеност простору, честе болести и умирања (добровољачке колоније су називане „колонијама удоваца”). Спор колониста из Војводе Степе и српских староседелаца из Српске Црње око деобе земље довео је 5. октобра 1928. године до демонстрација 200 добровољаца из Војвода Степе у Београду и блокаде Министарства за аграрну реформу, као и разговора делегације добровољаца с председником владе дрАнтоном Корошецом.А начелник среза Јаша Томић 18. новембра 1934. године жалио се управи Дунавске бановине на непослушност становника Војвода Степе: „Питам се докле неће важити закони и наређења старијих за ове људе који су створили државу у држави?Када су овакви према Краљевској банској управи, можете замислити какви су према мени!”
Историчар Мицић истиче да су сами колонисти имали осећање да врше историјску мисију на простору Баната. –У обраћању властима за финансијску помоћ приликом градње јавних зграда у насељу колонисти су истицали: „Наша добровољачка колонија овде на граници наше домовине биће одбрамбена тврђава и стража Југославије” или „колонија Војвода Степа на североисточним међама наше државе окружена је националним мањинама и будни је стражар наше нације и наше нам миле домовине”.
Најважније питање за колонисте била је градња кућа,али је она потрајала дуго, због недостатка финансијских средстава. Тако је један од колониста 1934. године имао кућу без врата и прозора, други „кућу склону паду”,трећем су се „зидови куће због влаге и подводности срушили”.
Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу који им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка.Године 1934. изграђена је, уз финансијску помоћ Владе и Дунавске бановине, најмодернија школска зграда са четири учитељска стана која је коштала више од 500.000 динара.Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939. у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом.
Отишли смо тако и ове године из прелијепог мјеста Војвода Степа, гдје остависмо наше побратиме из Удружења добровољаца,који су нам и ове године били искрени домаћини и братски нас и људски дочекали.
