Пише: Иван Милошевић
Билећа. Варош одмах испод границе са Црном Гором. Јуче је била окупана Сунцем, али и Равногорским парком. У центру Билеће, попут античких каријатида или фигура Стоунхеџа, стоје фигуре Драже Михаиловића и осталих четника, попут војводе Рада Радовића, ратника из потоњег рата 90-их. Окупана Сунцем, одмах испод границе са Црном Гором, српска варош надомак Билећког језера, као да пркоси граници и то не само међународној, него и оној идеолошкој, уклесаној у људски душама, посејаној током Другог свјетског рата и усађеној дубоко у српском памћењу.
Град који краси јединствен Рвногорски парк, као да неће да се смјести у задате фијоке, утисне самом себи печат комунизма, као да не пристаје да буде оно што никада није био, а могао је, био је понуђем, али је одбио – по цијену да се заглави негдје у српској немоћи да раскрсти са својим заблудама, да крене неким новим-старим путем и крене тамо гдје су деценијама комунисти оргијали да не треба ићи. Град који на први поглед ствара утисак изнурене херцеговачке голготе, опкољен сувим брдима, стиснут на обалама језера, не жели да се о њему пише, јер он сам пише своју судбину, закива је на тас српске братоубилачке ваге и свједочи о српском страдању. Посебно четника, српских бораца против туђе, али и домаће немани оличеној у петокраци, ђавољем пентаграму, раскршћу добра и зла, меда и млијека, издаји и јунаштву, унутрашњем билу и самотној српској несрећи – свједоку српске голготе, али и васкрсења, идеолошком обачуну свијета и несвијета, смисла и бесмисла, живота и короте! Као да се са оближњих сувих брда сва прича, историјска и она друга, преношена са кољена на кољено, сурвала у Билећа и под крошњама Равногорског парка везе само себи знану причу, загонета и одгонета српске дилеме и несреће, српску судбину и лавиринте тек онога што ће доћи!
На само 100-тотињак километара од Подгорице, града окованог Рибницом и Морачом и унакаженог Титовом спомеником, бистом бјелосвјетског бастадура који је у заносу власти и ђавоље опсједнутости, издавао наредбе за бомбардовање овога насеља, убијао му душу са висине од 10.000 метара и растављао је на саставне дјелове, налази се Равногорски парк у Билећи! На само сат или два вожње од несрећне Мораче на чијој обали чами Тито, тај заклети и уклети непријатељ Срба, аустроугарски каплар жедан српске крви, зауздан метафизичком грозом према свему што се српско зове, свој живот живи Равногорски парк и бисте Драже Михаиловића, Раде Радовића, четника и српских бораца. Тако мало удаљени, такорећи у првом комшилуку, а тако супростављени један другом, као да и данас воде невидљиву битку и преду причу о несрећном братоубилачком рату.
И док се са Подгорице још није скинуо вео несреће у лику Титовог споменика, у Билећи и њеном Равногорском парку стамено стоје уклесане вође Српства, не крију се него сијају под херцеговачким сунцем и неће да ћуте. Док је биста Тита на обали Мораче све рекла и порекла што се српским зове и исписала на килотонама опскурног папира идеолошку и метафизичку лаж да је истина, у Билећи као да прича тек почиње, као да се тек у овом вијеку рађа и исписује своје српске странице, насилно прекинуте петократском необузданом жељом за моћ овога свијета и владањем свих свјетова из центра једног свијета и то оног најгорег од најгоре могућег који ни Лајбниц није слутио нити имао у примисли, али који се вољом неког ђавоља или неког другог демона сручио на Србе, помутио им очи и сиву масу, унередио у тој мјери ни да се након 30 година од пада Берлинског зида не могу саставити сами са самим собом!
На само 100-тињак краткој раздаљини између Подгорице и Билеће, распреда се дуга прича подјела једног те истог народа, његове зле судбине да несреће траже и праве самима себи, као да немају и више него што треба непријатеља који то раде по својој унутрашњој инерцији и инстинкту. Кажеш 100 километара, а као да си рекао 100 свјетлосних година! Толико су удаљене једна од друге двије српске вароши, које повезују, али и раздвајају два споменика!
Равногорски парк и Тито! Да се којим чудом Равногорски парк из Билеће пресели у Подгорицу био би истог трена збрисан са подгоричког рељефа и сурван низ литице Мораче и Рибнице! Исто тако би прошла биста Броза у Билећи, за секунд би је прождрла тама Билећког језера и стукао би је за вјеки вјекова херцеговачки сури крш и нека невидљива сила!
На само 100-тињак метара такве противрјечмости у крилу једног народа Балкан не памти! Али ти свједоци братске ране као да се хране један другим, опстају и као да и даље воде свој рат. Ипак, страна урамљена у Равногорском парку у Билећи окупана је Сунцем, потпомогнута Спомен собом украшеном Дражиним ликом, али и ликовима на стотине бораца, Срба, из овога краја, који се одрекоше земаљског, ради чари небеског живота заливеног српском крвљу и Српством. А чиме се купа ова Брозова страна на обали Рибнице и Мораче? Ваљда оним летовима савезничких бомбардера који по налогу Тита сравнише овај град са земљом! Када се боље ослушне, као да ти бомбардери и даље лете својим невидљивом рутама изнад овога града и хируршки прецизно одсјецају сваки трачак наде да се барем дио Равногорског парка из Билеће смјести негдје у овој котлини и гротлу бјелосвјетског петокраког путника који се и даље клати у његовом центру и пали и гаси метафизичке подгоричке семафоре!
Ипак, лијепо је знати да, када ти се смучи пентаграмска прича и њена невидљива и видљива урота против свега српског, на само 100-тињак километара одавде дише Равногорски парк у Билећи и то пуним плућима. Због тога лакше се дише и у овом гротлу пентограмског непоменика!
Подгорица-Билећа! Тако близу, а далеко! Када ће се помирити?
