Пише: Проф. др Станка Стјепановић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву
На путу према Скадру, мојој давнашњој жељи да посјетим ову стару српску престоницу пребирем прочитана сјећања и успомене многих вијекова и људи који су у овом граду писали, пјевали и извјештавали о радостима и тугама.
Пут води кривудаво према граници коју треба прећи, а са десне стране, надохват руке виде се обриси кућа мјеста Копљик. У гнијезду смјештеном између каменитих врхова кажу ми смјештен је град Скадар. Орао лако може прелетјети, али човјек може и мора проћи доста кривудавог друма да би стигао до овог престоног града.
Не примјећујем никакву разлику између људи са ове и оне стране границе, али граница обиљежава да је то простор под контролом једне државе. Гледам називе мјеста с ове стране границе су Бајице, са оне друге стране границе су исто таква мјеста, само пише слово ”з” по коме се разликују. На путоказу пише Врака, које ми пробуди сјећање на Виктора, некада епископа Скадарског, који је 1934. године био приморан да се, заједно са три стотине породица, исели из подручја Враке и да своје уточиште потражи у манастиру Високи Дечан, који су били последња станица у његовом овоземаљском животу и од 1938. године његово тијело почива у гробу постављеном уз манастирску цркву манастира Високи Дечани.
Путујемо даље, застајкујемо крај нове цркве посвећене Силаску Светог Духа на апостоле Српске Православне Цркве, поред које је доста непогажене траве по чему закључујем да се црква ријетко отвара. По благости која се око ње осјећа, осјећа се да ту анђели служе Литургију и саслужују преминули и на другом крају сахрањени епископи и свештеномученици који су дио свог земаљског живота проводили на овом простору. И коначно, улазимо у град Скадар, и застајкујемо крај једне кафанице испред које сједе средњовјечни људи, благог израза лица и топлих очију. Немам довољно ријечи да опишем тај осјећај и тај доживљај. Када сам пружила руку човјеку омањег раста и топлих очију у које се може смјестити свако људско биће, сваки човјек, било које боје коже, раста и узраста, религиозне припадности или онај ко не припада ни једној религији, мада не постоји ни један човјек на свијету који не припада Богу, јер нас је Бог све створио, а то што неко мисли да не вјерује у Бога то је само мисао, а не и стварност. Тај човјек је именом Павле, презименом Брајовић – председник удружења Срба у Албанији: “Морача – Розафа”. Пошао је са нама да нам покаже црквиште манастира Светог Николе који је подизала и у којој се замонашила краљица Јелена Анжујска, а које је сада обрасло шикаром. Около су куће, а и уџерице многодјетних ромских породица чије веселе црне очи и љубопитљиви погледи испраћају сваког пролазника. Цеста није шира, на том мјесту, од три метра и само два корака даље и већ се налазите на обали ријеке Бојане.
Са тог мјеста пружа се поглед на тврђаву у којој су после четвртог вијека сједили српски краљеви које су после смјењивали разни освајачи овог дивног града. Не знам зашто, али потпуно исти осјећај ми је био када сам први пут била у Пећкој патријаршији и сада у овом престоном граду; као да сам код куће, као да сам ту била па сам некуд на кратко отишла, а увијек се човјек радо враћа кући. Пролазимо поред споменика огромних пет људских фигура ослободилаца Скадра у Другом свјетском рату, од којих су тројица срспког поријекла. О, како ми овај град дјелује питомо, како су измјешане и скромне куће и петозвјездични хотели.Гледајући у смјеру тврђаве са десне стране је зграда театра Миђени. Назив Миђени не може на први поглед указати да се ради о србину Милошу Ђорђијевом Николићу. Закључујем да су имена пролазна, а Богом створени ДНК склоп вјечан. Чудим се путоказу на коме пише Велипоје, гледам откуд Велико Поље овде. Идемо до манастира Светог Сергија и Вакха од кога је остао један зид и комадић сачуване фреске. Возимо се кроз села, али пољским путем, и долазимо до манастирског зида испред којег су доста свјежи латински гробови, судећи по надгробним споменицима.Ријека Бојана која брзо тече поред остатака манастира тако односећи комад по комад манастирског земљиштасада се укроћава свјежим насипом од немалог камења који би јој требао бити брана да не односи земљиште и трагове историје. Јелена Анжујска уредила је овај простор Српске Православне Цркве и гробове српских краљева од Бодина па напријед у историји. Али, пијесак и људске неруке сакриле су од очију њихове гробове али које дубоко у земљи чува Господ и сигурно ће их открити неки њихови потомци у часу кад они буду достојни, као и сви ми, да то угледамо.
О, Господе, како је диван залазак сунца на том дијелу ријеке Бојане који игром својих црвенкастих зрака обасјава зид манастира Светог Сергија и Вакха. Размишљам и вјерујем да ће ови Светитељи омогућити да се овај манастир обнови, ако не у царском сјају какав је био, али да се у њему опет служи Света Литургија и узносе молитве за његове ктиторе и приложнике који су у небеском царству и за оне који се налазе још у овом земаљском животу. Са зракама залазећег сунца на Бојани крећемо да посјетимо просторије удружења гдје нам је председник Павле кроз слике које се налазе на паноима у том простору омогућио да сазнамо све о жељи полуоствареној Срба који живе у Албанији, без обзира на религијску припадност, да науче језик својих предака – Српски језик.
Одлазимо из Скадра, кад се увелико спустила ноћ са жељом и позивом да колико ико може помогне овом Удружењу да поштујући државу у којој се налазе науче и језик својих предака. Кад би сви могли имати такво срце као што је широко срце Павла Брајовића да прихватимо и поштујемо све људе, могли бисмо очекивати враћање сваког човјека ка његовом Творцу.
