Пише: Горан Киковић

Уређивачки одбор часописа ”Глас Холмије” у саставу Горан Киковић, главни и одговорни уредник, чланови издавачког савјета пјесници Радован Обрадовић и Давид Лалић, као и Драгослав Вукићевић, задужен за дистрибуцију часописа посјетили су прелијепу варош Мурину. На уласку у њу дочекао нас је дугогодишњи предсједник МЗ Мурина Бранислав Оташевић, књижевник, новинар, публициста, говорник на сахранама и весељима, једном ријечу алфа и омега муринског краја. У кафани код Славице Вуксановић, започесмо разговор на тему – Мурина некад и сад.

О овим крајевим су писали многи историчари, истраживачи. Имали смо прилику да читамо и књигу Бранислава Оташевића ”Велика и Полимље” гдје он открива да је назив мјеста Мурина ”стар колико и српско постојње у овим крајевима”.

И ми смо се питали да ли се ово мјесто зове Мурина или Мурино? Та дилема је одскора, јер се у новијим писаним документима и јавном говору појављује само облик – Мурино. Монтенегринској власти је било свеједно како ће се називати ова варошица, али реаговали су познати лингвисти и становници Мурине, упозоравајући да је једино исправно да се мјесто зове онако како се вјечито звало: Мурина! Једина институција која никада није гријешила у правилном коришћењу овог топонима у писаним документима јесте Српска православна црква у Црној Гори. Савремени читаоци могу на интернету наћи, рецимо, текст о изградњи Храма Св. Петке у Мурини, у којем стоје подаци о том објекту уз потпис текстописца: Српска православна парохија Горњеполимска и Гусињска – Мурина.

Но како је језички исправно не маре поједини њени житељи, јер имају других, пречих и већих брига. Кажу нам озлојеђено: ”Мурина је заборављена не само од државне власти него и од локалне плавске, оне не маре већ деценијама за мурински крај!”
Мјесни центар Мурина, који је формирањем општине Гусиње, остао да са мјесним центром Плав сачињава плавску општину, ни под лупом не види своју ружичастију будућност, јер надлежни у локалној управи и држави то питање немају ни под тачком разно.

Мурина некад

Села су у недавној прошлости била у знатно бољем економском и социјалном положају. У селима је било довољно радно способних пољопривредника. Било је и сеоских продавница и кафана. Издизало се у катуне. Момци се женили, дјевојке удавале. У сеоским домовима културе приређивана су весеља, игранке и свадбе, а данас служе скоро искључиво као капеле за честе сахране и помене покојницима. Без своје локалне самоуправе, препуштени сами себи, грађани овог дијела плавске општине нијесу у могућности да сами креирају свој развој и рјешавају нагомилане проблеме, унаприједе привредне и друштвене дјелатности, инфраструктуру и школство. Мјесне заједнице нити имају средстава нити кадрова да би одговориле таквом задатку. Овдје је, како каже Његош, “мало руку, малена и снага”. Нема способног носиоца који би покренуо развој са мртве тачке.

Подсјетимо да је једном за ”Глас Холмије” проф. др Марко Кнежевић, аутор књиге “Муринско Полимље – прилози за монографску студију”, рекао и ово:
”Муринско Полимље, обухвата три мјесне заједнице у оквиру општине Плав – Брезојевице, Мурину и Велику. У њима већинско становништво чине Срби и Црногорци, односно православци. Умјесто да се економски развија, јер располаже богатим и разноврсним ресурсима, овај дио општине Плав све више назадује и пропада. То је данас најзаосталији крај у најнеразвијенијијој црногорској општини. Тај суноврат није наслијеђен него је стечен. У комунистичком периоду овај крај је имао знатно развијенију привреду, више запослених и бољи живот него данас у, наводно, независној Црној Гори”.

Књига упозорава на овдашњу забрињавајућу и алармантну социо-економску и демографску ситуацију и позива на превазилажење таквог стања.

”До таквог стања довели су бројни лимитирајући фактори а нарочито: укидање Полимске и Величке општине, неуспјешна приватизација друштвених предузећа, одсуство инвестиција, расформирање замљорадничких задруга, тотална запостављеност овог крја од стране локалне самоуправе у Плаву и државних институција. Посљедице укидања поменутих општина имале су велики утицај на миграције становништва, запостављање пољопривредне производње, депопулационе процесе, демографско пражњење и одумирање села, те повећање броја социјално угрожених лица. У процесу својинске трансформације и приватизације на овом подручју уништена су друштвена предузећа, престале са радом фабрике, а радници остали без посла. То је случај са ШИК “Бор”, фабриком лигнопласта и сираром у Брезојевицама, конфекцијом “Максим” у Мурини, док изграђена фабрика противградних ракета у Брезојевицама није ни отварана јер је, наводно, представљла инвестициони промашај. У друштвеном производу учествовао је и терцијарни сектор – туризам, којег данас нема. Хотел “Плавско језеро”, у оквиру којег је пословао хотел “Сјекирица” у Мурини, приватизован је а радници такође отпуштени. Приватизација се показала неуспјешном, због чега хотел ни дан данас не ради. Хотел “Сјекирица” је срушен у НАТО бомбардовању 1999. Није изграђен нови, иако је прошло 20 година. То је још једна потврда о запостављености овог подручја” – каже Кнежевић.

На ову тему почесмо разговор са Браниславом Оташевићем, предсједником МЗ Мурина, који нам саопшти следеће стање у Мурини данас.

”Мурина припада плавској општини и то само на папиру, као територија, али не и као мјесто гдје треба нешто уложити за добробит локалног становништва. Ово је практично ничија земља, јер на нас нико не окреће главу. На подручју Мурине сада сигурно нема више од 500 становника, док је ту некад живјело преко двије хиљаде житеља. Остала су да живе углавном старачка домаћинства, док се млади селе у неке напредније средине. На лицу мјеста се може видјети да има више затворених кућа него оних у којима неко живи. Бројни домови се отварају само љети, кад завичајци дођу на одморе. То су поражавајући подаци, јер имамо једну суморну слику Мурине, без неке велике наде да ће бити боље. Све то указује да се у Мурини не може ораганизовати живот који пружа егзистенцијалну сигурност”.

Подсјећајући да Мурина, заједно са селима Горња Ржаница, Машница и Пепиће, има статус мјесне заједнице, Оташевић тврди да је држава према овом подручју, као саставном дијелу плавске општине, деценијама имала маћехински однос.

”Ово је практично ничија земља, јер на нас нико не окреће главу. Мурина припада плавској општини и то само на папиру, јер тамошње челнике ово подручје занима само као територија, али не и као мјесто гдје треба нешто уложити за добробит локалног становништва. Такав однос су свих ових година имале и државне власти, тако да се није чудити што имамо оболико затворених кућа и низак стандард живота”.

Основна школа у Мурини из године у годину уписује све мањи број ђака. Ове године заједно са подручним одјељењима у Велици и Горњој Ржаници броји свега 12 првака. То су поражавајући подаци који никога не могу оставити равнодушним.

”Овдје се некада уписивало преко сто ђака првака. Сада је тај број десет пута мањи. Али то надлежне у овој земљи свих ових година није додиривало. Они су овај проблем посматрали као неку редовну појаву. Једноставно ништа није рађено да се, уз стручне анализе, дају одређени стимуланси за заустављање исељавања народа. Напротив, неким непопуларним мјерама, подстицано је расељавање уз образложење да су миграције изражене свуда у окружењу. Такав однос се сигурно мора мијењати, ако желимо да задржимо и ово мало житеља”.

Он наглашава да Мурињани ријетко добијају прилику да се упосле и да је то главни разлог за све израженију миграцију локалног становништва.

”Данас се са подручја Мурине свега тридесетак људи налази у радном односу. Једноставно овдје народ нема гдје да ради. Привреда је потпуно уништена, иако се зна да је у Мурини некада успјешно радио погон фабрике “Титекс” упошљавајући у три смјене преко 350 радника. Више нема ни Шумског комбината у Плаву гдје је некада радио велики број Мурињана. Радила је овдје некад и пољопривредна задруга у којој је било запослено тридесетак радника. Имали су Мурињани и бројне продавнице, хотел, пекару, месару, откупни центар и штошта друго. Сад од тога нема ништа, сем једне продавнице и неколико малих кафана. У таквом амбијенту младим школованим људима остаје само да напуштају свој завичај, јер овдје немају никакву перспективу” – закључио је Оташевић.

Међутим подручје Мурине обилује огромним комплексима шума у Муринској ријеци, Пишеву, Сјекирици, Мокрој планини, Чакору, Шиповици, Бјелухи, Јечмишту и другим планинама. Нерационалним газдовањем од почетка деведесетих година прошлога вијека ти комплекси су девастирани. Приватни концесионари, међу којима се истичке Ратко Пелантић, нијесу водили рачуна о бруто сјечивној маси и шумско-привредним основама као и уређајним елаборатима, већ је сјекао све што му је дошло до руке. Такође је било покушаја да Мурињанима девастирају и ријеке, поготову Муринску ријеку која је хидрографски драгуљ овог подручја, како би њена вода била преусмјерила у у цијеви и како би се направила мини-хидроелектрана од које мјештани не би имали никакве користи а имали би огромне штете. Мјештани су се томе супротставили и, барем за сада, спријечена је њена градња и остварење ове сулуде идеје.

Спомен чесма на Мурини

Бомбардовањем Мурине 30. априла 1999. остаће упамћен као један од најкрвавијих датума у новијој историји не само Мурине него и Црне Горе. Тада је бомбардована Мурина, када је страдало више цивила током те агресије. Страдало је шест невиних грађана. Животе су изгубила дјеца: четрнаестогодишњи Мирослав Кнежевић (1985), тринаестогодишња Оливера Максимовић (1986) и десетогодишња Јулија Брудар (1989). У нападу су страдали и одрасле особе: Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Манојло Коматина (1927).

”Захваљујући Савезној влади СРЈ и тадашњем премијеру Момиру Булатовићу 2001. године подигнута је спомен-чесма, у спомен-парку поред школе, на којој су исписана имена шест погинулих невиних грађана Мурине. Временом се оштетила спомен-чесма и обновљена је прошле године захваљујући Српском националном савјету Црне Горе и предсједнику др Момчилу Вуксановићу”- каже Оташевић.

Упутно је подсјетити на статистичке податке који кажу да је Мурина насеље у општини Плав, у Црној Гори, у којем је према попису из 2011. било је 462 становника (према попису из 2003. било је 545 становника).
У насељу Мурина живи 381 пунољетни становник, а просјечна старост становништва износи 35,5 година (34,5 код мушкараца и 36,4 код жена). У насељу има 165 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,30.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2003. године).
Демографија[4]

Година Становника

1948.
789
1953.
660
1961.
784
1971.
724
1981.
609
1991.
538 529

2003.
580
545
2011.
462

Национални састав према попису из 2003.[5]

Срби
386 70,82%
Црногорци
130 23,85%
Албанци
11 2,01%
Муслимани
9 1,65%
Хрвати
2 0,36%
непознато   1 0,18%

Национални састав према попису из 2011.

Срби
293 63,42%
Црногорци
145 31,38%
Албанци
12 2,59%

Трг НАТО жртава у Мурини

Славица Вуксановић, нам каже да није никаква филозофија видјети да је све опустошено, само се треба окренути унаоколо и све се види као на длану. Највише је, каже, урађено на уништавању шумâ и свега онога од чега је неко могао да се окористи, што је појава дужа од 20 година.

”Погледајте ове просторе, гдје се некад орало, косило, радило, то је сад пустиња! Њиву више не можеш видјети, посије се за личну употребу колико ко може, јер домаћинства су овдје одавно старачка па нема ко да ради. Ова приватизована задруга, што има плантаже ароније и још нешто другог воћа, и пар домаћинстава, то је све, тако да за привреду нема шта да причамо. Хвала нашој власти што је водила такву аграрну политику. Увела власт социјале за куповину гласова, што је уништило рад и здрав живот на селу, а њима обезбиједило тродеценијску владавину!”

Варошица Мурина, чији се урбани карактер годинама плански срозава и урушава, изгледа послије њеног злочиначког бомбардовања 1999. године још сабласније. Остала је и без хотела ”Сјекирица”, омиљеног мјеста за окупљање и пријатељско дружење.

”Хотел је уклоњен уз обећање да ће бити изграђен нови, али је и ово као и већина других обећања актуелне власти, остало на вербалном нивоу, без икаквог изгледа да ће оно бити и реализовано, одсликавајући тако на најбољи начин карактер власти и начин владања. Основна школа ”Петар Дедовић” у Мурини, која је некада бројала више од хиљаду ученика, не може да достигне двоцифрен број малишана који ће од јесени закорачити у свијет образовања, што је најбоља слика укупног стања. Држава се ових крајева једино сјети када треба да додијели концесије за експлоатацију шуме концесионарима, од чега опет Мурина и Полимље немају никакве користи. По устаљеној пракси, средства добијена по том основу користи Општина и држава а грађанима ових средина се остављају посљедице поремећене природне равнотеже и бројање камиона који тутњећи односе њихову шуму пут жељених локација. Па многи кажу Мурино бомбардовао НАТО а ДПС опустошио! Једини спас је да добијемо нашу општину односно да се врати ранији статус” – закључује Славица, редовни читалац ”Гласа Холмије” од првог броја. У њеном објекту се увијек могу наћи примјерци овог часописа. Хвала јој на томе.

Потом смо разговарали са мјештанином Мурине Милоњом Грозданићем, који је нам је рекао да се овдје већином живи од пољопривреде и сточарства. Памти када је овдје био хотел, неколико продавница, месара, кафане, радило се на пољопривреди и имало се за једно пристојно живљење.

”Ево, данас видите шта има. Неколике кафане и једна продавница, то је све чиме Мурино располаже! Ово је некад била раскрсница, пуна живота и дешавања. Одавде до Плава је десетак, до Пећи 60 километара. Ту се некад испред хотела ”Сјекирица” који је срушен у НАТО агресији, на путу према Пећи и назад, паркирало и по 30 аутобуса са путницима, екскурзијама, експедицијама, и све добијало послужење у том хотелу. Данас је остало да се тога сјећамо и уздишемо” – каже Грозданић и наставља: ”Мурина као мјесни центар православног становништва потпуно је запостављена. У последње вријеме, у инвестиције је, хвале се, уложено око 7 милиона евра а Мурина није добила ништа. Чини нам се да је једини излаз да јој се поврати статус општине. Селективним запошљавањем, према партијској па и националној припадности, често без конкурса, при чему је важнија политичка подобност кандидата и број гласова који је он обезбиједио на изборима од његових стручних квалификација и радних сособности, угрожено је прâво на запошљавање. Такав начин запошљавања највише иде на штету становништва муринског Полимља”.

Како се некада живјело а како сад разговарали смо са умјетником и угоститељем Жарком Плавшићем из Мурине. Он нам је рекао сљедеће:
”Некада је у Мурини доста људи радило. Потом је затворен ”Титекс” и од тада почињу миграције, само у једном правцу – из Мурине. Данас Мурина није што је некад била. Занемарена је и од стране општине и од стране државе. Млади, који су овдје остали да живе, не заснивају породице. Једном ријечју пропаст, шта да вам кажем друго. Једино рјешење за ревитализацију овог подручја јесте повратак Мурина и Полимља у Андријевачки срез, гдје смо некад и припадали. Па некад смо били Полимска општина у оквиру Андријевачког среза”.

Потом смо посјетили ликовног умјетника и просвјетног радника у пензији Вука Марсенића, који живи у селу Машници код Мурине.

”Од почетка свог педагошког рада сам, сем осам мјесеци проведених у Шекулару, радио у Основној школи ”Петар Дедовић” на Мурини и на допуни часова у Основној школи ”Хајро Шахмановић” у Плаву. Углавном сам предавао ликовну културу. Основна школа на Мурини је била на великом нивоу.

Кроз умјетничку фотографију и кроз сликарство овјековјечио сам Мурину и Полимље. А посебно НАТО бомбардовање и посебно послије прве бомбе. Прве и једине фотографије су биле моје. У Мурину и Подгорици имао сам представљање фотографија и то је била моја истина о злочину на Мурини који је извршен над цивилним становништвом. Са својим апаратом и четкицом био сам свједок догађаја и тиме сам до данашњих дана остао једини истински свједок и судионик највећег злочина на Мурини. За све ово што сам урадио нијесам добио признање ниодкога. Мада нити сам очекивао, нити сам тражио. Све је то била моја борба да сачувам и овјековјечим истину о злочину који се десио” – закључује своју причу Марсенић, који нас је дочекао у свом атељеу у Машници код Мурине.