ПИШЕ: Миљан Станишић

КПЈ је још и прије јулског устанка, у устанку, а нарочито касније злоупотребљавала за своје потребе, нарочито омладину, па и дјецу, због импулсивности која она носи, али и недовољне дозе рационалности, па им је она послужила као идеално рјешење да је агресивном и нападном идеологизацијом и пропагандом о њиховој свијетлој будућности и друштву које ће убрзо доћи, као и патетичним причама о слободи, једнакости, солидарности, искористи за своје, трошећи цвијет младост за своје партијске, револуционарно-терористичке интересе. То је и била стратегија комунистичког врховника Тита како би што више младих укључили у своје редове, јер за њихове идеолошке пројекте они су били најбоље употријебљени  и најподложнији манипулацијама, и зато су “играли на карту” њихових патриотских осјећања. Такву злоупотребу дјеце потврђује и изјава Тита, наводећи: “Када иду у борбу људи, војску коју је држава створила, одрасли људи, онда је то њихова дужност према домовини, онда је то дуг сваког грађанина и родољуба. Али, кад без мобилизације, добровољно, деца од дванаест, четрнаест, петнаест и шеснаест година иду у борбу, знајући да ће у њој погинути – онда је то више него дуг према домовини, онда је то надчовечански хероизам младих људи који жртвују себе, иако још нису управо ни ступили и живот – да би будућа поколења била сретна”. Злоупотреба дјеце, није имала само обиљежје појединачних случајева, већ је то била пракса коју су комунисти искористили у свим мјестима, приликом чега су многи страдали, јер су их слали у веома ризичне акције.

Вођа југословенских комуниста Тито показао је поред бездушног лица и оно циничко, јер је користио наводни алиби да омладину нико није мобилисао, нити послао у рат. Међутим, зна се да су комунисти поред омладинских, стварали и пионирске партизанске чете, које су партијске “опскрбили”. У прогласима из августа 1941. године Политком партизанског руководства је упућивао бројне позиве младој популацији, пуне емотивних исказа патриотизма, да она треба да узме ствар у своје руке, трагом својих предака. У једном од бројних таквих прогласа, између осталог, се поручује младежи: “Твоје је мјесто на страни твога народа, омладино Југославије! Као и увек до данас, покажи се достојном својих славних слободарских традиција твојих предака, који се никада нису мирили са туђинским јармом и који су, са оружјем у руци, увек храбро знали да се боре за слободу. Презри све оне који ти ‘саветују’ да ‘чекаш’, да се штедиш, јер ‘још није куцнуо час’. Знај да на њихова уста говоре окупатори, мучитељи и крвници твога народа, који данас, као и увек, желе да разједине своје противнике, како би их лакше тукли једног по једног. Знај да твоје ослобођење мора бити дело твојих сопствених руку, дело твоје борбе и да је куцнуо час општег народног устанка”.

За КПЈ младеж је била најбољи извршилац налога, најупоребљивија кад је требало ићи на јуриш, а идеолошки заслијепљени младићи су били најревноснији ликвидатори тзв. народних издајника, најбољи курири, извршавали најризичније задатке, па су зато и највише страдали. То потврђују и закључци поводом формирања једне од партизанских организације, да се “не смију изоставити наши најмлађи другови, нити секташити у том погледу, под изговором да су то дјеца и да то није за њих”. Да би формирали што више таквих организација и омасовили их, КП је за пионире организовала конференције на којима су читане радио вијести, разматране су и политичке прилике и др. О томе каква је атмосфера владала приликом оснивања једне од таквих пионирских организација пише др Зоран Лакић”: “…Један од најмлађих, мада у правој војничкој униформи, баш као искусан ратник, испунио је салу својим дјечачким гласом – ‘Овај митинг је наша највећа радост. То је поклон наше храбре војске нама пионирима, то нам је дар нашег милог друга Тита’…Уз овације и поклике, смјењивали су се многи говорници…-‘Другови, ова наша организација није шала. Ми смо војска, која хоће да помогне борбу’. Један стари ратник, који тек што је дошао на митинг пионира, једноставно, искрено и отворено добаци: ‘Сине мој, боље би било да се ми старији угледамо на вас”. Тако је приликом оснивања Црногорског дјечјег народноослободилачког одреда у селу Подвраће (Даниловград), наведено да су поред осталих послова, курирских и сл, они учествовали и са пушком у руци. У једном члану статута те организације стоји да њени чланови могу бити ” само дјечаци и дјевојчице од 10 до 15 година под условом да не пуше, не пију, не коцкају се и не носе праћку”.

У претходним ратовима које је водила црногорска војска или њен дио, водило се рачуна да се сачува млада популација колико год је то било могуће, јер она је та која је била гарант здравог, прогресивног и сваког другог напретка друштва. Водило се рачуна о сваком домаћинству, да ли је неки млађи човјек јединац и слично, а непунољетни нијесу слати у рат. Све у свему, тенденција је била да се сачува млада, перспективна и здрава супстанца друштва. За комунисте млада популација је била циљна група која је требало да извршава најризичније задатке, управо због недостатка рационалне сфере, играњем “на карту” њихове недовољне зрелости, што пише и у једном комунистичком извјештају: “Млади су понијели највећи терет револуције. Ако је требало пробити непријатељску линију фронта, младост је била незадржива војска, ако се јуришало на непријатељски бункер…Све су то они чињели са пуно успјеха – из једне ратне године у другу”. Дакле, према наведеним упутствима поступано је током читавог рата, па и касније. Комунисти су, поред извјесне ослободилачке компоненте, не само извршавали злочине према тзв. народним непријатељима, него и према младима, чак и према дјеци које су наводили на злочин, и од многих њих млађаних, неизграђених личности, стварали су монструме, који су се, огрезли у крви, такмичили који ће више побити тих “домаћих издајника”, а често су у тим акцијама и сами страдали. Да су комунистичко-партизанска руководства наводило на извршавање злочина чак и дјецу, навешћемо, поред осталих, и наредбу Саве Ковачевића, гдје се истиче: “Свим партизанским командирима и политичким комесарима чета, командирима и политичким комесарима батаљона, свим родољубима и свим поштеним људима, женама, дјевојкама, момцима и дјеци, да гдје год сретну те бандите (односи се на политичке противнике, тзв реакцију, примј. М.С.) убијају их без икаквог питања и икаквог суђења”. По тој и тим наредбама строго је поступано. Такво стање свијести дочарао је и др Веселин Ђуретић: “Омладина, захваћена опојном социјалном идеологијом, постајала је спремна за јуриш на небо, иако често без земаљских ослонаца”.

(наставиће се)