Пише: Миљан Станишић

Већ смо навели да су многи Југословенски краљевски официри учествовали у обучавању устаника и такође и у самом јулском устанку, гдје су поједини од њих заузимали значајна командна мјеста и знатно допринијели ослобађању појединих мјеста од Италијана (навели смо заслуге кап. Јакова Кусовца у великој побједи над Италијанима на Кошћелама 15 јула).Истакнућемо оне официре који су осмислили стратегију и војне планове за ослобођење поједних градова и тиме су знатно допринијели њиховом преузимању од италијанских снага.

Устанак у Бјелопавлићима имао је масовни карактер. Патриотска свијест у бјелопавлићком племену увијек је била на висини, а овдје је била и подгријана незадовољством проглашења Црне Горе “независном” државом, т.ј. италијанским протекторатом и њеним одвајањем од друге српске државе, Србије. Само нешто више од двије деценије раније Бјелопопавлићи су апсолутно подржали уједињење, а том чину су дали велики печат, па се у томе може и објаснити велико незадовољство у народу због поменутог потеза сепаратиста. Од високо рангираних официра Југисловенске краљевске војске у даниловградском срезу, и шире, највећи утицај је имао пуковник Бајо Станишић, којем је нуђено да буде и командант устаничке војске, али је он прихватио само савјетодавну улогу у Привремној врховној команди. Пук. Станишић је у том времену највише боравио у свом крају (селу Винићи). Комунисти су својим деструктивним дјеловањем и пропагандом успјели да поремете висок степен сагласности који су постигнути на појединим зборовима који су организовани у вези устанка, што њима није одговарало, јер у свему томе они нијесу били главни. Поучени лошим искуством са комунистима, поједини виђенији људи почели су да се састају и договарају око поновног организовања зборова, гдје не би дозволили да поједини комунисти због њихових ускопартијских интереса поново поремете и унесу раздор у устаничке снаге, што су радили у свим мјестима. Тако су 18. јула изабрали устанички одбор, за чијег предсједника је изабран професор Мирко Војводић, а за војног савјетника капетан I класе Мироје Јовановић.

Од бораца павковићке општине изабране су три чете и њихов командни кадар. Руковођење овим јединицама било је повјерено капетану Мироју Јовановићу. Одбор је био обавијештен да се на тој територији налази пук. Бајо Станишић, па су одредили неколико чланова да ступе у контакт са њим, јер су знали да ће им он дати врло корисне сугестије и савјете. Од четори члана Одбора који су требали да разговарају са пук. Станишићем, двојица су били чланови КПЈ. Али, они су га поштовали и знали су да ће од њега чути доста корисних информација. Ова околност ће утицати да размјере братоубилачког рата у павковићкој општини није оставила такве трагичне посљедице као што је то било у неким сусједним, али и већини других.

На састанку они су пук. Станишићу, између осталог, понудили да лично преузме вођење свих војних послова у срезу, на шта им је он одговорио да још није дошло вријеме за то, а да ће пратити њихов рад и да ће им, ако буду сматрали неопходним, он давати упутства. Послије састанка пук. Станишић и кап. Мироје Јовановић обишли су борце павковићких јединица, а затим су пошли на брдо Тараш извише Даниловграда и непосредно посматали положаје италијанске војске и разрађивали стратегију на који начин би се најбоље освојио италијански гарнизон у граду и Браленовици, а уз најмање жртава. Пук. Бајо Станишић је сматрао да се никако не би то смјело учинити јуришем, као што се до тада у сличним случајевима поступало, јер би то проузроковало велике жртве. Постепено стезање обруча око гарнизона, држање непријатеља у неизвјесности, као и акције из више праваца слабило би морал и створило увјерење  да су опкољени, па би постојала реална опција да се италијанска војска у гарнизону преда, а овом стратегијом би се уз најмање ризика постигао најбољи резултат.

Управо је та стратегија и разрађени план пук. Станишића коришћен приликом напада устаника на италијанске снаге у Даниловграду. Након извиђења италијанских положаја са брда Тараш одржан је састанак у кући кап. Лазара Богетића, гдје је формиран устанички штаб Павковићког батаљона, на челу са кап. Миројем Јовановићем. Он је био позван да сјутрадан дође на званичан састанак “виших команди” код манастира Ждребаоник. Међу присутнима били су комунистички представници Бошко Ђуричковић и Пуниша Перовић, као и мајор Милован Лаковић. Ђуричковић и Лаковић су на том састанку водили главну ријеч. Највише се разматрало питање напада на италијанске снаге у гарнизонима у Даниловграду и Браленовици. Од свих предлога на који начин их освојити, најбоље је оцијењен онај који је изнио кап. Мироје Јовановић, који је предочио план што га је разрадио пук. Бајо Станишић.

Кап. Јовановић је предложио да се за ове командне планове највише треба ослонити на пук. Баја Станишића и да му треба понудити  војно руковођење срезом. Међутим, то се није свидјело присутним комунистичким кадровицима, што нијесу јавно саопштили, али се из одговора, да ће о томе бити ријечи другом приликом, могао такав закључак извести. На том састанку за војног руководиоца у срезу одређен је кап. Мироје Јовановић. Канцеларија штаба налазила се у манастиру Ждребаоник. Према наведеном плану напада на италијанске снаге, који је осмислио пуковник Бајо Станишић, поступали су устаници у ослобађању Даниловграда, а у њему су значану улогу имали и Југословенски краљевски официри.

Навешћемо да су се у појединим мјестима дешавале и самовољне акције појединаца (по налогу комунистичког руководства) и без знања надлежних команди, као што је био случај у селу Ћурилац код Даниловграда, гдје је по налогу КП скојевац звани „Папа“, из засједе, убио италијанског курира на мотоциклу, као и његовог пратиоца, због чега је италијанска војска изашла из касарне и убила у том мјесту осам мјештана, ухвативши их на послу у њиви. Том приликом запалили су већи број кућа. Самоорганизовање мјештана и комшија из сусједних села и спремност да се супротставе италијанским војницима, спријечило је да се деси још већа несрећа, јер су се пред организованом силом италијански војници повукли у касарну.

Све устаничке снаге у Бјелопавлићима биле су сврстане у 25 чета. Борбе су вођене 19/20 јул 1941, након што су се италијанске снаге дислоцирале из града и побјегле у утврђење Браленовице, гдје су њихове снаге биле опсадиране, и уз минималне губитке устаника, оне су се предале 20. јула у јутрњим часовима. Италијански губици били су 19 мртвих и 70 рањених војника и старјешина, а заробљених је било 815. Том приликом је заплијењено: 12 топова 64 мм, 2 брдска топа, 18 тешких минобацача, 12 тешких митраљеза, 50 пушкомитраљеза, 1000 пушака, 18 камиона, 4 мотоцикла, 300 мазги, 8 вагона муниције и велике количине другог ратног материјала и намирница.

(Наставиће се)