Пише: Миљан Станишић
По нападу на села и градове Црне Горе италијанских оружаних трупе у угушивању јулског устанка 1941, од преко 100 хиљада војника, најугледнији људи по срезовима свим силама су се трудили да спасу што се спасити може и покушали да бар привремено са италијанским окупатором дођу до извједног modusa vivendi, док се околности на фронтовима промијене у корист Савезника, и да са њима ослободе земљу. Покушај спасавања народа кроз извјесни договор са Италијанима како би ублажили репресалије, комунистима је то послужило како би их на тај начин оптужили за колаборацију, т.ј. да су се сврстали на страну фашистичког поробљивача. То је био изговор комунистима да крену у фазу појединачних ликвидација, на основу спискова непожељних особа које су већ били саставили. Било и случајева да су неки истакнути људи из старог естаблишмента, заиста радили као сарадници западних обавјештајних служби, што ће се и рефлектовати у 27-мартовском пучу 1941, који су протежирали Енглези, преко својих агената у власти. Чињеница је да су многи из комунистичког руководства били у служби Коминтерне и бољшевичког СССР-а, т.ј. њихови агенти. Такође је један мањи број људи, нарочито из ЦФС, радио за италијанску обавјештајну службу, а било је случајева и бивших грађанских политичара и неколико високих официра који су радили за енглеску обавјештајну службу (Интелиџенс сервис).
Међутим, огромна већина народа били су истински патриоти који су вољели своју земљу, задојени родољубљем и Српством, али их је ратни вихор однио на једну или на другу страну. Зато је током рата и на четничкој и на партизанској страни било невиђених херојстава, подвига, као и спасавања људства из оног другог, супарничког табора. Али је било много више братских рана од братоубилаштва, монструозних егзекуција које је започела КПЈ. Она се дуго припремала за револуционарно обарање буржоаског система, па је искористила окупацију земље да заигра братоубилачко коло које се завршило катастрофалним последицама по српски народ, а од којих се никада није опоравио. Ни многи појединци из супротног (четничког) табора нијесу били достојни ситуацији и не само да се нијесу прославили, него су у обрачунима са противницима сличили “ривалима”.
На савјетовању ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, одржаном 8. и 9. августа 1941. на планини Каменик, Пипери, одлучено је да се одмах приступи ликвидацијама, по већ припремљеним списковима за одстрел “народних издајника”. Стратегија комунистичког врха била је да се одмах почне са појединим ликвидацијама по срезовима, које ће се постепено интензивирати. Још и прије 13-јулског устанка, крајем јуна 1941, комунисти су у Жупи никшићкој, у манастиру Св. Луке, убили архимандрита Никодима Јањушевића. Овај 66-годишњи свештеник, који је учествовао и у ратовима, доживио је да буде убијен не од спољњег непријатеља, већ од своје распамећене (раз)браће у манастирском конаку, т. ј. од стране комуниста у току ноћи (29. јуна 1941), под окриљем мрака.
Једна од првих невиних жртава у Бјелопавлићима је био Гавро Лакић из Подглавица, Бјелопавлићи, који је по наредби КП убијен 10. августа 1941. године. За њега и за остале убијене комунистичко руководство је у саопштењима износило измишљотине и бешчасне квалификације да би оправдало своје злочине. За непријатеље руководство КПЈ одредило је и оне комунисте или симпатизере који би изразили и најмању сумњу у вези са њеним радом и функционисањем, чиме је одстрањивала све оне који су хтјели мислити својом главом и имали супротстављене ставове. У ту категорију били су сврстани и они комунисти који нијесу били спремни извршавати баш све наредбе, као што су н.пр. оне гдје су требали да ликвидирају своје најближе сроднике. Честа је парола КПЈ била да убије “свако свога”, о чему пише Љубомир Косовић (Успомене”) који се у рату борио на комунистичко-партизанској страни, изнијевши на објективан начин дашавања у трагичном братоубилачком рату (1941-1945): “Челници КП стално су тежили да своје присталице крвно вежу уа Партију и Покрет. Ово је нарочито важило за чланове КП. А то је значило да би неко доказао оданост Партији, мора лично да убије ‘народног непријатеља’, а нарочито се цијенило ако убије неког блиског из породице. Уколико је тај несрећник убио што ближег, утолико се његова оданост КПЈ више цијенила То је био најзначајнији испит из оданости Партији (и тај је у партијској хијерархији брже напредовао, примј. М.С.).. Причао ми је Милован Ђилас да је сваки оцеубица добијао назив народног хероја и чин генерала”.
ПК КПЈ је припремао своје чланство за ту прву етапу револуције која је подразумијевала методе појединачних ликвидација, не само оних за које су сматрали да им нијесу идеолошко блиски, т.ј. да нијесу комунистичке провенијенције, већ и оних партијски блиских, али који нијесу били премни да извршавају баш све налоге своје партије, као што је наредба о ликвидацијама “народних непријатеља”. Овај партијски орган (ПК КПЈ) оштро критикује оне појединце који због родбинских веза и сл. нијесу одлучни у ликвидацијама оних које су означили као “народне непријатеље”, и упозоравају да “без потпуног чишћења села од пете колоне немогуће је остваривање ма и једног нешег актуелног задатка“. КП је била развила шпијунско-обавјештајну мрежу и имала је информације о сваком појединцу који није био на комунистичкој страни.
Дакле, више комунистичке инстанце оставиле су одријешене руке својим нижим командама и оданим појединцима да могу да врше ликвидације угледних људи, за које и сами процијене, по својим нахођењима да су “непослушни” или нијесу на њиховом револуционарном путу. То ће још више екскалирати са преласком КПЈ на другу фазу револуције, у којој су вршена масовна убиства “неподобних”, а што је изазвало отпор тој тиранији и стварању националних (четничких) организација.
(Наставиће се)
(Убрзо излази из штамше прва од три књиге о братоубилачком рату у Црној Гори 1941-1945…, аутора Миљана Станишића)
