Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Разоткривања: Свето-јеронимска афера 1901. године или претварање Срба у Хрвате!

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Срби католици у српским земљама били су на удару римокатоличких клерикалаца. Први хрватски католички конгрес одржан је септембра 1900. у Загребу. Прота Михаило Медаковић објавио је 1901. у београдском часопису „Хришћански весник” своје виђење : „Рад конгреса у Загребу открио нам је, јавно то, да језгро хрватскоримског свештенства вишег и нижег реда споразумно са одличним Хрватским свјетовњацима топло жели, да види остварену и папину свјетску државу и Великохрватску државу, …. и сви посјетиоци Загребачког конгреса желе, да сви поданици будуће уображене “Велике Хрватске” буду католички пук”. (1)
Папа Лав XИИИ је на тражење хрватских бискупа својом булом од 1 августа 1901. променио намену и назив Завода Св. Јеронима у Риму. Завод се називао „Илирски завод Св. Јеронима”. То је промењено у „Колегиј за образовање и усавршавање свештенства са источне јадранске обале” и назван је „Завод Св. Јеронима за хрватски народ”. (2) У завод су долазили свештеници из бискупија и надбискупија : загребачке, бањалучке, барске, дубровачке, хварске, которске, крижевачке, крчке, мостарске, поречко-пулске, сарајевске, сењске, сплитске, шибенске, задарске и тршћанске. (3)
Промена је изазвала одушевљење код Хрвата. У Загребу је 8 септембра 1901. због тога одржана велика прослава. Двојица главних говорника на тој прослави били су праваши књижевници Еуген Кумчић и Аугуст Харамбашић. (4) Биограф браће Радић, Звонимир Кулунџић писао је да су „хрватски врли родољуби” у свом „претјераном хрватовању” славили папин потез : „Они су широм читаве Хрватске инсценирали (удесили) читаво народно весеље и почели ствари постављати тако да се чак и “свемоћни свети отац папа ставио на страну Хрвата и почео отворено радити за велику Хрватску”. (5)

Папина одлука изазвала је протесте у Црној Гори. Лујо кнез Војновић је као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. (6) Они су посетили папу са службеним захтевом Црне Горе да се исправи неправда према Србима католицима. У Дубровнику је завладала узбуна међу Србима католицима. Папи је преко кардинала Рамполија био послат телеграм са потписима 307 Срба католика. У телеграму је писало : „Нека се удостоји Ваша Еминенца поднијети на ноге пресветога оца папе Лава XИИИ. изразе жалости Срба католика, житеља старе дубровачке државе, из града и околице, што је у бреве-у, којијем се је свето-јеронимски завод преустројио, било мимоиђено српско име, које по повијеснијем исправама и народнием традицијама и обичајима у странама на које се бреве односи сасвијем превлађује.”
Побунили су се и далматински аутономаши. Аутономаши из Задра који су живели у Италији упали су у Завод. (7) Група Далматинаца међу којима је био и један црногорски римокатолички каноник је 29. августа 1901. заузела завод и преко римске штампе тврдила да је св. Столица искључивала Далматинце из новог хрватског завода, па су протестовали против „тог незаконитог акта”. Тражили су помоћ италијанских власти истичући да је „Свето Седиште тако поступило на штету Далматинаца, нарочито оних талијанске народности”.(8) О томе је извештавао лист „Црвена Хрватска” : „Неколико Далматинаца у Риму настањених силом уђоше у хрватски завод и узеше га у посјед. Том приликом послаше иредентистичке брзојаве талијанском краљевском пару и у Задар”. Дубровачка општина је због тог упада упутила два протестна телеграма потписана од Пера Чингрије један министру спољних послова Аустро-Угарске Голуховском а други кардиналу Рамполију. Општина је протестовала „проти насилноме освајању хрватскога завода светојеронимскога са стране непознатих наметника”. (9) Француска и Русија су се на молбу Црне Горе и Србије подржале Србе. Мађарски министар-председник Шел био је у име Мађарске против промене назива. У писму министру Голуховском 9 августа 1901. противио се реорганизацији завода. Објављивање папине буле изазвало је узбуну у мађарској и аустријској штампи. (10) Црногорска делегација је добила подршку италијанске и српске владе. (11) Папа је променио ранију одлуку и црногорском књазу и влади упутио 7 марта 1902. изјаву да се ће се завод поново звати илирски, надбискупу барском признају се сва права и све користи, … имат ће право предложити заједно са истим бискупима кардиналу протектору једног члана у управно веће завода, … припада право наредити питомцима Барске надбискупије учење “српског” језика ћирилским писмом. (12) Павле Ровински је писао : „Црна Гора је тријумфовала и имала је основа да триумфује, јер ја не познајем други пример у историји папства да је непогрешиви папа мењао своје решење. Није могуће не дивити се томе што је папа учинио концесије Црној Гори и Србима католицима”. Хрватска страна била је у шоку. У Ззагребу су студенти одржали састанак. Било је чак предложено да се у знак протеста и огорчења покрене прелажење на православну веру. Изгласано је да се састави споменица којом би се захтевао повратак хрватског имена. (13)

После стварања Југославије хрватски сепаратисти су заједно са делом католичког клера наставили своје активности на асимилацији Срба католика и стварању велике Хрватске. За њих Срби католици нису ни постојали. Загребачки клерикални и франковачки листови „Католички лист“, „Хрватска смотра“, „Независност“ … напали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. У име Примасије српске одговорио је 1929. дон Стјепан Марковић, Србин католик, консулторски савјетник и секретар Арцибискупије барске. Истицао је да барски арцибискупи нису били само примаси Србије него „читаве Србије“, односно свих српских земаља. Такође је истакао да је и књаз Никола увидео важност Српске примасије : „Он је код Ватикана постигао такав успјех и просто рећи триумф, да му се читав свијет дивио. Он је послао у Рим надбискупа Милиновића и грофа Луја Војновића, који су четворомјесечним радом постигли то да се углед Црне Горе у свијету дигао много више него иза које њене славно добивене битке. Књаз Никола је успио да се призна Барској митрополији чисти српски карактер, но не само то, него чак и да се дугим низом вјекова освјештано Српско приматство у Бару још једном најсвечаније потврди“. И то тако што је папа 7. марта 1901. свечано издао „документ с којим се Српском примасу Милиновићу и његовим насљедницима потврђује право, вјековном славом овјенчано Српско примаство“. (14) Папа Павле ВИ преименовао је завод у хрватски 22 јула 1971. као „Папински хрватски Завод Св. Јеронима”.(15) Настојањима католичке цркве да од јужнословенских католика створи Хрвате супроставили су се Срби католици у Дубовнику, Далматинци и Црна Гора. Пошто је папа променио назив завода у хрватски, католички живаљ у српским земљама је то могао да схвати као захтев највећег ауторитета у католичкој цркви који је сматран за непогрешивог да постану Хрвати. Због тога је била бурна реакција Далматинаца и Срба католика. Уз помоћ других држава представници Црне Горе успели су да пониште одлуку папе. Иако су претрпели пораз римокатолички клерикалци нису одустајали од својих циљева.

Напомене :

1. Вељко Ђурић Мишина, „Варнава патријарх српски”, Београд, Савиндан 2009, стр. 166;
2. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207;
3. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 40;
4. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207;
5. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 26;
6. Растодер Шербо,Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991 , стр.112,113, 163;
7. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207, 208, 384;
8. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека”, „Српска слободарска мисао”, Београд, јануар-децембар 2012, бр. 1-6, стр. 106;
9. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 208;
10. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 41;
11. Влахо Бенковић, „Дубровачки Срби-католици и „нови курс” хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, Дубровник , 1990, бр. 1-2, стр. 212;
12. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 208;
13. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 209, 210;
14. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“,Београд, Јануар-децембар 2012, бр.1-6, стр. 110;
15. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 210;

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ПАРАСТОС ЖРТВАМА ПОХАРЕ КУЧА: Траже да се уклони споменик Мирку Петровићу, одговоран за страшне злочине у племену који се и даље памте!

ПОВРАТАК КАПЕЛЕ ОШАМУТИО МОНТЕНЕГРИНЕ: Не дају маузолеј, па да хљеба неће јест, кажу да је умјетничко дјело какво свијет није гледао!

МОНАРХИЈА: Сјећање на годишњицу рођења краља Петра и смрти принца Томислава!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

osman8

БОШЊАЧКИ ПУТЕВИ БЕСПУЋА: Брину о Сребреници, злочине Османа Растодера у Плаву и Гусињу ни да помену!

spurnjik

КАКО ТАТА КАЖЕ: Влада Црне Горе забранила рад и емитовање руских медија!

tihomir1

РЕАКЦИЈЕ НА УКИДАЊЕ РУСКИХ МЕДИЈА, ТИХОМИР БУРЗАНОВИЋ (УНЦГ): Људи који воде Владу ЦГ су слијепи послушници америчке амбасаде у Подгорици!

pakao

МОНТЕНЕГРИНИ НА АПАРАТИМА: Над Црном Гором се надвила сјенка (Андрија Мандић и капела) мрачнија од италијанске на Петровдан 1941. године!

Gornje-Zaostro-Krug-17-768x432

ЗАОСТРО КОД БЕРАНА: Голуб Добрашиновић, жив се предати Турцима није хтио, братсва дијелио на људе и нељуде!