Пише: Јован Челиковић

Да ли су овом одлуком прекршени канони цркве?

МПЦ – ОА је добила аутокефалност након што је изразила своје покајање за раскол кроз прихватање понуде Мајке–Цркве, Српске православне цркве, изражене у одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ из 1959. године, којом је добила статус широке аутономије у оквиру СПЦ. Тиме су се стекли канонски услови за васпостављање канонског јединства и одлучивање о евентуалном давању аутокефалности, која је у овом случају добијена канонским путем, а не самовољно.

Да ли је аутокефалност требало да додијели Цариградска патријаршија?

Према еклисиологији које се придржавају помјесне православне цркве (изузев Цариградске патријаршије која у посљедње вријеме износи теорију свог искључивог положаја у односу на све остале помесне православне цркве), аутокефалност додељује мајка-Црква, то јест она црква из које се издваја територијална јединица која постаје самостална. Ову одлуку треба да потврде остале помјесне православне цркве. Тај изворни канонски поредак је у конкретном случају слиједио Сабор СПЦ.

Да ли се СПЦ овим актом одрекла немањићких светиња на територији Републике Сјеверне Македоније?

Све цркве и манастири на територији данашње Републике Сјеверне Македоније предати су на управу аутономној Македонској православној цркви 1959. године, откад она управља свим црквама и манастирима, те у том погледу најновији саборски акт не мијења ништа.

Који је статус црква на територији данашње Републике Сјеверне Македоније имала у немањићкој држави?

Немањићка управа овим просторима може се рачунати од самиг краја тринаестог вијека до Маричке битке 1371. године, када територија данашње Републике Сјеверне Македоније (РСМ) постаје вазална територија Османског емирата. Дакле, немањићкој наслеђе у области архитектуре и сликарства обухвата период краћи од стотину година. За то вријеме, на територији данашње РСМ, поред епархија Пећке патријаршије, постојала је Охридска архиепископија, која је обухватала већи дио данашње РСМ и која је укинута тек 1767. године, годину дана након Пећке патријаршије. Охридска архиепископија је била призната као посебна црквена јединица током трајања управе српских владара на територији данашње РСМ. Признајући МПЦ континуитет са овом древном црквом, наша помјесна православна црква јој је признала и право и обавезу да се стара о светињама на територији коју је обухватала Охридска архиепископија у РСМ. Иначе, цијела територија РСМ је у канонском смислу била у потпуности у саставу Српске православне цркве на нивоу појединачних епархија од добијања Томоса о аутокефалности СПЦ 1920. године до давања аутономије МПЦ 1959. године.

Да ли су овим актом издати српски национални интереси у РСМ?

Српски национални интереси у РСМ су се постепено губили на терену од времена Другог свјетског рата, кроз еманципацију македонског народа као посебне националне одреднице, коју је формирсирала Комунистичка партија Југославије и која је распад СФРЈ дочекала са јасно диференцираном националном и језичком посебношћу, што се само продубљивало од почетка деведесетих година прошлог вијека до данас, тако да су се према званичној статистици РСМ на посљедњем попису становништва само 2,6 процената становништва изјаснили као Срби, што је ниво готово статистичке грешке. Такво стање, које је посљедица бројних фактора (дуготрајне комунистичке диктатуре, небриге српске националне елите, краткотрајне управе српске државе на простору РСМ током двадесетог вијека), говори да СПЦ није издала српски национални интерес у РСМ, који је већ одавно расточен погубном политиком према припадницима српског народа у овим крајевима.

Да ли је СПЦ овим актом издала интересе Православне Охридске архиепископије?

Православна Охридска архиепископија (ПОА) је створена 2002. године као аутономна црква у оквиру СПЦ, што је била посљедица прихватања од стране једног архијереја МПЦ (митрополита велшког Јована Вранишковског) Нишког споразума о васпостављању канонског јединства са СПЦ, који су остали архијереји МПЦ накнадно одбацили. Оформљена са очекивањем да ће привући у канонско општење већину свештенства и народа у РСМ, ова црквена структура није оправдала оно због чега је створена. Миноран број свештенства и народа је прешао у ПОА, која је остала илегална, катакомбна, маргинална организација, коју су чинили (поред још три архијереја) незнатан број свештеника, монаха и народа. Умјесто подршке у народу, архиепископ Јован је прошао праву голготу и изашао из затвора сасвим нарушеног здравља, тако да се сада налази у веома лошем здравственом стању. У том смислу, акт Сабора СПЦ о давању аутокефалности МПЦ – ОА омогућава да се архијереји, свештенство и народ из ПОА укључе у МПЦ – ОА и тиме напокон ријеше свој правни статус и добију могућност да се несметано моле Богу.

Да ли се може давање аутокефалности МПЦ – ОА упоредити са случајевима расколника у Украјини, Црној Гори и слично?

Македонска православна црква је формирана од до тада канонских епископа и свештенства, који никада нијесу лишени свештеног чина нити правоснажно осуђени од стране црквеног суда. Стога је према канонима за излазак из раскола чланова овакве заједнице довољно одрицање од раскола и прихватање канонских одлука цркве, што се у конкретном случају и десило.

С друге стране, украјински и црногорски расколници не само да нису имали свештени чин (углавном су се самопрогласили на улици), већ су и анатемисани и тиме изгубили било коју везу са Црквом. Њихов повратак из раскола у Цркву могућ је једино у својству лаика појединаца, јер никаквог свештеног чина канонским путем нису ни добијали, нити је структура коју су оформили икада била Црква или њен дио.

Из наведеног слиједи да се никаква аналогија са случајем МПЦ – ОА и наведеним расколницима не може успоставити, па самим тим акт Сабора СПЦ за те структуре не може играти улогу преседана, нити њихове структуре икада могу бити канонски конвалидиране.