Око 300 душа окупило се у Руском дому у Београду, 11. октобра, како би присуствовало промоцији књиге Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941–1945. Сретена Јаковљевића на којој су поред аутора говорили академик и пјесник Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар, историчар књижевности Рајко Сарић, професор историје Зоран Пологош, предсједник Удружења Коњичана Републике Српске Требиње.

Академик Бећковић је истакао да је Србија једна од ријетких земаља у којој се историјске књиге пишу од трошку појединаца, док оне институције и катедре, које би требало тиме да се баве још се нису тих истина сјетиле.

– Давно је то било када ми је Сретен Јаковљевић, почео причати о тим свим прећутаним истинама. Почео је био о бици на Неретви. Ја сам већ знао, а снимао се и онај филм који је коштао милијарде динара да је истина сасвим нешто друго. Наиме, сам Милован Ђилас ми је испричао како је он, кад је дошао у Москву 1944. године као први представник нове комунистичке власти, био тамо замољен да напише неки чланак о народноослободилачкој борби, па су му Руси сугерисали да би било добро да наведе неки примјер неке војне вјештине, некога војничкога подвига, неке досјетке, која би била вриједна памћења. И он, не знајући шта би друго, сјетио се да рушење моста на Неретви прогласи тим генијалним остварењем, а и сам је знао да је то била велика грешка. Да је срушен мост, па тек пошто је срушен, сјетили су се да треба некуд да пређу. Међутим, од тада је та његова досјетка постала чињеница историјска и другачије се није могло говорити – рекао је Бећковић и додао да има пуно симболике у чињеници да се о ревизији српске историје говори баш у Руском дому.

– Оно што је била судбина генерала Михаиловића,то је био онај тренутак када се запад одрекао српског народа – рекао је Бећковић и додао да је аутору сугерисао да се сјети и поброји четничке команданте исламске вјероисповијести.

– У штабу ђенерала Михаиловића био је Мустафа Мулалић, и можете да замислите каква је била судбина тих команданата и њихових породица за ових протеклих пола вијека. Они имају своје синове и унуке и они морају да се радују што се коначно српски народ сјетио ових људи – рекао је Бећковић и подсјетио на два писма која су упућена Винстону Черчилу.

– Када је Черчил окренуо леђа генералу Михаиловићу, а пристао уз маршала Броза
Слободан Јовановић му је написао писмо: „Када је влада његовога краљевског величанства и Велика Британија била сама, у борби за правду, први и једини који су јој притекли у помоћ били суСрби. Ко је могао сањати да ће послије толико проливене
крви и толиких жртава, Срби доживјети већ тад иста влада назове народом, који би се
дао водити од издајника. Ми то не можемо другачије разумјети него да из неких нама
непознатих разлога, та влада, није више расположена према српском народу.”

Слично је Черчилу послао и владика Николај.

-Ви сте се одлучили против генерала Михаиловића, а за једно непознато лице
из подземља. Ми то не можемо разумјети другачије, него да сте се ви одлучили против српског народа.” И ја да додам, како тада, тако и данас – закључио је Бећковић.

Професор историје Рајко Сарић је истакао да му је била част да буде рецензент
ове књиге у којој је издвојио најбитне цјелине.

– Први дио се односи на 1941. годину и формирање усташке, монструм државе, Независне Државе Хрватске када је почео да се остварује план Мила Будака „трећину Срба побити, трећину протјерати, а трећину покатоличити”. Други дио се односи на несрећну 1942. годину у којој се Срби дијеле на партизане и четнике и почиње братоубилачки рат који из школских уџбеника памтимо као „лијева скретања”. Централни дио књиге посвећен је бици на Неретви. Мит о срушеном мосту је грађен послије рата. Генерације и генерације су у школама училе о генијалној варци врховног команданта и бици за рањенике. Истина је сасвим другачија. Рањеници су остављани, умирали по селима око Коњица, Невесиња, Калиновика и на путу према Црној Гори. На крају бих издвојио завршетак Другог свјетског рата, и обрачун са четничким јединицама, усташким јединицама и свима осталима – рекао је Сарић изражавајући наду да ће књига допринијети коначном помирењу.

О књизи је говорио један од водећих српских интелектуалаца проф. др Мило Ломпар. Он је истакао да је српски народ у различитим приликама и режимима обликовао темељне ставове који се понављају без обзира на околности. Као кључну идеју
новог вијека је навео стварање националне државе.

– У исто вријеме развија се национална култура са европским ритмом образовања и јаким освртом на војсци. Тако се буди идеја националног уједињења и ослобађања. Тај покрет је захватио и Босну и Херцеговину, у којој се јављају устанци. Отуд и борба у неповољним условима Хабзбуршке монархије за црквено-просвјетну аутономију, и тројну краљевину Хрватску, Славонију и Далмацију у којој се упорним радом српски
народ труди да избори статус сувереног. Читава структура се темељила на елементима културног саморазумијевања. Тако није случајно да и у Книну постоји Косово поље – рекао је Ломпар и додао да се у 20. вијеку јављају комунизам и југословенство.

– Данас видимо да ови елементи нису имали снагу обрасца, већ су послужили
да прикрију искуство геноцида које тек сада у рефлексима избија пред јавну и колективну свијест. Геноцид је оно што је обиљежило двадесети вијек, у души и осјећају српског народа и у његовом физичком постојању. Управо је томе посвећена књига Сретена Јаковљевића, која систематично биљежи све елементе онога што је доносио у усковитлани пламен рата у Независној Држави Хрватској – рекао је Ломпар.

Он је истакао да је 10. априла 1941. године у Загребу проглашена Независна
Држава Хрватска, а послије 15 дана, након низа тешких злочина, донијет је Закон о
забрани ћирилице.

– Осмишљени програм је почео да се остварује, а то потврђују и судбине великодостојника СПЦ попут дабробосанског митрополита Петра Зимоњића, или горњокарловачког владике Сава Трлајића. Злочини се понављају из дана у дан, да би се потом прешло на елементе који идеолошки обликују свијест српског народа – рекао
је Ломпар.

Он је оцијенио да ова књига, уз образовни систем и филмска остварења, треба
да допринесе развоју свијести цјелокупног народа о геноциду који је обиљежио Србе, баш као што је то случај са Јерменима и Јеврејима.

– Дакле, двоструки задатак се у размишљању над овом књигом појављује. Одакле споља долази сила и како дјелују дезинтеграциони моменти изнутра. То, међутим, више није питање историје, већ је питање културе. Она је та која историју треба да преведе и уобличи у јавну свијест. Распадом Југославије тај задатак се наметнуо пред нама. Претходно је југословенско и комунистичко искуство крило драму геноцида над српским народом, а књига Сретена Јаковљевића на појединим мјестима показује зашто је то било тако – закључио је Ломпар.

У име суиздавача књиге скуп је поздравио Зоран Пологош предсједник Удружења
Коњичана Републике Српске Требиње, који је истакао да је важност ове теме заслужила максималну пажњу и подршку.

– Српски народ из града Коњица је прошао праву голготу у претходном рату,
од страдалне Брадине, Доњег Села, Блаца до логора Челебићи и Мусала, гдје су људи убијани само зато што су Срби. Срби из Коњица су војнички одбранили своју вјековну територију, дајући 383 српске жртве за слободу, али по Дејтонском мировном споразуму, та крвљу натопљена територија припала је Федерацији Босне и Херцеговине и као и много пута у својој досадашњој историји били смо побједници у рату, а губитници у миру. Раселисмо се по свијету, али нисмо нестали, као што није нестала воља, енергија, вјера и жеља за истином и правдом – рекао је Пологош и додао да књига Скривена историја избавља истину, која је тамничила у педесетогодишњем комунистичком ропству.

– У овим корицама су наши дједови, мајке и очеви, кумови, пријатељи, судионици тог времена, наведени прецизно и поименично, што представља врхунски подухват аутора Сретена Јаковљевића и говори нам о томе колико је то био тежак и обиман подухват, и временски и километарски неизрачунљив утрошак пређених километара и проведених радних сати на овој књизи, која ће, с правом, како рече академик Матија Бећковић, бити уврштена у архивске изворе о страдању Срба за вријеме НДХ – закључио је Пологош.

Аутор књиге Сретен Јаковљевић је истакао да је књига настала као плод тридесетогодишњег рада и истраживања, а да је за њен настанак имао вишеструк мотив.

– Као дјеца смо слушали двије приче о овим догађајима. У школи смо слушали о побједницима партизанимаи бандитима и издајницима четницима, док је код куће све било супротно. Искрене и питке бесједе наших очева, мајки, су нас плијениле, не само да учимо за оцјену, него да се вјечно памте. САНУ је у Београду формирала Одбор за истраживање геноцида о страдању српског народа и других народа на простору бивше Југославије у ХХ вијеку. Предсједник Одбора је био уважени акдемик проф. др Радован Самарџић, а секретар др Милан Булајић. Тад су окупили екипу ентузијаста од Херцеговине до Баније и Крајине. Тако смо кренули у прикупљање материјала о страдању Срба – рекао је Јаковљевић који је као плод тог истраживања претходно објавио књиге Отргнути од заборава (1991), Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић соколаш и равногорац (2014).

Аутор је истакао да је приликом рада наилазио на тешкоће, опструкције али и
велику подршку истинских патриота и српских домаћина. На крају се захвалио свима који су помогли да књига угледа свјетлост дана. Министарство културе и
информисања Владе Републике Србије, након јавног конкурса, књигу је одабрало и препоручило библиотекама да је уврсте у свој књижни фонд.

У име домаћина, Руског дома, добродошлицу је пожелио домаћин Георгије Енгелхарт. Саму промоцију је увеличао познати гуслар и пјесник Бошко Вујачић, као и надахнута водитељка проф. др Јадранка Милошевић.

У пуној сали, између осталих, био је присутан бивши предсједник Савезне Републике Југославије и премијер Србије др Војислав Коштуница, прота Милован Глоговац, отац славног и почившег глумца Небојше Глоговца, као и предсједници и представници завичајних удружења: Дурмитораца, Мостараца, Билећана, Љубињаца, Невесињаца, Требињаца…

Извор: српско коло