Пише: Никола СТАНОЈЕВИЋ

По завршетку подухвата у бјелопољском срезу, остала је још само једна област немира – у Чајничком крају. Ипак, операција у тој области неће бити предузета још читавих месец дана, из бојазни да би то омело „главну акцију“ у Бихаћу и непотребно закомпликовало односе са Италијанима. Још док су трајале борбе код Бјелог Поља, 8. јануара Дража јавља Остојићу: „Црногорцима одобрен пролаз. Павле ће кренути чим добије опрему, оружје, муницију, а за то време биће завршене операције на десној обали Лима, које се успешно воде.“ Нешто касније тог дана, шаље му још једну депешу: „Теткићи одобрили пролаз. Павле креће чим се опреми и наоружа. Мило ми је што вам се Муса допада. У њему се никад нећемо преварити. Ово што сад ради то је његов животни циљ.“ Додаје још да ће за муслимане објавити „поздрав“ Југословенске владе у Лондону, јер је „рад на придобијању Муслимана врло важан. Наставите свом снагом. Немци полако одлазе из Србије на руски фронт, па да будемо спремни.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Тим поводом, Остојић му у извештају од 11. јануара каже: „Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама, са и без оружја. Прихватамо их.“ (АВИИ, Ча, к-293, рег. бр. 2/1)

Нова депеша од Драже Остојићу стиже 13. јануара. У њој Дража наводи да је Павле код њега и да раде „свом снагом“ да Црногорци дођу. Главна тежња им је добитак муниције, јер је доста утрошено на чишћење десне обале Лима. Црногорци сигурно долазе, али гледају на сваки начин да осигурају муницију. Што се тиче Чајнича, Павле ће одмах пребацити Лукачевића ка Фочи „да држи Турке у шаху“: „Воја ће мобилисати око 500 људи за прво време, а ако се одлучимо за напад на Турке код Чајнича, онда 2000 људи…Све Турке за сада одложити, Воја ће их само притиснути.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 10. до 31. јануара 1943. године.)

Три дана касније му наређује: „Акцију ка Чајничу припремајмо ви отуда, ми одовуд. Теткиће уцењујте комунистичком опасношћу из источне Босне, а акцију према Чајничу припремити политички као да је противу комуниста. Бојовић има довољно снаге, а Павле не може сада да мења већ припремљено људство за Динару, да нам то не би одужило долазак Црногораца.“ (Исто)

Зато је Остојић донео одлуку да се напад на Чајниче изведе 26. јануара. Међутим, два дана пре планираног напада, од Драже добија депешу, којом га овај обавештава о Павловој поруци да је одлазак за Босну „одлучен“ и да Црногорци крећу у два ешалона. Први полази за два дана, а други 28-ог. У Колашину примају спрему и оружје. „Павле поручује да се ни по коју цену не врши напад, понављам не врши напад на Чајниче и да повучете наређење које сте издали за напад на дан 26-ог овог месеца. Павле поручује да не слушате кукњаву Баја Никића и других. У противном Павле не може упутити људство за Босну. Обуставите тај рад, да не би дошло до непотребног задржавања Црногораца за Босну“ – каже на крају. (Исто)

Сутрадан му Остојић одговара: „Павле јавља о поласку 3.200 његових, 26-ог и 28-ог из Никшића и тражи да ја дођем у Јабланицу. Радо бих пошао али бих изгубио време. План рада за Андрију Весковића послао сам и добиће га у Билећи…Пад Триполиса уплашио теткиће. Мораћемо бити све дрскији да их више искористимо. Павле није за операцију у Чајничу, док се не сврши посао у Динари.“ А убрзо након тога шаље још једну депешу: „Према Вашем наређењу одложио сам напад на Чајниче.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 18. јануара до 4. фебруара 1943. године.)

Тог 26. јануара међутим, дошло је до преокрета. Јевђевић је јавио Остојићу, а овај Дражи, да је пропало све око доласка трупа из Црне Горе: „Јевђевић ми вечерас јавља: данас изненадно по наређењу из Рима обустављен уопште долазак Црногораца. Мислим под пресијом Немаца. Смењен је брзојавно командант балканских снага Роата, који се залагао за акцију Црногораца. Немци им јуче опет послали ултиматум.“ (Исто)

Због тога је решено да Црногорци крену без обзира на италијански став, и да се коначно уништи милиција из Чајничког среза. Два дана по добијању вести о промени италијанске одлуке, Дража пише Остојићу: „Италијани за сада онемогућили пролаз Црногорцима, под изговором да је совјетска република пред уништењем (у операцији „Вајс“ – моја прим.), и да Црногорци нису потребни. Са Павлом сам решио да људи не седе беспослени и да у што краћем року крену у правцу Вас, али да успут очисте област Чајниче, где треба да сарађује Бајо Никић, Бојовић, мајор Весковић, Лукачевић. Весковић ће да води целу акцију. Радио-станицу има код себе. То ће трајати неколико дана, а после извршене акције ће продужити Вама сам Весковић. Осигурајте преко Јевђе храну и муницију, а под изговором да је за Херцеговце.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 10. до 31. јануара 1943. године.)

Остојић у депеши од 29. јануара пита Дражу где се Павле тренутно налази са војском, констатујући да „легално“ упућивање снага из Црне Горе не долази у обзир, и да се треба помирити са чињеницом да је сада немогуће остварити план за тучење комуниста на терену војводе Бирчанина, осим уколико их Баћовић „закачи“ при повратку са Тромеђе. Зато предлаже да се у Санџаку „дефинитивно ликвидирају Турци“, зашта је Лукачевићу потребно дати 2000 Црногораца, а Ђуришић са исто толико људи да ликвидира зеленаше и комунисте у Старој Црној Гори, чиме ће и људство бити задовољно, због неостварљиве жељене операције у Бихаћу. Циљ ових акција био би у онемогућавању Италијана, када четници окрену оружје на њих, да употребе ове елементе као пету колону против четника: „Остварили би се повољни предуслови за обрачун са Италијанима, који ће сигурно покушати да искористе Турке, зеленаше и комунисте противу нас, када им ставимо нож под грло. Ове операције треба извести одмах, док је људство мобилисано.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 18. јануара до 4. фебруара 1943. године.)

Истог дана, мајор Ђуришић је, узимајући за основу Дражину заповест од 3. јануара, и прилагођавајући је насталој ситуацији, издао наређење за уништење свих непријатељских снага у Чајничком, као и још два среза – Фочанском и Пљеваљском. (Зборник, том 14, књига 2, док. бр. 24) У уводу се наводи: „Зверства муслимана, комуниста и Усташа у Чајничком, Фочанском и пљевљанском срезу према Српском живљу прешла су све границе. Да би се једном за свагда Српски живаљ спасио народних изрода и издајица, предузеће се акције за њихово уништење. У вези са овим НАРЕЂУЈЕМ…“

У наставку се даје распоред и јачина сопствених снага и њихови задаци, питање исхране, везе, санитета, итд. У тачки 12. се наглашава: „Поступак: Италијане не нападати. Све борце Муслимане, Усташе и комунисте убијати. Жене и децу не убијати.“ Као дан почетка операције одређен је 5. фебруар 1943. године.

План је проширен и на фочански срез, вероватно зато што ни милиција у том крају није била за потцењивање, а при том ју је одликовала ратоборност. О њеној бројности у овим пределима, посредно говори и писмо вође фочанских усташа Алије Хаџимусића (који је погинуо од четника у фебруарским борбама) од 29. децембра 1942. године, италијанском потпуковнику Бертију у Горажду (АОС, Ча, к-218. рег. бр. 13/3). Ово писмо Милетић и Дедијер објављују на стр. 245 своје књиге, под називом: „Писмо избеглице из Фоче Алије Хаџимусића – италијанским окупационим властима.“

Након набрајања седам особа које су убијене од четника претходних дана, Хаџимусић апелује у наставку на поменутог италијанског официра, да заштити муслимански свет од „зликовачких четничких банди“, док и он истовремено ради на „смиривању страсти“ међу својима. Али и поред тога, његових 6.000 „биједних наоружаних избјеглица“ хоће да се обрачунају са четницима: „…а не заборавите да стоји граница фочанског котара, од Трнова до Осанице и од Осанице до Вељака око 10.000 биједних избјеглица од којих је са пушком у руци 60 %, и под цијену живота да дигне куку и мотику и гони зликовачке банде са својих огњишта…“

Дан пред отпочињање акције, Дража обавештава Остојића: „Павле руководи нападом 5-ог о.м.“ Паралелно са ударом на милицију, текла је и политичка акција, усмерена на одвајање муслимана од усташа и комуниста: „Муслимане и домобране што више придобијати…И ја сам са Мусом врло задовољан…Расположење муслимана у Источној Босни треба искористити. Што се тиче Чајнича, објаснити да су они нас напали, и да то нема никакве везе са осталим муслиманима који прилазе нама“ – наводи се у Дражиној депеши Остојићу од 5. фебруара. (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 19. фебруара 1943. године.)

 

Напад је почео по плану и у тачно предвиђено време. Једини неуспех забележен је код Никића, његов Дрински корпус имао је првог дана велике губитке – 25 мртвих и 20 рањених. Наредног дана је обновио напад и избио на пут Горажде – Чајниче.

„Метаљка изгледа синоћ пала. Данас продужавају. Верујем да ће сутра бити готови. Талијани се држе пристојно. Наше рањенике примају у болницу. Турцима забранили бекство у Чајниче. Опет лепо од њих…

Цело Чајниче и срез јуче до подне заузети. Плен велик. Губитке не знам. Хрвати из Горажда и са Јахорине побегли у Сарајево. Наши посели њихове бункере на Јахорини…“ – каже Остојић у депеши Дражи од 7. фебруара, и додаје: „Наређење за покрет земљака од Чајнича до Прозора разрадио сам. Стрепим од њихове реквизиције успут и клања при пролазу кроз муслиманска села, нама наклоњена.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 7. до 24. фебруара 1943. године).

Шеф жупске полицијске области у Сарајеву Петковић, 8. фебруара 1943. године јавља „Главном равнатељству за јавни ред и сигурност“ у Загребу (АОС, а. НДХ, к-154, рег. бр. 6/3): „Јучер, дне 7. ов. мј. одметници су са десне стране Дрине читав Чајнички крај заузели. Нападнут је влак између Устипраче и Међеђе и због тога обустављен је жељезнички промет.“

У наставку се наводи да су у ноћи 7/8. фебруара четници у селу Закомо напали жандармеријску станицу и разоружали 16 жандарма, који су у току ноћи стигли у Рогатицу. Ово су урадили четници „са којима су наше власти прије кратког вриемена склопили споразум.“ Иначе, извештај почиње „ексклузивном“ (и наравно нетачном) вешћу да се Дража Михаиловић налази у Чајничу код Италијана „на ручку“.

„Четници Драже Михаиловића из Црне Горе и Србије са четницима талијанским суборцима у великом броју и добро наоружани напали су читав простор од Фоче – Вишеграда са десне стране риеке Дрине. Борба са муслиманском милицијом траје већ три дана. Велики број муслиманских и православних села у међусобној борби попаљена. Избјеглице у масама стижу у Међеђу – Устипрачу и Горажде. Четници се већ приближују ријеци Дрини, а Талијани овај подухват четника не спречавају и потпуно су пасивни“ – стоји још у извештају.

Дража пише Остојићу следећег дана: „Земљацима преко Павла сам наредио да успут не буде напада на муслимане нама наклоњене. Павле надире по тачно утврђеном плану. Сем Бајовог неуспеха, код Павла нема неуспеха. Павле јавља да су 6-ог Никић и Бојовић избили на Дрину. Воја Лукачевић је дошао на 10 км од Дрине на свом правцу, источно од Чајнича.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 19. фебруара 1943. године.)

Начелник среза Чајниче Селман Ибричевић послао је извештај Великој жупи Врхбосна у Сарајеву 28. јула 1943. године (АОС, а. НДХ, к-154, рег. бр. 41/9) у коме је изложио историјат односа у овом срезу: „Када су Талијани поново заузели Чајниче у травњу 1942. основали су муслиманску милицију, коју су дјеломично сами наоружали, а која је бројила близу 1.500 људи. Односи између милиције и четника били су кроз сво вриеме непријатељски, те су једни држали један дио, док други дио котара. Концем сиечња (јануара – моја прим.) ове године ликвидирана је муслиманска милиција и муслиманско становништво у овом котару. Наиме тада су упали у чајнички котар јачи одреди четника из Црне Горе под заповједништвом Павла Ђуришића, који су бројили око 5.000 људи, а који су разбили милицију и извршили покољ над муслиманским становништвом не само у овом, него и у прибојском, пљеваљском и бјелопољском котару. Овом приликом страдало је приближно око 1.500 муслиманског становништва, већином жена и дјеце.“

 

Незаобилазан део приче о Ђуришићевим операцијама у зиму 1943. године, је и судбина Буковице, области на граници Црне Горе и Босне, у пљеваљској општини, са око 40 села и заселака, већином настањених муслиманским становништвом. Та прича илустрована је и једном фотографијом спаљене џамије у Буковици, која се вртела у свакој прилици и на сваком месту. Буковица је у ствари представљала црногорски пандан Фазлагића Кули или Борчу у Херцеговини. Насупрот раширеном веровању да су четници једноставно упали у Буковицу и поубијали кога год су затекли од цивила, а све наравно у намери да их потпуно униште као етничко-верску заједницу, у њој су се налазиле не толико бројне, али фанатизоване снаге муслиманских милиционера (са снажном подршком италијанског гарнизона у Пљевљима), које су сталним акцијама изазивале четничке јединице, а затим им пружале огорчен отпор у нападу, и наносиле поприличне губитке. Ово потврђују и четничка и усташка документа.

Карактеристично је, у том смислу, писмо поручника Јована Јеловца, команданта Пљеваљске бригаде која је држала положаје према буковичким усташама, упућено Дражи 25. децембра 1942. године, у време када су муслиманске усташе поново отпочеле са провокацијама у чајничком крају и на десној обали Лима. Јавио му се из села Бобова, где му се налазио штаб бригаде.

Јеловац на почетку писма обавештава Дражу да је његов 1. батаљон, који држи положаје у селима Глисница и Орље, “сачекао неке муслимане из Буковице и помлатио их“ 28/29. новембра у Глисници, због чега влада велико узбуђење у целом том крају. Италијани из Пљевља су одмах интервенисали код команданта среза поручника Богољуба Ирића, и захтевали да Мељачка чета, коју су сматрали одговорном за овај догађај, буде разоружана, те да Италијанима буде враћено 60 пушака „манлихер“ које су јој раније дали.

На заједничком састанку Ирића и Јеловца, након добијања савета „са више страна“, донета је одлука да се удовољи овом захтеву Италијана, па су им тражене пушке предате. Италијани се нису тиме задовољили, већ су укинули општинску управу у Мељаку и обуставили редовну испоруку намирница тој општини. Чак је, задњих дана, италијанска команда за Јеловцем, као и људима који му помажу у раду, предузела „потрагу“.

Као иницијатора свих ових мера, Јеловац наводи антисрпски настројеног италијанског пуковника Рената Кастањолија, заменика начелника штаба команде 18. армијског корпуса, коме су се муслимани „добро подвукли“ под кожу и поткупили га. У том раду га помажу Војо Ненадић и Григор Божовић, „зликовци и продане душе које за рачун бедних муслиманских дуката и старежи, продају своју душу, раде за рачун муслимана и несрба, а ниједну реч да проговоре за Србина“, па тражи да сва тројица буду „опоменути“ преко Дражине радио-станице, а ова двојица „наших вуцибатина“ и преко лондонског радија, уз стављање под слово З.

У Пљевљима, каже у наставку, налазе се три италијанска батаљона са нешто артиљерије, али су прилично „спустили дурбин“ од како је почела велика британска офанзива у Либији, која је притерала Ромела „на узани појас морске обале дуж Триполиса и Туниса. Осећа се нека клонулост и малаксалост код талијанских војника, али они су још увек у стању да нам на овој територији направе доста зла, ослушкујући своје бедне слуге и сателите муслимане. Муслимани су покисли у чаршији, хвала Богу у селу их и нема, до оно у Буковици, али нам та општина задаје доста муке, ради ње смо стално на опрези. Сада се тамо увлаче усташе из Чајничког среза, отуда гаркају и чаркају преко Ћехотине, а очекујемо сваки дан да нас нападну, зато смо стално у приправности на том сектору. Како сам јутрос обавештен од команданта Дринског корпуса капетана г. Баја Никића, има их у срезу Чајничком око 1.500 у црним униформама, па се једна мања група пребацила у Буковицу.“

Даље каже да му је наговештен покрет „извесне снаге бораца“ према селу Орљи у оквиру акције „против усташа на територији среза Чајничког и Фочанског“, те да је од команданта корпуса тражио да га „баци“ на неки мање видљив сектор „како се не би излагали опасности према окупатору, који тако добро фаворизује муслимане среза Пљеваљског, а тако много прави неприлика српском живљу.“

На крају, од наоружања бригаде, Јеловац наводи око 750 српских пушака и 640 „манлихеровки“, без оних 60 које су враћене Италијанима, затим 4 пушкомитраљеза и један лаки митраљез. Муниције имају мало, неки борци немају ни по 10 метака на пушку. У случају да Италијани покушају да разоружају још неку општину, сви ће се одметнути.  (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 214)

Као што смо видели, још у Дражиној заповести од 3. јануара за уништење муслиманских усташких снага у срезу Чајниче наводи се, да се у Буковици налази око 300 милиционера са једним пушкомитраљезом „распоређених дуж границе према Фочанском срезу, са резервама у селима: Ковачевићи, Стреочање и Планско“, док су укупне снаге непријатеља у овом крају процењене на око 2.500 наоружаних припадника. У плану рада, одређени су правци наступања и напада појединих јединица које је план обухватао, па тако за 1. дурмиторску бригаду капетана Николе Бојовића (којој су за ову прилику потчињени и Челебићски батаљон и део Чајничке бригаде од 200 људи) укупне јачине 910 бораца, предвиђен је овај задатак: „да држи све прелазе, куда би усташки-муслимани могли да одступају из Буковице у Чајниче, тучење свих непријатељских снага, и заседа  и одржавање веза са наступајућим колонама.“ Истовремено, Пљеваљска бригада поручника Јована Јеловца, јачине 750 бораца, добија наређење да у случају доласка усташа са Метаљке у помоћ буковичким снагама, исте нападне бочно и спречи њихове покрете.

Са незнатним изменама, овај план је прихваћен и у цитираном Ђуришићевом наређењу од 29. јануара. Бојовићева 1. дурмиторска бригада, сада у јачини од свега 450 људи, требало је да 5. фебруара у 5 часова ујутру, предузме напад општим правцем село Тврдковићи – село Рујевица – Рајчево брдо са задатком: „Ударом на бок и позадину снага Буковице, исте што пре уништити. Онемогућити повлачење Буковичких снага ка Метаљци и Чајничу.“

Пљеваљска бригада Јована Јеловца (550 бораца) имала је задатак да изврши демонстративни притисак на широком фронту на снаге Буковице, и тиме скрене пажњу на себе, док су јединице капетана Милоша Павићевића (Беранска и Колашинска бригада, и Штабски јуришни батаљон) укупне јачине 1.100 људи, требале да спрече свако одступање буковичких снага ка Метаљци. Дакле, усташе из Буковице су везале за себе чак 2.100 четника (четници су осим тога, имали обавештења да се у Буковици под заштитом милиције, налази и једна група од 20-ак муслимана-комуниста).

Занимљиво је да у овој заповести Ђуришић изричито наређује да се само Буковица спали, а не и остала села: „Буковицу спалити. Остала села не палити, уколико то тактички обзири не налажу.“  Ово је било у складу са Ђуришићевим писмом Дражи од 6. јануара, у коме га обавештава да је наредио да се “извесна села“ која су упоришта муслиманских усташа „морају“ спалити. И онако како су комунисти пролећа 1942. године спалили усташку „тврђаву“ у Горњем Борчу, четници су уништили исту такву у Буковици годину дана касније. Партизанима је том приликом наређено да се „сва села у Горњем Борчу спале, а преостало становништво протера „у жицу““, тј. у окупаторске гарнизоне. (Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, стр. 243-250)

Борбу у Буковици потврђују и документа друге стране. Тако, у извештају командира жандармеријског вода, поручника Халила Хаџиахметовића команди 5. жандармеријског пука у Горажду, од 12. фебруара 1943. године (АОС, а. НДХ, к-179, рег. бр. 1/3) наводи се следеће: „Дне 5. вељаче 1943. једна група четника, у јачини око 2.000 дошла је од Челебића у правцу Буковице и Ифсара и напала тамошњу муслиманску милицију надирући у правцу Чајнича, села Оглечеве, те истог дана око 10 сати друга група четника Црногораца и Санџаклија у јачини око 6.000 надирали су преко села Бољанића на Заборак источно удаљено 10 км од Чајнича, а трећа група у јачини око 3.000, прешавши са десне на лиеву страну обале Лима и надирући у правцу села Батово, источно од Горажде 15 км тако, да су четници начинили фронт од Лима до Ћехотине и са свим снагама надирали у села котара Чајничког, Фочанског, Пљевљанског и један дио Вишеградског. Милиција у котару Чајничком на десној страни обале Дрине и котару Чајничком и Пљевљанском, која се је налазила у Буковици јужно од Чајнича – 10 км ступила је у борбу са четницима, и све стопу по стопу са много већим и надмоћнијим непријатељем повлачила се је у правцу Устипраче и Међеђе, гдје су задњи диелови исте дне 7. вељаче 1943. пребачени на нашу страну.“

У наставку извештаја се наводи да се 7. фебруара водила „огорчена борба“ између четника и милиције на Требешком брду 10 км источно од Горажда на десној обали Дрине, те да је тада дошао један „одјел“ италијанске војске и разоружао неколико милиционера, па су зато четници истог дана избили на Дрину код села Копача. Такође, да су Италијани блокирали милицију која се налазила на Метаљци, не дозвољавајући јој да ступи у борбу са четничким снагама. Ове милиционере, њих 700 на броју, који су носили италијанске униформе и од Италијана примали плату, дотерали су у Чајниче и разоружали после неколико дана, а затим камионима пребацили у Пљевља. Истиче се да је четничком акцијом руководио „Милан Бојовић“ (свакако је реч о Николи Бојовићу), да су четници располагали са неколико минобацача, и лаким и тешким пушкомитраљезима, док су милиционери, бројни око 2.000 људи, били наоружани пушкама и са неколико митраљеза „те мањим бројем стрељива. На обе стране било је губитака како мртвих тако и рањених“.

Наравно, као и сваки хрватски извештај који описује акције четника, и овај садржи стандардне, неодређене оптужбе за паљење „свега што је муслиманско“, убијање „свих од реда“, силовање, пљачку „целокупне имовине“, итд.

Извештајем Усташке надзорне службе од 16. фебруара 1943. године (АВИИ, ф. НДХ, к-127а, рег. бр. 36/10-1) обавештава се Министарство спољних послова „НДХ“ да су четници 7. фебруара „освојили“ и попалили Буковицу, срез Пљевља, Глечево, Батово, срез Чајниче, а „сваког часа“ се очекује пад Милетковића и Заборка. Велики број избеглица прелази на леву страну Дрине, а наводи се да са четницима у чајничком срезу „дјелује“ и Дража Михаиловић лично.

„У Чајничу су Талијани ухитили вођу буковачке милиције Латифа Мочевића и неке друге милиционере. Талијанске власти наредиле су милицији на Метаљки да се за 3 дана не смију макнути из кућа. Вођа милиције Хасан Беговић је полудио од страшних догађаја који су настали дјеловањем четника. У борбама је погинуо вођа фочанске милиције Алија Хаџимусић (то је она „избеглица“ из Милетић-Дедијерове књиге – моја прим.), који се је налазио у борбама на подручју котара Чајниче. Милиција је остала без стрељива, збијена у средишту чајничког котара, а вјеројатно ће бити уништена“ – у плачљивом тону наводи се на крају извештаја. Овај документ о уништењу усташке милиције, Чекић именује као „Злочини у Санџаку и Источној Босни“.

Иначе, поменути вођа буковичких усташа Мочевић, послао је 1. марта једно писмо команди италијанске дивизије „Тауринезе“ у Пљевљима (АОС, а. НДХ, к-184, рег. бр. 54/3), у коме је измислио практично све:

„Извјештавате се да је у општини буковичкој око 500 чланова муслиманског живља већином жена, дјеце и нејаких стараца, на најокрутнији начин мучено, касапљено и спаљивано. Људи су разапињани и прибијати уз стабла, жене и дјеца сабирати су и тјерани у куће које су спаљене заједно с њима. У селу Моћевићима поклато је и спаљено 81 чељаде. Ту је заноћио један дио „ослободилачке војске“ који је од љешева поубијаних Муслимана саградио нужник. На улазу нужника ставили су натпис „Муслиманска џамија“. Налажене су муслиманске дјевојке којима су послије силовања забијени колци у стидна мјеста и на тај начин умаране. Доста су муслиманских дјевојака одвели са собом, те се до данас не зна за њихову судбину. Нађен је љеш Хаџије Тахировића у селу Стразици кога су дерали од испод кољена па уз леђа, кожа враћена низ прса и овдје су ставили надпис „Муслиманка са фереџом“. Све куће и остале зграде попаљене су, тако да ни ћумез није остао. Ни то све није био доста већ су и стабла у муслиманским башћама (шљиве, крушке, јабуке) сјечене и уништаване. Све случајеве и догађаје који су се десили у општини буковичкој, немогуће ми је описати.“

И овај документ Чекић објављује под именом „Покољ на подручју Буковице“.

 

С обзиром на жилав отпор који су дале усташе из Буковице, може се претпоставити да је део цивила погинуо у унакрсној ватри, пошто су и иначе милиционери од својих кућа правили утврђене тачке за одбрану, како је то рецимо јављао Ђуришић у извештају Дражи од 10. јануара. Али нема сумње да је део цивила поубијан након акције, у одмазди због претрпљених губитака, као што је то било и у срезу Бјелопоље.

Бојовић је сведочио да су овде цивили убијани и из крвне освете. Једном његовом команданту батаљона, родом из Буковице, комшије муслимани су убили оца, мајку, жену и троје деце. Дошао је до згаришта своје куће, запаљене заједно са члановима породице, узимао је лобање и прибијао их уз тело једном руком, а другом миловао и говорио: „Ово је Мицина, ово је Љубина…“ Децу је препознавао по величини лобања. „Он је водио око 200 људи, и сада треба неко да га уразуми да не учини злочин према својим комшијама, муслиманима, као што су муслимани учинили према њему“ – наводи Бојовић.  (Сведочење Николе Бојовића дато М. Самарџићу.)

Због овога су комунисти Бојовића прогласили ратним злочинцем.

 

И у овом случају комунисти су морали да прибегну фалсификату. Реч је о наводном Ђуришићевом извештају Дражи од 13. фебруара, који је, поред „Дражине“ инструкције од 20. децембра 1941. године, најцитиранији документ у њиховој пропаганди према четницима (објављен у Зборнику, том 14, књига 2, док. бр. 34) Како би доказали постојање намере, на страни четничких вођа, да се ликвидира целокупно муслиманско становништво у зони захваћеној операцијом, нарочито су експлоатисани ови делови наведеног извештаја: „Акција у Пљеваљском, Фочанском и Чајничком срезу противу муслимана извршена је. Операције су изведене тачно по наређењу и издатој заповести. Напад је почео у одређено време. Сви команданти и јединице извршили су добијене задатке на опште задовољство…

Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле у главном завршене, а затим је настало чишћење ослобођене територије. Сва муслиманска села у поменута три среза су потпуно спаљена да ниједан њихов дом није остао читав. Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена…

За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља, без обзира на пол и године старости. Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих два несретним случајем, и 32 рањена. Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце.“

 

Да се најпре приметити код овог документа, да „Ђуришић“ сада ову операцију сматра упереном искључиво „противу муслимана“, мада је у заповести од 29. јануара наредио уништење не само њихове милиције, већ и свих усташа и комуниста у поменутим срезовима. Друго, он овде наводи да је „операција уништавања муслиманског живља“ изведена „тачно по наређењу и издатој заповести“. Којој заповести? Је ли оној у којој стоји: „Поступак: Италијане не нападати. Све борце Муслимане, Усташе и комунисте убијати. Жене и децу не убијати.“

Када су овај фалсификат убацили у Зборник докумената, комунисти су заборавили да су у истом тому, у истој књизи, објавили Дражину депешу Остојићу, која носи датум 13. фебруар, а у којој пише:

„Павле код мене. Решено следеће. Земљаци се прегруписавају, јер их има и заморених. Весковић креће из области Пљеваља ка Вама, са преко 1000 људи. Касаловић и Ружић долазе од Жабљака са преко 1000 људи. Укупна снага земљака, око 2500 људи. Јевђа да осигура храну и муницију. Муниција потребна нарочито, јер је утрошена. Данас Павле наређује покрет и претходно прикупљање.

Храну ће нешто понети, али од Калиновика и у Калиновику морате је обезбедити, јер је немогуће преносити због снега ништа на коњима. Кад вам земљаци стигну, радите по ситуацији под условом да не буде компромитације у погледу сарадње и да се што више заштити наш свет од терора усташа и Немаца. Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 19. фебруара 1943. године.)

Тако сада имамо ситуацију да се „Ђуришић“ 13. фебруара јавља Дражи „са положаја“, нашироко му описујући недавне борбе и успешно окончано „етничко чишћење“, и Дражину депешу од истог дана у којој обавештава Остојића да се Павле све време налази код њега у штабу, и да решавају о будућим корацима. Само да су измислили неки други датум „Ђуришићевог“ извештаја, њихова бајка би можда и могла да прође. Овако, још једном се потврдило да за посао фалсификовања, ипак треба бирати интелигентне особе.

Често се цитира и један, конфузно написан немачки документ. Реч је о наређењу командујућег генерала и команданта у Србији од 25. априла 1943. године, упућеном потчињеним јединицама за поседање Рашке области (АВИИ, НАВ-Т-501, р. 249, с. 334-8), а у коме се анализира војно-политичка ситуација у тим крајевима: „Санџак је претежно обитавалиште Муслимана. Ипак су четници ДМ, почетком ове године, на најгрознији начин истребили читаво муслиманско становништо у срезовима градова Пријепоље, Пљевља, Прибој и Чајниче, а остатак протерали.

Отуда смртно непријатељство између Муслимана и четника. Они очекују спас од немачких трупа, и треба их сматрати и са њима поступати као са добрим савезницима.

Као самозаштиту, Муслимани су у Санџаку успоставили муслиманску милицију, која се претежно састоји од наоружаних сеоских стража. Она има око 8-10.000 људи. Ове сеоске страже, као савезничке, не треба разоружати.“

Дакле, четници су „истребили читаво муслиманско становништво“, а протерали „остатак“. Остатак чега, ако су их претходно „све истребили“?!  И откуда онда чак 10.000 наоружаних милиционера на том простору, када су их четници потпуно „истребили“ пре тога? Наравно, муслимани нису организовали милицијске јединице тек након јануарско-фебруарских операција, како се овде објашњава, већ су их Италијани формирали много пре тога, а онда су, са италијанском капитулацијом, ове групе узели под своју команду Немци, и створили тзв. Легију „Кремплер“.

 

Ипак, ни овог пута није могло проћи без злочина над муслиманима. О томе је више избеглица из околине Чајнича и Фоче, дало исказ јуна 1943. године, властима „НДХ“ у Фочи. Чекић их све објављује у књизи.

Тако, Салко Бекан из Тврдака код Слатине, у исказу датом усташким властима у Фочи 1. јуна 1943. године, наводи да су четници из села Завајта, у зиму те године, у кући Бајра Букве из истог села побили и у кући спалили 15 особа, углавном жена и деце, од којих и троје његове деце. Том приликом, исказ је дао и Халил Брковић из Доњег Папратна у истој општини. Он је рекао да су четници Перо Ковач, браћа Душан и Сретен Станојевић, сви из Слатине, те Радислав Хојданић из Црне Горе, предратни жандарм у Слатини, заједно „са својим друштвом“, поубијали 106 становника из Папратна, од тога 20 „одраслих мушкараца“, а онда их спалили по кућама. То је такође било крајем јануара 1943. године. Након покоља нашао је, заједно са комшијом Селимом Колендом, Заду Хаџић, на издисају, са рукама везаним за диреке позади тела, и са ватром наложеном на полном органу. Сутрадан, исказ је дало још неколико особа, а међу њима и Ремзо Зековић из Дражева код Челебића, сведочећи да су четници Данило Самарџија, Владо Поповић, Видоје Тодовић, Раде Гашпар и Дако Даковић,  „са још неким“, што поклали што попалили око 50 особа у Дражеву, од тога само тројица су „одрасли мушкарци“. Ибро Ризо из Драгочаве код Фоче, навео је да су Перо и Дако Дакић (вероватно је реч о истој особи као из исказа претходног сведока), „са својом компанијом“ похватали 35 одраслих мушкараца и једну жену, поубијали на реци Тари и побацали у воду.

Хафа Чанкушић из Слатине је 6. јуна изјавила да су четници Војо Митрић из Завајта и његов друг Алекса коме не зна презиме, упали у кућу Сулејмана Чанкушића у којој се налазила и она са седморо деце, и још 12 особа, махом жена и деце. Пред кућом су ухватили Зеку Чанкушић, чије четворо деце је било у кући и изболи је ножем. Она је међутим, остала жива, па је отпузала у суседну шуму, кријући се три дана, а онда дошла у Фочу, где су јој помогли италијански лекари. Ова двојица су утрчала у кућу и почела ножем да убијају људе. Војо ју је убо ножем у раме, а затим њено дете које је држала у наручју. Међутим, том приликом је нехотице исекао и своја три прста, што га је разбеснело па је почео још жешће да их убада. Убили су седморо, од чега и једно њено дете, док су остали лежали израњавани. Запалили су кућу у којој су се жртве налазиле, и отишли. Преживели су се некако извукли испод мртвих тела и изашли напоље. Тога дана сведочио је и Зухдија Њухов из Фоче. Казао је да су у зиму 1943. године, четници одвели Хусеина Ченгића, бележника општине Закмур код Фоче, и његово тело је тек после неколико недеља пронашао у Дрини, извесни Ахмед Чишија из Фоче са још неким људима. „Нађен је у оваквом стању: у кичму је био ударен велики гвоздени клин, а око врата му је био велики ланац – коњски поводац који је једним крајем био провучен кроз сполни орган уздуж порезан и толико стегнут да се глава већ додиривала сполног му органа. Мој отац Ахмед ово ми је испричао, а он га је и сахранио“ – каже на крају.

Мујо Дедовић из Слатине, изјавио је 7. јуна у Фочи, да су четници Алекса Ђорђевић, Мирко Михајловић, Раде Перишић и Павле Марић „са дружином“, у селу Пријаковићи код Слатине у две штале сатерали 80 особа из истог села и у њима неке „поклали“, а неке живе запалили. Од тога, „одраслих“ мушкараца је било „десетак“, а остало су биле жене и деца. Исти четници су у селу Пративи код Слатине запалили 25 особа у кући Омера Цагара, а у селу Лајевци заклали 21 лице. Све се догодило почетком јануара 1943. године. Бивши председник општине Закмур, Мухамед Шошевић из Ђиђева је 10. јуна сведочио да је крајем 1942. године, четник Симо Ковачевић „са дружином“ ухватио 22 одрасла мушкарца муслимана из породице Дурић из Закмура, које су затим повезали и приморавали да играју и певају песме којима се вређа Ислам. Онда су их одвели на мост у Старом Броду на Дрини, на 5 км од Фоче, ту их „поклали“ и побацали у воду.

Интересантно је да се у већини ових случајева знају починиоци, као и да је по правилу реч о комшијама Србима. Ниједна од наведених особа не терети Ђуришићеве трупе, као извршиоце.

Због ових и других злочина, морале су се упућивати нове наредбе о забрани убијања цивила. У поменутој Дражиној депеши Остојићу од 13. фебруара наводи се да је Ђуришић наредио својима да „не дирају“ муслимане на путу ка Калиновику, где је требало да оду ради дочека комунистичке главнине која се повлачила из Бихаћа после операције „Вајс“. Сутрадан Остојић пише Дражи: „Нека Павле најстрожије забрани земљацима убијање и пљачку муслимана при пролазу до Коњица.“ (АВИИ, Ча, к-293, рег. бр. 2/1)

Дражина депеша Остојићу од 23. фебруара: „Мусакадић нека продужи рад (на придобијању муслимана – моја прим.), а Ви помозите да не дође до убијања муслимана.“ (Зборник, том 14, књига 2, стр. 338)

Чак и један усташки документ из овог периода, говори о настојању четничких вођа да се спрече злочини над цивилним становништвом. Реч је о извештају Усташке надзорне службе (АОС, микротека, УДБ-а, Загреб, Ф. 20, с. 619) од 21. децембра 1942. године, упућеном МУП-у „НДХ“: „Дана 19. ов. мјес. послие службе божје пред православном црквом у Невесињу одржао је говор четницима и осталом православном живљу које је било у цркви Доброслав Јевђевић, вођа четника у Невесињу. У овом говору позвао је сав србски народ у овом котару на ред и мир и присебност, и да се несмије учинити никоме никаково кажњиво дјело без разлике вјере, јер да ће сигурно до наступајућег Божића доћи до преокрета и слободе србског народа. Ако овај преокрет неби дошао до Божића, да ће сигурно доћи најдаље до Васкрса. Присутни, њих око 100 саслушали су овај говор са највећом пажњом и одобравањем.“

У духу усташких извештаја, у наставку се наводи да је након говора настало пијанчење и весеље „до касно у ноћ“, да се „весеље“ отргло контроли па су се пијани четници потукли у некој кафани, при чему је један погинуо, 4 су теже, а 3 лакше рањена, али се њихова имена нису могла сазнати, јер „то четници крију“. Такође, да би што више релативизовао први део извештаја, његов састављач на крају каже да је овај Јевђевићев говор код несрпског становништва примљен „са извјесним страхом“, јер се даноноћно чују „појединачне претње“ католицима и муслиманима.

 

На крају, да резимирамо.

Пошто су муслиманске усташе, као италијанска милиција, вршиле константне нападе на српска села и четничке снаге практично од почетка рата, што по сопственом нахођењу, што по налогу окупатора, овде се у ствари и не може говорити о акцији, већ о реакцији четника. Тај одговор четника на „чарке“ муслиманских усташа из поменутих срезова, у виду на брзину створеног плана напада и чишћења њихових снага, ради обезбеђивања залеђа и осигурања везе између Србије и Црне Горе, био је на стакленим ногама, јер су се Дража и Ђуришић сагласили да се операција у Чајничу не спроводи, с обзиром да су очекивали прелазак црногорских трупа у Босну, због извршења много важнијег задатка. Тек када је постало јасно да Италијани неће одобрити „легалан“ одлазак Ђуришићевих четника у ову покрајину, и када су истовремено Немци срушили Титову „државу“ у Бихаћу, решено је да се тај план преточи у реалност. Другим речима, четнички подухвати против муслиманске милиције у Црној Гори и југоисточној Босни, лако су могли бити избегнути, у случају другачијих спољнополитичких околности. А то даље значи, да није било никаквог унапред смишљеног, систематског и организованог убијања муслиманских цивила у овој регији, и поред неспорно извршених ратних злочина над њима, који, као што смо видели, нису наређивани, већ напротив, забрањивани са самог врха. Пре, за време и након извођења датих операција, трајала је политичка кампања „придобијања“ муслимана и њиховог одвајања од комуниста и усташа, у шта су се укључиле и неке истакнуте личности исламске вероисповести. Све (нео)комунистичке верзије ових догађаја почињу са „Дражином“ инструкцијом од 20. децембра 1941. године, а завршавају са „Ђуришићевим“ извештајем од 13. фебруара 1943. године. Када се та два фалсификата одбаце као историјски извори, од њихове приче о „етничком чишћењу“ не остаје апсолутно ништа. Тачније, остаје само то – прича