Пише: Никола Станојевић

Када је експозитура СОЕ у Каиру, у оквиру своје мисије послала нареднике Југословенске војске Бакића и Семиза, који су се грешком спустили падобранима на муслиманску територију код Сјенице, ови су их одмах предали Немцима, о чему је Захарије Остојић 2. маја 1942. године послао Дражи депешу: „Они идиоти опет бацили људе и материјал у турско село, и све ухваћено и предато Немцима. Због овога пала сумња на све и доведено у питање примање у овом крају… Муслимани дејствују да се напусти Нова Варош. Чинимо све да ово спречимо.“ (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених и послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 5. до 14. маја 1942. године)

Наиме, у пролеће 1942. године, почеле су акције за протеривање комунистичких снага из Рашке и Црне Горе, даље на запад. Код Недића легализовани Санџачки четнички одреди мајора Милоша Глишића (састава Пожешког и Ужичког одреда) гонећи партизане, ушли су у Нову Варош, што је изазвало незадовољство муслимана. Истовремено су недићевци посели и Нови Пазар и Кос. Митровицу, где је реакција несрпског становништва била идентична. Остојић је 1. маја јавио Дражи да су „српске трупе“ ушле у ова два места, да је мајор Глишић написао једно писмо Хасану Звиздићу, трговцу из Сјенице, у коме тражи састанак са њим, те да ће се он, Остојић, наћи са Хасаном за два дана (што се није десило; Звиздић ће учествовати у формирању сјеничке милиције). „Недић ради да добије Сјеницу. Немци подржавају“ – каже на крају депеше. (Исто.)

Да није реч о претеривању, сведоче и немачка документа.

Тако у десетодневном извештају командујућег генерала и команданта у Србији, за команданта Југоистока од 30. априла 1942. године, стоји: “Противтежу овој опасности која прети од Михаиловићевих снага треба тражити у националним тежњама муслимана и Албанаца, јер су они оријентисани против свега што је српско. Као најбољи доказ за такву претпоставку могло би се навести да је међу Албанцима у околини Косовске Митровице и Новог Пазара завладало велико узнемирење када су делови новоформиране Српске државне страже били ангажовани у томе подручју.“  (Зборник, том 12, књига 2, док. бр. 64.)

У новом десетодневном извештају за команданта Југоистока од 10. маја 1942. године, наводи се да муслимани нападају чак и Србе који су лојални Немцима: „Упад муслимана из околине Сјенице на српску територију извршен је уз пљачкања и разбојништва. Уз ово су вршени и препади на српску граничну стражу и гранична села.“  (Исто, док. бр. 90.)

Четири дана пре овога, Дража је наредио Лалатовићу да јави Југословенској влади у Лондону следеће: „Муслимани све до сада најшире коришћени од усташа и окупатора. Наш живаљ спрема и врши одмазду. Ангажовањем Турске моменат преоријентације у изгледу код Муслимана. Ангажујем се у томе правцу у Санџаку да их не приграбе комунисти. Молим хитну пропаганду путем радија и летака Муслиманима за сарадњу, а Србима да их у сарадњу приме. За оне у Арбанији говорити о балканској унији да би их привукли нама, јер мрзе Италијане.“ (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених и послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 5. до 14. маја 1942. године.)

Али, ситуација се није мењала: „У Митровици и Новом Пазару демонстрације муслиманског становништва против Срба“ – стоји у месечном извештају немачког команданта Југоистока од 31. маја 1942. године. (Зборник, том 12, књига 2, док. бр. 83.)

Треба рећи, истине ради, да нису сви муслимани подржавали усташе и/или комунисте. За разлику од рецимо Сјеничана (али не само њих), који су се показали као изразито непријатељски настројени према Србима, нововарошки муслимани су показали вољу за сарадњом и суживотом са својим комшијама православцима. У архиви Милешевског корпуса пронађен је један њихов апел од 25. маја 1942. године, упућен Управном одбору у Сјеници, којим се тражи како престанак насиља над Србима, тако и прекид сарадње са комунистима: „Сазнали смо да су неразумни наговорени од комуниста, опет почели да стварају зулум од Србског живља. Комуниста Рифат Бурџевић са још неким друговима био је пре неколико дана у Пештери и свим силама радио на подизању муслиманских маса противу Срба. Нажалост, муслимани су се овоме одазвали и заједно са комунистима попалили и опљачкали Србска села Заумско, Гошево, Црвско и Корита. Сада припремају покољ и паљевину Буђева.

Управни одбор у Сјеници није ништа учинио са своје стране нити против комуниста, који толико зла направише целом нашем народу, нити против дизања осталих муслимана и њиховог учешћа у овим злочинима према невином српском живљу. Чули смо да је г. Командант Санџачких четничких одреда у више махова покушавао и молио Управни одбор да предузме потребне мере како би се овом злу једном стало на пут. Но, изгледа да је све ово остало без резултата. Чак се прича да Управни одбор у Сјеници сакрива комунисте, као Мухамеда Авдагића и друге, као и то да их има у наоружаној милицији.

Ми, доле потписани муслимани, у име свих муслимана из Нове Вароши и околине, изјављујемо да су четничке власти увек и у свакој прилици биле према муслиманском живљу лојални и штитили га, уједно као и Србе. Али, ми увиђамо, да даљи испади и злочини, који чине муслимани Сјеничког среза под наговором комуниста, неће моћи остати без тешких последица по цео муслимански живаљ у Санџаку. Зато у име човечности и правде према Србима, и молимо Управни одбор да се свим силама заложи код муслиманског становништва и да нађе начин да ови зулуми једном престану.

Ако се у овом не успе, ми ћемо бити приморани да напуштамо своје домове, јер немамо моралног права да и даље очекујемо наклоност и заштиту Србских четничких одреда, док на другој страни муслимани помажу комунисте и са њима заједно убијају Србски незаштићени живаљ, злостављају га, пљачкају и пале му куће.

У нади да ће се наш глас чути, ми вас братски поздрављамо и молимо одговорно предузетим мерама.“  (Војни архив, Ча, к-142, рег. бр. 7/4, бр. док. ЦГ-В-1675.)

Потписници овог апела „у име муслимана Нове Вароши и околине“, су: 1. Хафиз Мустафа Ибиш-Беговић, 2. Хајро С. Берговић, 3. Салих Хаџи Куртезић, 4. Алија Пиланџић, 5. Хаџибеговић Ибрахим, 6. Омер Салихбеговић, 7. Хусејин Далмагић, 8. Мехмед Бећић, 9. Бећир Туркамновић, 10. Махмуд Каваловић, 11. Пепир Ибровић, 12. Муја Хаџи Валашевић, 13. Авда Авдагић, 14. Мехмед Тиравић, 15. нечитко.

Два дана касније, у Пљевљима је образован Национални одбор, повезан са Недићевом владом у Београду, који је тражио обнову Југославије са династијом Карађорђевић на челу. Чланови одбора, поред осталих, били су и шеријатски судија Дервиш Шећер-кадић, као потпредседник, трговци Сафет бег Мушовић и Ахмед Чаушевић, и председник вакуфског одбора Авдо Караметовић. Петар Баћовић је имао састанак са члановима одбора и придобио их за сарадњу, о чему је известио Остојића 15. јуна 1942. године. (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 109.)

Тада су почели проблеми и са Италијанима. У Чајничком срезу, Италијани су априла 1942. године основали муслиманску милицију, јачине око 1.500 људи. Давид Симовић, командант Драгачевске бригаде, јавио је Дражи 7. јула да су Италијани дошли до Нове Вароши и дали ултиматум да се „четничка команда“ повуче из места до 13. јула, а остали четници до 23-ћег: „Италијани не трпе четнике, стварају своју милицију. Народ напушта варош. Павле Ђуришић да учини да варош остане наша. Немци дошли у Кокин Брод. Глишић ће бити у селу Амзићу.“  (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених телеграма штаба Драже Михаиловића од 29. јуна до 18. јула 1942. године.)

Ипак је нађен какав-такав компромис. У вароши су могли остати само локални четници; сви који су били са других подручја морали су да оду са ове територије.

У то време четници су претрпели и додатне губитке. Љотићевци, убачени у легализовани Пожешки одред, сазнали су да је командант одреда, капетан Вучко Игњатовић, заправо Дражин човек, па су га ликвидирали у његовој канцеларији у Новој Вароши. Немци су открили да је и мајор Глишић убачен у редове недићеваца, па су га ухапсили и одвели у логор Маутхаузен. Нови командант Санџачког одреда, поручник Вук Калаитовић, послао је извештај Дражи 31. августа 1942. године о стању у тој регији. У њему наводи да је одсечен од свих, јер су Италијани наредили да се сви „србијански четници“ (тј. Ужички и Пожешки одред) удаље из Санџака, што су ови и урадили, а да једино има везу са капетаном Милошем Марковићем (новим командантом Пожешког одреда). Глишић је ухапшен и налази се у Београду, док је „ситуација у Санџаку очајна. Муслимани чине и даље незапамћена зверства. Муслимани наоружавају комунисте, а Италијанима претпостављају сасвим друго. Комунисти се пребацују из Босне на територију Санџака. Сматрају да им је то најповољнији терен за њихов рад, са наслоном на Муслимане. Италијани су ми обећали дати нешто оружја, али су све то Муслимани онемогућили. Остао сам са врло мало аутоматских оруђа. Молим, ако је могуће да ми дате нешто аутоматских оруђа, како би се могао заштитити од комуниста и онемогућити сваки њихов покрет, и да се могу супротставити свакој акцији Муслимана. Народ у Санџаку преживљава тешке дане…“

На крају додаје да се „привремено“ налази са Италијанима у Новој Вароши, где је морао остати, јер су ови запретили да ће у супротном довести сјеничке муслимане. То је урадио по претходном договору са мајором Глишићем „како не би страдали Срби“: „Молим, да ми се ово не узме као грешка, јер је тако морало бити. Свако моје напуштање овога краја значило је дефинитивно уништење Срба.“  (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 160.)

Наредних месеци почели су и напади на Србе у долини Лима. О томе постоји и један четнички документ од 22. октобра 1942. године: „Осман Растодер (хоџа из Петнице, командир милицијске чете у истом селу код Берана – моја прим), Ћазим Силајић (тј. Сијарић, командант батаљона милиције у Доњем Бихору код Берана – моја прим), хоџа Ровчанин (Хусеин, командант милиције у Комаранима код Пријепоља, погинуо у борби против комуниста 1944. године – моја прим) и хоџа Пачариз (Сулејман, командант милиције у Хисарџику код Пријепоља, Немци га пролећа 1943. године ухапсили због злочина над Србима, пуштен на интервенцију Загреба, погинуо 1945. године – моја прим) ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике, извршен је напад и на Ћаловића клисуру, и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.

Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Црвско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице, и даље са Метохијом и Албанијом.“

У документу још стоји да се комунисти слободно крећу територијом под контролом муслимана и да им ови чак пружају подршку. (АХН, Фонд НОБ, фасцикла 12, док. бр. 25.)

(Наставиће се)