Пише: Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра “Мајак”

Специјална војна операција траје нешто више од годину дана, а задњих месеци се интензивно воде борбе око Бахмута (Артјомовска). Украјинска војска је утврдила градић који је некада бројао 70 000 становника до те мере да је свака кућа претворена у бункер. Сви објекти међусобно повезани тунелима омогућавају лакшу дефанзивну позицију и максимално успоравају Вагнерове трупе који мало по мало ослобађају овај градић који ће после завршетка операција вероватно бити грађен од нуле и то вероватно у много мањем обиму него што је било пре рата.

Украјинска команда је бацила неколико бригада у овај град да бране тврђаву коју су сами градили неколико година. Стратешки значај у овоме тренутку нема осим што бране политичку позицију која каже нема повлачења – спремајте се за контранапад. Колико је то све сулудо говере хиљаде мртвих украјинских војника који гину узалуд немајући никакве шансе да постигну било какав успех. Вагнер је оперативно ставио под контролу ватре све прилазе граду и сада се мало по мало групе војника полако извлаче из града, а које би требало да су неке од оних најобученијих док у граду остављају територијалце и регруте који треба да остану до самог краја и да се жртвују за политичке идеје из Кијева и маркетиншке кампање које се воде по целој Европи из Кијева.

Амерички генерали све чешће у задњих пар дана коментаришу да Бахмут нема никаквог значаја, али ипак треба да успоре руску војску која треба да се концентрише на том месту губећи време како би се Украјинци што боље спремили за дуго најављивану офанзиву у правцу Крима како би Крим одсекли од копненог дела Русије, а приликом тог замишљеног контранапада планирају и поново да погоде и онеспособе мост који је поново у функцији.

Колико ће потенцијална контраофанзива да кошта у животима украјинске војске то ћемо видети ако се офанзива догоди, а што се технике тиче она лагано пристиже са свих страна много спорије него што се предвиђало. Почетак априла је колоквијално означен као могући почетак, како у Кијеву кажу, повратка Крима под своју власт и суверенитет. Једино што су се можда мало прерачунали јер Русија није Србија деведесетих, а ни Путин није Милошевић, па да Руси прођу као Срби у Републици Српској Крајини.

Ако и дође до те офанзиве то ће бити дефинитивно тежак пораз јер се за ту офанзиву и руска војска спрема темељно. Ко је мислио да је до сада видео како изгледа такозвано калибрисање приликом гађања енергетских објеката и командних места тек ће сад у пуном обиму видети како се ракетама Калибар уништавају концентрације украјинских јединица које буду кренуле према зонама окупљања. Оно што ће бити занимљиво видети је шта ће бити после дефинитивног уништења тих војника који су обучавани у Великој Британији и Немачкој и другим земљама на Западу и технике која ће стићи до тог момента а која је толико најављивана широм запада и о којој српски млади НАТО промотери, а у ствари велики и смешни аматери мисле да ће бити врхунац западног потчињавања Русије. Колика ће бити фанатичност политичара у Кијеву који се олако одлучују за рат исцрпљивања са Русијом а немају никакве адуте у рукама а то ћемо ускоро видети. Свесно жртвовање сопственог становништва, али и будућности земље као да је туђа је овде случај. Логика и здрав разум су тавно отишли из ових крајева. Русија има обавезу према себи и свом народу, али и према остатку света које нису слепи послушници западних моћника да овај сукоб приведу крају на начин који ће довести до праведнијег света колико год то тешко било.

Бахмут и Угљедар када напокон буду ослобођени иде се даље на нове тврђаве који су грађене у Донбасу. Славјанск и Крематорск су следеће станице на које ће руска војска забости заставу слободе. Борба неће бити лака ни брза али ће победа бити слађа када се овај сукоб приведе крају отрежњењем колективног Запада од опијености идејама уништења Русије и руског народа.