Пише: Огњен Војводић
Убиство Краља Југославије Александра, у Марсељу 1934. године Срби памте као историјски догађај којим је почело рушење Краљевине Југославије и страдање српског народа у Другом свјетском рату, али мало Срба зна за убиство патријарха Српске православне цркве Варнаве 23. јула 1937. године у афери југословенско-ватиканског конкордата. Заправо, за уморство тровањем српског патријарха које је било кулминација југословенског противправославног програма и почетак другог геноцидног погрома над српским народом и Српском православном црквом у двадесетом вијеку.
Годину дана прије почетка Другог свјетског рата, а три године прије нацистичке окупације Краљевине Југославије, док се хрватске католичко-нацистичке организације наоружавају за успоставу нацистичке Независне државе Хрватске, док се спрема распарчавање српске отаџбине, југословенска Влада је потписала, а Скупштина Југославије изгласала, двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од Видовданског устава 1921. године, усвојеног изнуђеним прегласавањем на вјерском основу (православних, римокатолика и муслимана), било је више предлога и покушаја за успостављање Конкордата.
Године 1924. је почело припремање конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. г. затекла је припремљен текст конкордата, који је у преговору са Ватиканом припремила претходна Влада. Конкордат су потписали министар правде Краљевине Југославије Људевит (Лудвиг) Ауер, римокатолик Хрват из Сиска, и кардинал Еуђенио Пачели, а папа Пије XII је конкордат потписао у Риму 25. јула 1935. године. Црквени Сабор Српске православне цркве је тим поводом 11/24. новембра 1936. године издао саопштење да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је затим донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској цркви бити искључен из Цркве ако гласа за Конкордат, а свештеник који подржи Конкордат ће бити лишен свешеничког чина.
Када је Народна скупштина почела расправу о Конкордату, 19. јула 1937. године, Српска црква је заказала молитвену литију у Београду против Конкордата. Литија је забрањена одлуком министра унутрашњих послова Антуна Корошеца, који је био и римокатолички фратар. Литија је требало да крене од Саборне цркве до храма Светог Саве, али већ код Патријаршије и у улици Кнеза Михаила литију је зауставила полиција, наоуружана и пушкама са бајонетима. Крваве литије, како су назване због бруталне силе којом је југословенска жандармерија тукла православно свештенство и вјернике, најавиле су рушење југословенског екуменистичког пројекта и страдање православног народа у новом геноциду и вавилонском југословенском ропству.
У ноћи 10. јула према православном календару (23. јулa католичког календара) 1937. године, у Народној скупштини изгласан је Конкордат са 166 гласова „за”, док је 129 посланика гласало „против”. Истог дана је умро патријарх српски Варнава. Свим члановима Владе, осим министру војном, генералу Марићу, Црква је забранила да присуствују сахрани. Патријарх је сахрањен тек 3. августа 1937. године. Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула: ,Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“ Доказ о тровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархова два рођена брата. Они су из Пљеваља дошли у посјету брату на самрти, а по повратку у Пљевља су се нагло разбољели, због чега су били спријечени да присуствују сахрани брата, и послије једномјесечног боловања умрли.
Патријарх Варнава Росић се папском прозелитизму супротстављао писаном и живом ријечју, црквеним саопштењима и свим средствима грађанског протеста. Прве године након устоличења, патријарх Варнава је у Васкршњој посланици писао против римокатолицизма и указивао на римокатолички прозелитизам према православним црквама. Поред многих патријархових саопштења и бесједа о негативним духовним и политичким последицама сарадње са римокатолицизмом, најзначајнија и најпознатија је посланица против југословенско-ватиканског конкордата 1937. године. Предсједник југословенске владе је забранио објављивање патријархове посланице. Скраћена верзија текста објављена је у дневним новинама `Политика`, али из ње се није могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. Усудом југословенске аутоцензуре и српског површног патриотизма, посланицу патријарха Варнаве до данас и патриотска гласила објављују у скраћеним верзијама.
Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве против конкордата, нисам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. После такве бесједе тешко је било избјећи чашу отрова у Краљевини Југославији, умреженој у југословенско-ватикански и систем свих свјетских тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против конкордата представља православно штиво, али и анализу актуелних и стратешких вјерских и геополитичких односа Истока и Запада. Посланица патријарха Варнаве представља примјер пастирског свједочења православног Предања, подвига и жртве једне од непоновљивих личности достојника Српске православне цркве страдалих у комунистичком терору Другог свјетског рата и геноциду над православним српским народом на простору нацистичке Независне државе Хрватске.
Посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години
Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас? Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна? Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.
A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.
Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).
Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога ja не знам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!
Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.
Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.
Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнула. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.
И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају националистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!
Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.
Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.
Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светосавске Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити. Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.
Ja чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост. Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.
Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.
A ја као први слуга Божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!
Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.
Нека би Бог дао да тако буде! Амин.
Извор; асрбија
