Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Масе српског народа пребегле су из Србије у Угарску 1690. и касније поново 1740. Населиле су се на територије данашње Војводине, Славоније и Мађарске. Населили су се и у Будиму, Пешти и Сент Андреји. У то доба Сент Андреја је била већином српски град, а суседна Будимпешта због универзитета била је центар српске интелигенције. У Пешти је основана Матица Српска. У туђој средини Срби су се везали за своје традиције. У сукобу између Вука и српске интелигенције Матица Српска је стала на страну традиције. С.Р. Димитријевић је приметио : „Посматрана са историјског гледишта, борба војвођанских Срба … била је разумљива и прожета родољубљем. Она је била природна последица оних мучних прилика по православље и српство у Војводини 18 века, које су и створиле посебан менталитет војвођански, супротан менталитету србијанском, чији је углавном творац и најизразитини претставник сам Караџић.” (1) Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Говорио је : „И што је год мјесто веће и има у себи више господе и књижевника, то се у њему говори горе : тако сељаци говоре боље од варошана, а слуге од господара”.(2) С.Р. Димитријевић је за Вука истакао : „Он је фанатички веровао да је њему намењена мисија да извојује духовно ослобођење нашега народа, и та му је мисао постала највећи животни идеал, за чије је остварење дао све своје моћи, целог себе. Бистар и истрајан, са ретком енергијом и грубом безобзирношћу када је то било потребно у борби коју је морао да води са својим моћним противницима,” (3) За разлику од присталица славено-сербскога језика Вука су подржавали и странци. П.И. Шафарик био је од 1819. до 1833. наставник и директор Новосадске гимназије. У свом раду о српском језику подржавао је Вука Караџића у његовој борби против конзервативних присталица славено-сербскога језика. (4)
Сава Текелија је у Пешти основао своју задужбину Текелијанум 1838. Задужбина је основана да би се школовали сиромашни а најбољи ђаци и студенти из свих крајева у којима су живели Срби. У Згради задужбине се налазила Матица Српска до пресељења у Нови Сад 1864. Сем Текелијанума у Будимпешти су до Првог светског рата деловала и друга српска друштва и организације. Као пример можемо навести Српско привредно друштво Привредник и Српске соколе.
Кад је Фрања Јосиф посетио Загреб 1895. хрватски шовинисти кренули су у разбијање српских радњи. Страдале су и радње Хрвата који су прешли у православну веру. Били су отерани шегрти и помоћници. Они су затражили заштиту од пароха Амвросија и Срба грађана. Основан је Привремени одбор који је збринуо шегрте и помоћнике избачене из радњи. Тај Привремени одбор био је почетак за друштво Привредник. Млађи свет је тражио помоћ и заштиту. Тако се ширило друштво Привредник. (5) Седиште Привредника било је у Загребу, али Привредник није признавао тадашње државне границе, па се активност Привредника распростирале на све српске земље. Смештао је на трговину и занате српску децу из Аустро-Угарске, Србије и Црне Горе.(6)
Друштво Привредник је у свом раду сарађивало са српским соколским друштвима које је у Аустро-Угарској монархији предводио др. Лаза Поповић. Српски соколи из Велике Кикинде основали су друштвену филијалу у Будимпешти, којој је први старешина био др. К. Десимировић. Омладина је учествовала у раду будимпештанског Српског Сокола, приређујући излете у околна српска села и подржавала је народни дух код српског елемента у Мађарској. Нарочити успех имали су у селу Ловри, које је у Првом светском рату дало петорицу добровољаца за српску војску. Све филијале радиле су до почетка Првог светског рата, када су морале да престану са радом. (7)
Срби у Будимпешти били су мањина али одушевљени родољуби који су неговали српске традиције. Због тих традиција дошли су у сукоб са Вуковом реформом српског језика. И кад се Матица Српска преселила у Нови Сад Будимпешта је наставила да буде центар за школовање Срба. Упркос томе што је рад српских друштава био сумњив полицији трудили су се да Будимпешта буде центар за образовање Срба који су кад су завршили школовање ишли у све српске крајеве. Са своје стране омладина у соколу приређивала је излете у околна српска села.
Напомене
1. С.Р. Димитријевић, „Вук Караџић”, „Календар Братство за годину 1938”, издање српскоправославног братства св. Саве у Сарајеву, штампарија друштва Просвете, Сарајево 1937, стр. 15;
2. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 149;
3. С.Р. Димитријевић, „Вук Караџић”, „Календар Братство за годину 1938”, издање српскоправославног братства св. Саве у Сарајеву, штампарија друштва Просвете, Сарајево 1937, стр. 11;
4. Мил. Р. Мајсторовић, „Словенска идеја у чешкој поезији и науци 19 века”. „Око соколово”, Београд, 15 јун 1938, бр 6, стр. 132;
5. Ђура Терзин, „Привредник”, Уредио Душан М. Богуновић, „Србобран српски народни календар и читанка за годину 1941”, Издало „Српско Огњиште” у Загребу, стр. 108;
6. Д.П. „Привредник”, Народна Енциклопедија СХС, ИИИ књига, Загреб 1928, стр. 569; „Привредник јубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр.36, 37, 39; „Привредников календар за 1933 годину”, Београд, стр. 36;
7. „Тридесетгодишњица Соколског друштва у Великој Кикинди”, „Соколски гласник”, Београд, 10 мај 1940, бр. 19, стр. 3;
