Пише: Иван Милошевић
У петак, у зору, испред храма Христовог васкрсења окупила се група од неколико десетина вјерника из Црне Горе. Њихов циљ је био Камничка Бистрица у Словенији и присуство литургији и парастосу припадницима ЈВуО из Црне Горе које су прије 78 година у словеначким јамама побили комунисти и оставили без гроба и крста! Надали су се да ће се њихов злочин заборавити, да ће га покрити вео заборава. Међутим, као мало шта у животу, злочин се не заборавља, него живи и тражи да живи све док се не окаје и смјести тамо гдје му је мјесто. Са том идејом и група вјерника је кренула ка Словенији у нади да ће и они бити дио неопојане боли за невином прецима који мир или немир нађоше у словеначким јамама!
Вођа пута био је свештеник Предраг Шћепановић. Ни да је Бог бирао, не би изабрао бољег свештеника и бољег пастира за путнике једног подгоричког аутобуса пред којима је било 15 сати вожње. Уз Божју и помоћ свештеника Шћепа, километри су пролазили као метри и нестајали као да никада нијесу ни постојали и као да су се претворили у неку ријеку суза или вапаја за правдом и опроштајем. Свештеник Шћепо имао је за сваког благу ријеч, бринуо се о нама као да му је сам Бог рекао да нас одведе тамо гдје смо сви требали давно да дођемо и суочимо се са самима собом, својим прецима и несрећном прошлошћу братоубилаштва, омразе и зле домаће, српске крви. Подсјећао нас је да су наши преци прешли пјешице, уз тифус и нападе партизана, усташа и Њемаца, пут до Словеније, па зашто ми не би издржали тај пут аутобусом. Као и увијек и у томе је био у праву свештеник и наш брат Шћепо!
Пут до Словеније платили су Станко Магуд, Крсто Никлановић и Бато Царевић из Будве. Нама је преостало да платимо преноћиште у Камничкој Бистрици и да се након литургије и парастоса вратимо кућама – богатији за једно необично путовање! Није било то путовање ради путовања и упознавања непознатих крајева! На овом путовању тражили смо себе и наше изгубљене претке, а то не пише ни у једном туристичком проспекту и ниједан туристички водич не прича о таквом путовању! За два дана требали смо да превалимо пут до самих себе и да се вратино сами себи и да се тако освјешћени опет вратимо тамо одакле смо кренули. Чудан пут, таман као и безгробни ЗЛИ ПУТ на који су прије 78 година пошли наши преци!
Бзо смо прошли црногорску обалу, ушли у Хрватску и након Дубровника проикључили се на ауто-пут ка Загребу. Пред нама је било читавих 500 километара, али правог ауто-пута, а не као овог нашег од 30 километара од никуда до нигдје. Надомак Загреба скретање за Словенију и улазак у земљу гдје су комунисти прије 78 година без суда једним метком пресјекли животе на хиљаде црногорских четника, али и обичног народа који се од партизана повлачио према Западу!
У Словенији све као под конац. Села уређена, куће умивене, а цркве као на разгледницима. Село понекад има више цркава, а на саобраћајницама мале катедрале са мајком Маријом и Исусом Христом. Све уређено, ни парче папира или осталог отпада, шуме недодирнуте и рекло би да идила влада Словенијом. Било нам је жао када је пала ноћ – нијесмо могли да гледамо сву ту природну љепоту!
У Камнику нас је дочекала пуста варош! Било је негдје око девет увече, а на улицама ни живе душе, чак је и освјетљење било нешто чкиљаво – штеде струју, рече неко! У хотелу нас је дочекао власник, пожелио добродошлицу као да смо му неки род и лично одвео до соба. Неколицини није било до спавања, па смо се вратили у хотел и уз љубазне конобаре попили смо по пар боца првокласног словеначког пива (“Лашко”). “Никшићко” му није ни до чланака!
Ујутру доручак и свештеник Шћепо нам саопштава да је боравак у хотелу платио жупник Камника, Матеј Слапар! Изгеда да је чуо да у Црној Гори једва крпимо крај са крајем и да нам је сваки евро као од злата, па да помогне колико може и да покаже колико му је драго што смо дошли и што смо гости у граду гдје је он прва глава!
Више нас се пита како бисмо се провели у Црној Гори да смо кренули на неки слични скуп, да опојемо и присјетимо се безгробне четничке војске. Вјероватно би нас похапсили и стрпали у самице да нам више не падне на памет да то радимо, а у Словенији нас дочекаше као да смо им браћа рођена, платише нам боравак и пожељеше да опет дођемо и да се заједно присјетимо црногорских мученика! Ко убудуће буде критиковао Словенију и Словенце имаће у мени љутог противника!
Од Камника до Камничке Бистрице и безгробних јама има неких пола сата вожње и то кроз предио као из бајке. Изнад нас врхови Алпа покривени снијегом, а испод шуме и шуме. Пашњаци покошени, вријеме као да је стало, а о свему томе нам прича Иван Пристолник, словеначки пријатељ, који је прије скоро 20 година дочекао митрополита Амфилохија, а нешто касније учетвовао је и у изградњи капеле посвећене безгробној четничкој војсци. Каже да није било лако добити грађевинску дозволу за капелу, али захваљујући доброј најери словеначких власти и дозвола је угледала свјетлост дана!
А поред гробова у Камничкој Бистрици као да смо дошли на своје! Ограђене јаме са појашњењем ко је и зашто у њима, крстови на све стране, а све уређено и лијепо као да долази са онога свијета. А вјероватно и долази, јер злочин комуниста према браћи четницима мора да је записан и на оном свијету и уколико не на овом, на оном злотвори ће одговарати! Уколико се не покају, а мислим да нема шансе да то ураде!
У капели на дан Великомученика митрополита Јоаникија одржала се литургија, а током ње наш брат Славиша Губеринић прочитао је преко 5000 имена страдалника четничке војске и обичног народа из књиге “Пуцај, рат је завршен”! Парастос са свештенством словеначке епархије и Митрополије црногорско приморске одржао је вођа нашег пута, свештеник Предраг Шћепановић. Са нам је био и жупник Камника, поменути Матеј Слапар, који се обратио вјерницима и позвао их да не забораве Словенију и да знају да Словенци неће заборавити гробове наших предака. И не заборављају их, брину о њима, као да су у њима њихови, а не наши преци! Да се поклоне мученицима прије два дана у Камничкој Бистриви били су и Ђорђије Вујовић, бивши предсједник будванског парламента, као и војвода Станко Магуд, бизнисмен из тог града.
Након парастоса били смо на рибљој чорби у оближњем пикник- плацу у самом подножју Алпа. Поздравио нас је Крсто Никлановић из Удружења “Открићемо истину” и обећао да ћемо се опет на овом светом српском мјесту окупити 2025. године, како би обиљежили 80 година од злочина комуниста у словеначким шумама!
Негдје око 15 сати кренули смо назад. Чинило се као и да немамо куда назад, али мора се некад и тамо, па и када ти се неће. Пред нама је био повратак или одлазак, Бог те пита!
Када смо дошли у недјељу у зору у Подгорицу нијесам имао утисак да сам некуда ишао. А можда и јесам. Не знам!
