Пише: Миљан Станишић

У претходним наставцима фељтона изложио сам нејстарије примјере о корјенима Бјелопавлића, о којима постоје писани трагови и народно сјећање које се генерацијски преносило, а које се уклапа у контекст историјских дешавања, т.ј. од времена досељавања Бијелог Павла из Метохије (Хвосна); његово српско, немањићко поријекло; формирање и први записи о племену Бјелопавлићи, међу којима и турски дефтери у којима се помиње племе Бјелопавлићи, а на основу којих је са великом сигурношћу могуће одредити временски оквир доласка Бијелог Павла на територију на којој ће се формирати племе Бјелопавлићи. Истакао сам и прве велике битке у којима су Бјелопавлићи извојевали величанствене побједе над Турцима, 1612. и 1613. године, а које су задивиле европске дворове, о чему сам писао у прошлом наставку. Да бих детаљније изнио кроз колико су само тешких ратова, бојева и мегдана пролазили кроз историју Бјелопавлићи, гдје су вјековима генерације наших предака крвљу натопиле, кроз мноштво ратова и борби, сваку стопу бјелопавлићког простора и шире у ослободилачким ратовима, а све под геслом “ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ” – за све то били би потребни томови књига. Међутим, поред већ забиљежених ратова, бојева и сл., многе догађаје и личности које нико тада није забиљежио, запамтило је народно сјећање које се генерацијски преносило, а нарочито су запамћени они који су опјевани уз гусле и тиме сачувани од заборава, што казују и строфе ове народне пјесме: “…Гусле мучне дане запамтише/ Дуге зиме и гладне године/ И ратове тешке и крваве/ И још многе муке и невоље/ Које наши стари подношаху/ У земану у времена тешка/ Ко би мога’ све их побројати…”.

Павел Ровински наводи једну одобеност, која је карактеристика честих ратовања, а то је да се није имало времена мислити о животној свакодневници и побољшању животних услова, у тој суровој борби за опстанак: “Јер налазећи се стално у огњу и немајући ни минимум мира, ови су људи равнодушни према животу, занемарили су домаћинства и одбили се од свакога рада. Ово је највидљивије у Бјелопавлићима, гдје најбоља имања остају необрађена. И без обзира на природна богаства, они имају најјадније куће у цијелој Црној Гори. Коначно коме је до градње, ако очекује да му то неко (односи се на Турке, примј. М.С.) може запалити и уништити”. Бјелопавлићи, као средишњи дио између Старе Црне Горе и осталих брдских племена, а чијом територијом су пролазиле и главне трасе пута, увијек су били први на удару. И заиста, колико се само пута црни дим вијао над Бјелопавлићима, од попаљених кућа и кровињара. Колико су се само пута преживјели укућани, с болом у срцу, морали враћати својим попаљеним домовима, у тај једини животни кутак, и наново морали да га обнављају, а било је и оних разорених домова у које се нико није ни имао вратити, јер су страдали у борбеним окршајима, а зидине њихових кућа остали су нијеми свједоци да је велики број Бјелопавлића све што је могао и имао, па и свој живот, жртвовао и то увијек с вјером у Бога, за слободу отаџбине, Српства и православља.

У селу Сретња и данас постојано стоји кућиште, остаци велике куће (Павлово кућиште,15 метара дужине), гдје је живио Бијели Павле и његови укућани. Одатле се размножило, одњивило и формирало велико бјелопавлићко племе. Око куће простирало се његово велико имање, зв. зграде, а по Бијелом Павлу оне се и послије толико вјекова називају Павлове зграде. Извише њих са висине “гледа” на Бјелопавлиће малена тврђава, зв. “Чучага”, која је ко’ у брду саливена. У том дијелу стијене постоји удубљење које су овдје наши преци (Бијели Павле и наследници) преуредили у тврђаву. Са предње стране озидан је бедем са ситним отворима између зиданика, па се кроз отворе мотрило на потенцијалног непријатеља и по потреби пружао отпор.

Након скоро седам вјекова од доласка Бијелог Павла у селу којем ће он дати име Сретња, данашња генерација Бјелопавлића у том селу на локалитету “Павлове зграде”, до остатака куће која је њему и његовим укућанима припадала, изградила је “Дом Бијелог Павла”, у част и захвалност своме родоначелнику, Бијелом Павлу, са циљем да никад не заборавимо ко смо и да будемо достојни својих славних предака, Бијелог Павла и његових наследника, који су нам уз велика одрицања и жртве оставили да живимо на овом благословеном простору, а на нама, њиховим потомцима, је да то цијенимо, баштинимо и не одричемо се њихових бесмртних дјела која су нам у аманет оставили. Као и у сваком племену, па и у Бјелопавлићима, била је и шачица оних који су спремни да “продају вјеру за вечеру”, што смо свједоци и данас. Али, мибјелопавлићи, српс Белопавлићи и становници нашег града знамо ко смо и што смо и којим путевима да ходимо, што су показале и величанствене литије које су организоване у одбрани наших светиња од оних који су кренули странпутицом, а на нама је да им укажемо да се врате на пут којима су вјековима ходили  Бјелопавлићи, чувајући своју немањићку, светосавску, српску свијест, као јединим путем опстанка и спасења. На то нас обавезује и Свети Василије из манастира Острога и Свети Арсеније са Ждребаоника, чувајући нас, дајући духовну снагу и опомињући да не поклекнемо, а све за добробит и напредак Бјелопавлића и других житеља ових простора и шире.