ПИШЕ: Миљан Станишић
У претходним фељтонима сам изнио аргументе који доказују да је Бијели Павле био Србин из Метохије (Хвосна) да је то у том времену била чисто српска област (о чему пише Ровински и други аутори); тачно означио мјесто одакле је дошао, као и разлоге због којих је морао да напусти своје огњиште и насели се на територију која ће се по њему назвати Бјелопавлићи и гдје ће се од њега и вјероватно од неког његовог најближег сродника, који је дошао са њим (јер се неколико братстава у Бјелопавлићима, који се вјековима сматрају припадницима овог племена тешко уклапају у директну лозу од Бијелог Павла), формирати касније велико српско племе Бјелопавлићи. Српска област из које је дошао – Метохија (Хвосно), његово име Павле, имена његових синова Митра и Шћепана, као и њихових потомака, која су била чисто српска имена (што потврђује и Дечанска Хрисовуља из 1330 године – дакле, из времена када је он ту живио), и они се наводе у родословном стаблу Бјелопавлића, и сл., недвосмислено потврђују етничку – српску припадност Бијелог Павла и његових потомака – племена Бјелопавлића. Догађаје које сам навео и које ћу навести о Бијелом Павлу и његовим потомцима, јасно указују колика је била иманентна српска, Немањићка свијест и припадност православној вјери, још од Метохије (Хвосна), из које је Бијели Павле дошао.
Када је Бијели Павле морао да напусти своје огњиште, водио је рачуна да се насели тамо гдје живе његови етнички сродници, нашавши нови завичај међу Србима Лужанима. Лужани су у тешким околностима вјековима успијевали да сачувају своје српско име, при чему нијесу ништа заостајали од досељеника, већ су били актери свих крупних догађаја гдје се бранила слобода, српство и православље. О томе су писали многи, а овдје ћемо навести запажање о Лужанима историчара Петра Шобајића, у књизи “Бјелопавлићи и Пјешивци”, који се највише и најтемељније бавио овим просторима, који пишући о њима истиче њихову храброст, постојаност и непристајање да буду подведени под било чији страни утицај, без обзира на њихову јачину и последице. У то се уклапа и запажање Павела Ровинског, познатог етнолога: “Они старосједиоци у стварнисти, о чему је већ било ријечи (односи се на Лужане, примј. М.С) ни по чему нијесу били гори, од досељеника, који су се пред њима кочоперили својим ратним подвизима. Јер, они су старосједиоци помогли Немањи да побије Грке, па су Немањићи са њима створили српску државу. Они нијесу били гори ни у борби против Турака и како смо видјели, без обзира на то што Зета није била заштићена, они су је до краја бранили, и нијесу се турчили као досељеници.”.
Иако су и старосједиоци – Лужани и досељеници од Бијелог Павла имали исти српски етнички корјен, ипак су на почетку међу њима постојале знатне разлике, које су условили бројни фактори. Живјећи на различитим територијама, у другачијим животним условима и под разноразним културним и другим утицајима, стварала се посебна карактерологија ових колективитета. Али, укоријењена српска свијест, припадност православној вјери, суживот на истој територији, међусобни културни утицаји, борба против заједничког непријатеља и други фактори, стварали су међу њима осјећај блискости и сродности, тако да су се временом Лужани стопили са Бјелопавлићима, а почетне разлике почињу да блиједе.
Навели смо да се Бијели Павле оженио кћерком Лужанског бана Мрдака, -Вукосавом и да су имали два сина: Митра и Шћепана. О Митра је огранак од Бијелог Павла, Митровићи. Како је Шћепан умро млад, огранак од њега је препознат по његовом сину Браниславу (Буби), па су његови потомци дио огранка Бубићи. На основу турског дефтера из 1477. године може се са великом прецизнишћу утврдити вријеме доласка Бијелог Павла и тиме родословно стабло Бјелопавлића. Како се у том турском дефтеру помињу старјешине четири џемата то ћемо као примјер узети вођу трећег џемата Станишу, чији отац Радеља се помиње у једном писаном документу 1444. године. Станишин стриц Радослав Браниславов (Раслав Бубин) је био стајешина другог џемата. Дефтер из 1477. године писан је у вријеме када се на трону Зете налазио Иван Црнојевић, који је шест година раније 1471. године, био принуђен да призна турску власт, па је и овај дефтер настао у том циљу, т.ј. због плаћања харача. И поред наведеног Зета је све до последње деценије 15. вијека сачувала изјесну самосталност. Како се као старјешине два џемата помињу стриц и његов братанић, јасно је да је Раслав био старији човјек, а његов братанић Станиша је 1477. године већ био породичан човјек и вођа трећег џемата. Ако се као параметар родослова узима 33 године, што је уобичајено, онда се, сходно претходном, за Станишу може узети око 1470. година у родословном смислу (када је већ био породичан човјек и добио насљедника), т.ј. да је рођен прије 1340. године. Навели смо да се његов отац Радеља помиње као потписник једног споразума из 1444. године. Дакле, родослов би од Станише до Бијелог Павла изгледао овако: Станиша (око 1370), Радеља (око 1337), Бранислав – Буба (око 1404), Шћепан (око 1371) и Бијели Павле око 1338. године, с тим да је рођен првих година 14. вијека.
Генеалошко стабло од Бијелог Павла, као што је наведено, може се омеђити на тридесете године 14. вијека, а његово рођење на прве године 14. вијека, тако да се за вријеме његовог досељавања на подручје које ће се по њему назвати Бјелопавлићи, могу узети тридесете године 14. вијека.
(наставиће се)
