ПИШЕ: Миљан Станишић

Када је Бијели Павле из Метохије (Хвосна) дошао на просторе који ће се по њему назвати Бјелопавлићи и гдје ће се формирати истоимено племе, најдоминантније становништво на тој територији били су Лужански Срби, као “први слој” Срба, како сматра Ровински и многи други аутори, а који су населили ове просторе од шестог вијека. Да су Лужани били широко распрострањени не само на просторима каснијих Бјелопавлића, већ и много шире показују бројни примјери. У “Љетопису попа Дукљанина” помиње се Лушка жупанија (Лусцха иуппаниа) као прва међу жупанијама старе Зете. Коста Јиричек (“Историја Срба”) истиче да се у једном документу дубровачког архива из 1318. године помиње Лушка Жупа (Лусцха гиора). Она је обухватала област долине Зете, Бјелопавлића, Пјешиваца, дио Пипера, затим подручје око ријеке Мораче, сјеверно од Подгорице, Вељег и Малог Брда, а на јужни дио ширила се Подлушка жупанија.

Петар Шобајић тврди да су се Лужани распростирали још и даље, све до Никшићког поља, а било их је и у Жупи никшићкој. Наводи да су они одмицали и у височије предјеле, тако да су стизали и боравили и до Лима. Јован Ердељановић сматра да се Лужани памте као старосједиоци Братоножића. Шобајић сматра да се Подлушка Жупа простирала на југу ширим простором око ријеке Мораче, до Скадарског језера. У њеном посједу била је и Љешанска нахија. Дакле, из наведеног је јасно да су Лужани тада заузимали један велики простор, мада вјероватно недовољно насељен. Они су се ширили како би створили за себе што већу територију, потискујући “туђинце”. Дио становништва су асимиловали и тиме заокружили своју етничку и територијалну цјелину.

Поставља се питање како су придошлице успијевале да потисну старосједиоце, а овдје у конкретном случају Лужански Срби, Шпање и др.? То се може објаснити хетерогеношћу старосједилачког становништва, њиховим честим трвењима, неслогом, слабљењем племенских и других веза и слично. За разлику од њих досељеници су најчешће долазили колективно, у већим или мањим групама, принудно “од невоље љуте”, јер су често и сами били прогнати, и са јаком слогом, вољом и свијешћу да по сваку цијену опстану на територији на коју су дошли. Њих је везала крвна, племенска, етничка сродност и још више их је зближила “зла судба”, и уз борбени елан и јаку традицију свога краја успијевали су да се доселе на одређеној територији и да ту опстану, али и да послије извјесног времена и њоме загосподаре. Тако су Лужани успјели да загосподаре над Шпањима и другим старосједилачким народима. То би се касније могло дјелимично односити и за однос Бјелопавлића према Лужанима, као старинцима, о чему ће бити напомена у наставку фељтона.

Народно сјећање и предање које се преносило са кољена на кољено, генерацијски, памти Лужане као старосједиоце које је Бијели Павле затекао приликом досељавања из Метохије. То предање истиче један занимљив догађај, који је условио јачање позиције досељеника и слабљење старосједилаца. Познати догађај се десио код цркве Св. Николе на Јеленку, гдје су Лужани организовали сабор (збор), на којем је присуствовао и Бијели Павле, а на њему се одлучивало о значајним питањима. Међутим, на збору (сабору) је дошло до великих размирица међу Лужанима, што се изродило у велике сукобе, у којима су многи страдали. Народно предање каже да је крв текла низ страну извише цркве, а то мјесто се назвало Крвавче, које име носи и данас. Узрок сукоба је настао око главарства међу Лужанима, око којега се нијесу могли договорити, па се то завршило трагичним исходом. Након овог крвавог сукоба Лужани се никада више нијесу могли опоравити. Један број њих се одселио, а остали су остали овдје да живе, а од тих породица у Бјелопавлићима и данас живе више братстава.

О том догађају је и створена народна легенда, у којој се наводи да је током збора туда наишла „света краљица“, која је ишла за Оногошт, затраживши да је неко отпрати и покаже јој пут. Присутни Лужани су је игнорисали и са иронијом јој саопштили нека са њом пође Бијели Павле, јер се и он доскитао из њене земље. Уз пут јој Бијели Павле испричао одакле је дошао, као и то да га Лужани нијесу баш добро прихватили. Даље се каже да је она проклела Лужане: „Нека им да Бог да крвави зец међу њима ускочи, и око њега се сви поклали, а оно што од њих остало теби у подножју било“. Народна легенда наводи да се то обистинило и да док се збор Лужана одржавао, зец је протрчао између њих, при чему је један од присутних пуцајући у зеца нехотично убио угледног главара, због чега је настао сукоб и поклање међу њима. То је укратко дио те легенде.

Бијели Павле се након страдања Лужана населио у мјесту којему ће дати име Сретња и ту је оженио кћерку бана Лужанског Мрдака, који је погинуо у наведеном сукобу међу Лужанима, и ту ће настати и ширити се велико српско племе Бјелопавлићи.

(наставиће се)