Живко Зеленбрз прва је потврђена особа чије се име налази на списку српских малишана које је Диана Будисављевић спасила из усташких логора у НДХ и преузела 1942. године у “Заводу за глувонему децу” у Загребу. Неки од њих били су у врло лошем стању и убрзо преминули, друге је преузео “Каритас”, а трећи су дати хрватским породицама на усвајање. Таква је била и Живкова судбина.

У време када је преузет из логора имао је пет година. Данас је виталан осамдесетогодишњак и живи у Загребу. Екипа београдског Музеја жртава геноцида, који је и пронашао списак са именима 5.631 Дианиног детета, до њега је дошла преко хрватске историчарке Наташе Матаушић.

Историчарка је годинама истраживала причу Диане Будисављевић и спасавања деце и са њом је овај човек сарађивао.

-Контактирао сам са њим у Загребу и рекао ми је да зна да је усвојен. Усвојитељи су му рекли да има српско порекло и да је покатоличен, али нису знали ко су му родитељи. После рата јавила се једна жена која је веровала да је он њен син. Покушавала је да га види, али је одбијао. На крају су га усвојитељи наговорили на сусрет. Рекао нам је да према тој жени, кад су се коначно неколико пута срели, није осетио ништа и да је био сигуран како му није мајка – прича директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић.

Интуиција малог Живка није изневерила. Жена је покренула судски спор покушавајући да докаже родитељство, али га је изгубила. Упркос томе умрла је верујући да је Живко њено отето дете.

Кад је нађен списак са именима деце коју је Диана Будисављевић спасила, Дејан Ристић и наша амбасадорка у Загребу Јелена Милић, понудили су му да провере да ли је његово име на њему. После краћег размишљања Живко је пристао. Тражили су сатима и нашли. Подаци су се поклапали.

Загребачка породица Зеленбрз усвојила је 13. децембра 1942. године дечака Живка са бројем 1128 на металној плочици око врата. Живко је и данас повремено носи јер га, како каже, смирује.

Рођен је од оца Љубивоја из Кришћина и мајке Смиље из Воћина. Презивао се Иванчевић. Прошао је кроз логоре Стара Градишка и Сисак одакле је спасен 25. септембра 1942. године. На овом списку није било другог детета од истих родитеља за које би се могло претпоставити да су му браћа или сестре.

Сусрет Ристића и наше амбасадорке са времешним Загрепчанином у његовом стану био је врло емотиван. Зеленбрз је загрлио амбасадорку коментаришући да долази из његове друге земље.

Недуго после тога у Београду у ОШ “Владислав Рибникар” догодило се масовно убиство ученика и радника обезбеђења. Живко Зеленбрз је тада први пут ушао у Амбасаду Србије у Хрватској и уписао се у књигу жалости.

-Тужно, претужно, кад сам гледао испраћај ове младости, која практично није још ни почела. Живети на путу са којег се неће никада више вратити. Сада су ми мало засузиле очи. Нису имали загарантовану привилегију да ће живети. Њиховим најближима изражавам најискреније саучешће. Нека им буде лака земља у којој ће почивати – написао је старина и потписао Живко 1128 Зеленбрз.

Откад је Музеј жртава геноцида у априлу предочио да је дошао у посед Дианиног списка спасене деце готово да нема дана, а да се неко не јави да провери судбину својих најближих.

Ристић додаје како је процена да је спасено између 10.000 и 15.000 српске деце из усташких логора, а највероватнија бројка је око 12.000. Први контигент од 150 малишана, уз дозволе немачких власти, Диана је успела возом да пошаље у Србију. Остали су, како се види из списка, или умрли, или су усвојени, или су их преузели Каритас, Дечји дом Јосиповац, Болница за заразне болести у Загребу, Задруга Слога, католички самостани…

Извор: сербиан тимес