Ђорђе Божовић Гишка убијен је пре 32 године у Лици на почетку грађанског рата у Хрватској док је био на дужности команданта Српске гарде. Данас су Гишкин гроб посјетили представници Равногорског покрета Црне Горе на челу са војводом Милетом Павићевићем, а поједини медији су објавили да је у Кучима данас био и Бранислав Мићуновић.

–Командант Српске гарде је пао као српски херој и његов подвиг биће упамћен. Око његовог гроба требало би да се скупљају Срби, како не би избледјела слика на Гишку, а и како би се присјетили тих тешких дана по Србе у Хрватској и патриотског чина команданта Српске гарде, рекао је војвода Павићевић.

Гишка је са својим гардистима отишао на ратиште у Лику агуста 1991 у Лику. Српска гарда је ту била ангажована у борби за Госпић. Гишка и његови ратници успели су да заузму више од половине града када је 15. септембра метак испаљен у њега.

Према речима неких који су били присутни, он је на ратишту изговорио: „Ја своје џелате чекам са осмехом“. Улазна рана му је била испод леве стране грудног коша, а излазна са десне стране, између кука и бубрега.

Погођен је док се налазио на раскрсници улица Наде Димић и Билајске. На њега је пуцано, највероватније, из правца зграда, које су удаљене 100-150 метара на север. У њима су били припадници хрватских снага, а Гишка је излетео на чист терен и погођен је бочно.

Убијен је с леђа. Умро је на рукама братанца који је и сам касније погинуо.

Посмртни остаци Ђорђа Божовића Гишке пренети су 14. октобра 2017 из Београда у Црну Гору. Сахрањен је у породичној гробници у селу Безјово у Кучима, у присуству породице, пријатеља и сабораца.

Његова сестра Славица је тада изјавила за медије:

“Пре него што је отишао на ратиште оставио ми је у аманет да га, ако погине, прво ставимо два-три месеца код Белог у гроб и да га потом сахранимо у Кучима, у селу Безјово, на гробљу које се зове Мартиника по истоименој цркви која је ту. На том гробљу наш отац је покупио кости рођака и сахранио у један гроб. Гишкина је жеља била да поред тог гроба направимо породичну гробницу и да ту почива”.

Иначе, велики ударац за њега био је ликвидација блиског пријатеља Бранислава Матића Белог. Он је убијен на кућном прагу августа 1991. На сахрани Белог одржао је емотивни говор у којем је наводно рекао: „Идем на фронт иако знам да ће ме тамо убити. Нећу да погинем у Београду, па да после причају како је то због обрачуна у подземљу.“