Високопречасни, пречасни и часни оци, Ваша екселенцијо, уважени представници општине Фоча, драга браћо и сестре – Христос Васкрсе!
Читавих месец дана ове најснажније речи на свету као символ указују на нови живот, који се открио кроз Васкрсење Богочовека Христа. Ми сада доживљавамо предукус вечности због којег је сам Бог сишао на земљу, оваплотио се, узео на себе људске грехе, био распет на Крсту, Васкрсао из мртвих и отворио врата Царства Божијега свакоме човеку. У периоду пасхалне радости даје нам се пример праве љубави пројављене у личности Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца.
Господ Сведржитељ у Тројици слављени, који је једини ,,Свети“ (Лев. 11,44; 1.Петр. 1,16) по своме промислу оваплоћује се Духом Светим у времену и простору као ,,диван у Светима Својим“ (Пс. 68,36). Тако Бог дарује преко својих угодника благослове нетрулежности народу Божијем и свој васељени. Црква се сећа или врши спомен овим богоугодним личностима на Светој Евхаристији. По древном предању Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, хришћани су позвани да настављају дело апостолског просвећивања сведочењем Васкрслога Христа Богочовека. Један од таквих сведока Васкрслога Христа је истински просветитељ и учитељ Чудотворац Oстрошки – Свети Василије.
Просвета, какву је доживљава Црква, је област и тема која се односи на свеодговорност и свеобавезу човековог постојања. Њено значење и идентификација са школством, нашим образовањем кроз системе и институције само је један обласни део али никако и опште прихватљив појам. Просвету је најједноставније схватити и доживети као духовну страну нашег постојања. Стога, духовност и њена улога у просвети и просвете у духовности сматрала би се идентификацијом која сама по себи подразумева сведочење духовно- педагошке целовитости, а не случајне подударности. На то нас подсећа наша историјска нит јер када знамо чињеницу да се оно што се догодило у педагошком смислу од раног средњовековног периода па до новије историје у српском народу, целокупна духовност, култура, уметност, етика и друге сродне области могу идентификовати са просветом која је битисала и развијала се искључиво у оквирима Цркве. У ткз. новијим временима просвета се институционализовала и почела да тражи ,,оригиналне“ путеве окренуте будућим временима. Од тада јасно може да се уочи доктринарност световне просвете која се ограђивала а и данас се ограђује од вековне црквено-традиционалне просвете. Црквена просвета је задржала свој вековни правац и у новијим временима. Истина, и црквена просвета је претрпела извесне промене услед нових момената и прилика у којима живимо. Поред свега тога црквена просвета је остала христоцентрична и одговорна у најзначајнијим аспектима свог континуитета. Носиоци такве просвете дубоко су урезани у нашу свест и молитвено их се сећамо. Просвета која у основи није христоцентрична и која тражи ,,оригиналне“ путеве окренуте будућим временима очекује промашај циља или речено речником православног аскетског предања осуђена је на грех, грешку.
Познати руски духовник двадесетог века, архимандрит Јован Крестјанкин у једној од својих беседа каже: ,,Грех рађа духовно слепило, а духовно слепило је човека укоренило у греху. Људско срце се стврдне, постане грубо и у њему нема места за другога тј. ближњега. Гордост, духовно слепило, борба против истине чине човека делатником бесплодних дела таме. Тако да глас срца слаби, постаје хладан, рационалан и тежи да згази хришћанску љубав. Тиме добијамо човека који је потпуно ослепео, човека који не жели Бога у своме животу. По слободном избору таквог човека, Бог одступа. Заиста ужасан и у наше време присутан пример заслепљења које страсти производе у човековој души. Као резултат духовног слепила човекове душе је мржња према ближњем, завист, страх од губитка светске славе или моћи.
Данашњи Светитељ, Свети Василије Острошки и Тврдошки, патрон Православног богословског факултета у Фочи, својим животом нас поучава да пут ка Богу започиње смирењем. Навикли смо на ову реч али јој најчешће дајемо значење једног психолошког стања заборављајући дубљу смисао коју су дали Свети Оци Цркве а то је визија човека какав јесте у ствари, визија своје грешности, свог духовног слепила. Свако од нас ко спозна сопствено слепило, увериће се у своју слабост, престаће да се ослања на себе и своју праведност, тражиће помоћ и излечење од Бога и његових светих угодника обраћањем само Њему са молитвом за просветљење и спасењеи попут цара Давида завапиће: ,,отвори очи моје, да бих видео сва чудеса закона твојега“ (Пс. 118,18). Амин.
(Празнична бесједа г. Рада Булајића, асистента на Катедри за библистику Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву у Фочи, коју је одржао на слави факултета у оквиру свечане празничне академије у петак 12. маја 2023. године.)
