Славна престоница, Царски град, Цариград српских царева, синоними су за један од најстаријих градова на Балкану и средњовековни српски град Призрен. Овај град, који најраније трагове води још из римског периода, у средњем веку, па и под османском влашћу, био је познат по несразмерно великом броју православних богомоља.

Српске православне светиње и споменици у Призрену сачињавају систематизован скуп верских, културних и историјских објекта који су у различитим историјским периодима, стварани, девастирани и поново обнављани. Без обзира на њихове накнадне обнове и реконструкције, све оне сведоче битну чињеницу – неоспорив и дуг временски континуитет српског присуства и историјског наслеђа на том простору.

Према тренутном стању културно-историјског наслеђа у том крају, српске светиње могу се поделити у три категорије: 1. уништене православне светиње; 2. демолиране, опљачкане и спаљене православне светиње и 3. девастирани споменици. Према подацима Српске православне цркве од оснивања Призренске Митрополије 1019. године до данас у овом граду постоји или су постојале 33 српске православне светиње и споменици.

Призренска епископија једна од најстаријих: Призренска епархија, која се помиње још 1019. године у повељи византијског цара Василија Другог (976–1025), обухватала је крајеве око града Призрена, затим Хвосно (простор око Пећи и Дечана) и пределе у сливу Белог и Црног Дрима. Уласком ове епархије 1219. у састав самосталне Српске православне цркве (до тог времена ово подручје било је под јурисдикцијом Охридске архиепископије), подручје Хвосна издвојено је у посебну епархију са седиштем у манастиру Малој Студеници, североисточно од Пећи. Седиште призренских епископа било је у Призрену при цркви Свете Богородице Љевишке (тада манастир). Када је 1346. Српска црква уздигнута на степен патријаршије, Призренска епископија је постала митрополија.

После укидања Пећке патријаршије (1766), овој епархији припојене су старе Хвостанска и Липљанска, односно Грачаничка (Новобрдска) епископија.

Јуна 1999. године Призрен је под притиском терориста тзв. „ОВК“ и ратних страхота изазваних НАТО агресијом на СРЈ 1999. године, напустило преко 12.000 становника, махом Срба.

Они који су тада поверовали речима међународних снага да ће их заштитити — убијени су на кућном прагу, или им се губи сваки траг. Тада су опљачкане или спаљене скоро све српске куће у Призрену. Оно што је преостало уништено је у седамнаестомартовском погрому 2004. године, када су протерани и малобројни преостали Срби.

Тада су спаљене или руиниране скоро све значајније православне светиње, српски средњовековни споменици културе у Призрену и околини.

Српске православне светиње и споменици у Призрену:
1. Саборни храм Богородице Љевишке, (основа храма је из 12. века, а обновио га је краљ Милутин 1306—1307. године за епископовања призренских епископа Дамјана и Саве чија су имена уклесана у фасади храма)

2. Манастир Светих Архангела код Призрена, саградио га цар Душан 1343—1352

3. Црква Св. Спаса подигнута и фрескописана у 3. и 4. деценији 14. века

4. Црква Св. Димитрија (подигнута у 13—14. веку, порушена у 19. веку и на њеном месту се данас налази римокатоличка црква Дјевице Марије.

5. Црква св. Николе, тзв. Кораћева црква из 14. века, претворена касније у џамију

6. Саборни храм Св. великомученика Ђорђа из 1887. године са иконом Богородице из 14. века и иконостасом из 18. века.

7. Црква Св. Бесребреника из 19. века, подигнута на темељима старије цркве са неколико вредних икона из 18—19. века.

8. Црква Св. Пантелејмона у махали званој Пантелија, реконструисана 1937. на месту старе цркве из Средњег века.

9. Темељи цркве Св. апостола Томе под Призренском тврђавом “Каљајом”

10. Остаци цркве Св. Прокопија у махали Пантелија

11. Црква Св. Ане на чијем је месту подигнута џамија Мустафе Паше

12. Црква Св. Атанасија у призренској тврђави “Каљаја”. На њеном месту је Емин паша Ротули (Албанац) подигао џамију и сахат-кулу 1805. године. Ову џамију су касније порушили Бугари у Првом светском рату.

13. Остаци цркве Св. апостола Петра и Павла на левој страни реке Бистрице

14. Црква Св. пророка Илије која је са старим српским гробљем постојала све до 1915. године.

15. Богојављенска црква, на чијим је рушевинама подигнута џамија у Мараш-махали

16. Преображењска црква, по предању капела двора цара Душана, која се налазила на месту данашње џамије Мехмед Паше

17. Црква св. Николе, тзв. “Градска црква” (помиње се још у 14. веку) у древној Вишеградској тврђави, изнад манастира Св. Архангела.

18. Госпојинска Црква која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. године

19. Манастир Св. Варваре у Призрену, који се помиње са својим имањима у турском тефтеру из 1526—1559. године

20. Остаци пећинске цркве и манстира у близини места званог “Голем камен” код Призрена

21. Црква Св. Николе, или “Рајкова црква” из 14. века, обновљена 1857. године са вредном иконом из 16. века

22. Црква Св. Георгија Руновића из 15 века, са царским дверима из 16. века. Налази се у порти храма св. Ђорђа пред зградом Епископије

23. Испосница Св. Николе, на путу између Призрена и манастира Св. Архангела, са остацима фресака из 14. века. Ово је једна од бројних испосница које су постојале у долини Призренске Бистрице.

24. Црква Св. Јелене која је стајала на месту џамије коју је подигао Мустафа Паша Призренски

25. Остаци зграде старог митрополитског двора са владичанском капелом, југоисточно од храма Богородице Љевишке

26. Црква Св. Власија (која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. год.)

27. Црква Св. Николе, “Тутићева црква”, подигнута 1331/32. године и касније фрескописана

28. Црква Св. Недеље са сачуваним темељима цркве Ваведења Пресвете Богородице, задужбине Краљевића Марка из 1371. године. У цркви су преостали делови фрескописа из 14. века.

29. Црква Св. Стефана, задужбина краља Милутина с почетка 14. века. Сада прекривена албанским кућама.

30. Споменик српским борцима из Балканских ратова и 1. Светског рата

31. Спомен капела српским ратницима палим у ослобођењу Призрена 1912. године и у Првом светском рату

32. Студенац “Косово”, спомен чесма официрима и војницима 3. српске армије која је ослободила Призрен 1912. године.

33. Споменик цару Душану, пред храмом Св. Ђорђа. Миниран у јуну 1999. године.

извор: хронограф