Пре тачно једног века, 6. септембра 1923. године, у Београду је рођен најстарији син Краља Александра и Краљице Марије, мој отац, Њ.В. Краљ Петар II. Након што је мој деда, Витешки Краљ Александар I убијен у Марсељу 1934. године, као прва висока жртва нацизма и фашизма, мој отац је као једанаестогодишњи дечак постао Краљ државе чије темеље су дубоко потресли смрт њеног владара а можда још више интереси великих сила.
Од тог тренутка све очи Југославије и света биле су упрте у развој једног дечака, који је морао да се спреми за озбиљне животне и државничке изазове који су били пред њим, и да преузме одговорну улогу служења народу и држави као уставни монарх Краљевине Југославије.
Краљ Петар Други имао је непуних 18 година када је нацистичка Немачка окупирала нашу земљу, а он био приморан да заједно са југословенском владом напусти отаџбину и придружи се другим крунисаним главама окупираних држава у Лондону, где је био симбол отпора народа Југославије против нацизма.
Његова судбина након вихора Другог светског рата је добро позната, до краја живота је остао у невољном изгнанству. Срце мог оца било је испуњено патњом за отаџбином, свакога дана се надао повратку свом народу. Добро памтим његове речи да га, чак и мртвог, вратим у нашу Србију. Тај завет сам, хвала Богу, успео да испуним 2013. године, па сада, на стогодишњицу рођења, он мирно почива на Опленцу.
Престолонаследник Александар
