Пише: ђакон Павле Љешковић

Први пут сам га угледао у улици Петра Лубарде, док је покушавао да нешто објасни двијема студенткињама Музичке академије, које, уз све њихове најбоље намјере и жеље да га разумију, ипак у том труду и напору никако нису успјевале. Био је то онижи, проћелави човјек сиједе браде, који је на себи готово увијек носио старе изблиједјеле фармерке и црно-бијели Капин шушкавац. У једном моменту сам се сагнуо како бих завезао пертле на ципели. Угледавши дрвени крстић око мог врата, прекинуо је своју комуникацију са дјевојкама и брзим кораком се устремио ка мени. Убрзо је почео да скаче и испушта звукове и крике, покушавајући да својом десном руком ухвати и отргне крст. Будући да у томе није успио, подигао је кажипрст лијеве руке у правцу неба и помјерао га час на десну, час на лијеву страну, покушавајући да ми објасни како је чврсто увјерен у то да Бога, заправо, уопште нема, те да је то тек уобразиља нас хришћана и других религиозних људи. Пратећи ме све до богословског интерната, гестикулацијом ми је објашњавао како браду, коју сам тек почео да пуштам, неизоставно требам да обријем, те да људи са брадама у мантијама, по њему, нису добронамјерни. Док се крајњим напором трудио да ме у све то увјери и одврати од животног позива који сам одабрао, више пута је свој зелени качкет бацао на влажну земљу и са ње га подизао. Када је испред интерната опазио групу богослова који су збуњено гледали у нашем правцу , окренуо се и готово трчећим кораком почео да се удаљава. Схвативши да је у журби потпуно заборавио на свој качкет, покушао сам да га стигнем или некако дозовем. Како у томе нисам успио, качкет сам оставио на једној од клупа у парку.

У наредним мјесецима сам га сретао са истим оним качкетом на глави, док на улици игра фудбал са дјецом, која су се грубо са њим шалила, опонашајући његове покрете, звуке и крикове. Такође сам га виђао у баштама кафића како сам сједи за столом. Нисам био сигуран у то да ли је могао да чује и разумије непримјерене шале које су на његов рачун збијали други гости кафића. Оно у шта сам прилично био увјерен је то да све и да их је разумијевао, на тим шалама им уопште не би замјерао, те да је био задовољан што они макар и на такав начин уопште разговарају са њим. Међутим, када би угледао неког од монаха из Цетињског манастира или неког момка за кога је знао да учи богословију, одмах би устао и кренуо према њему. Убрзо би његови покрети прерасли у скокове , налик онима који су се изводили у неком древном источњачком култу. Лице би му постајало као крв црвено, а његов лик као да је одавао човјека у којем се налази некаква невидљива и страшна сила , која као да се спремала да баш у том тренутку изађе из њега. У том стању испуштао је крикове који су били страшнији и богохулнији од свих ријечи које су у последњих двије хиљаде и кусур година изречене против Христа. Оно што ми је посебно у тим моментима привлачило пажњу биле су сасвим мирне реакције пролазника, који су само нијемо посматрали његове испаде, па ми се каткад чинило да га они, заправо, на њих наговарају и подстрекавају. Међутим, у једном тренутку је готово нестао са цетињских улица. Било је то облачно и влажно јутро на Цетињу када сам на једној од липа угледао његов лик на умрлици. Поред његове слике је стајао државни грб, који је из неких разлога био у зеленој боји. Слова на умрлици су била на лошој штампи, па се једва могло разазнати његово име и презиме, баш као и други подаци о покојнику. Оно што се могло на основу плаката претпоставити било је то да је живио сам, будући да ожалошћени чланови породице нису били наведени. Те ноћи је било страшно невријеме са јаким вјетром и пљусковима. Када сам сјутрадан прошао поред дрвета, умрлице на њему није било. Вјероватно су је однијели вјетар и бујице воде у исти онај понор у којем су завршиле и све његове неизговорене хуле, помисли и осјећања…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)