Пише: Владан Стошић
Када сам служио ЈНА стигао сам у прекоманду у вероватно најпозадинскију касарну Загребачке армијске области. Касарна је у ствари била за куваре, а ми пешадинци чинили смо засебну војну пошту од тридесетак војника. Били смо важни за случај рата, тада смо се развијали у бригаду. Због наше важности у случају рата нас тридесетак имало је над собом прилично бројан официрски кадар. Официри су нас лично познавали. Онај који нам је био директно надређен био је заставник. Био је у четрдесетим годинама, није имао академију. Надређени су му били млађи од њега, али са академијом и вишим чином. Био је то уморан човек који је морао да трпи да се на њему иживљавају од њега млађи, али по чину старији, који према њему нису имали никаквог обзира, чему смо више пута сведочили.
Правила службе била су јасна, војник је био дужан да салутира официру када га сретне у граду, без обзира да ли је официр у цивилу или униформи. Када би официр био у униформи салутирали смо, али нисмо хтели то да радимо када је био у цивилу. Правили смо се да не видимо официре, али би нас они позвали именом и тада смо морали да салутирамо. Једном сам у самопослузи срео заставника. Ако је у униформи деловао као уморан човек, то је било још очевидније када је био у цивилу. Био је стварно неугледан док је са корпом у руци стајао испред касе. Погледи су нам се сусрели. Није очекивао никакав поздрав. Баш зато што га није очекивао ја сам му салутирао по свим правилима. Заузимајући став мирно намерно сам лупио ђоном о под тако да је све зазвонило. “Хвала војниче, иди својим путем“ рекао ми је уз осмех. Касирка је згрануто све гледала.
Када сам се вратио у касарну испричао сам осталима шта се догодило. Насмејали су се. И тако је све почело. Када год би неко од нас видео заставника у граду салутирао би му. Трудили смо се да то буде што спектакуларније, да цела улица то види. Једном смо га преплашили. Група нас седела је у башти кафића која је била на улици којом је он пролазио. Сачекали смо да он буде тачно испред нашег стола и ђипили са столица да му салутирамо. Ноге столица зарондале су по бетону, једна столица је пала са треском. Заставник је изненађено одскочио, а онда рекао “Хвала војско“. Двадесетак минута касније прошао је један од официра. Био је у цивилу. Правили смо се да га не видимо. Пришао нам је и почео да се дере на нас да они знају шта радимо и да морамо да поздрављамо свакога. Тако смо сазнали да сви официри знају да само један од њих, коме до тога уопште није било стало, добија салутирање својих војника.
Извор: фејсбук
