Пише: Николина Ковачевић
Вриједи ли више писати, причати, узвикивати, на било који начин таћи се политике и политичког патоса…
Ко смо ми, ако нијесмо то што треба да будемо? Кад нам кора хљеба зависи од политике, кад се о главама новорођених ради, тада нам се дјелатно и корумпирано осмјехује биједна позорница Владе Црне Горе, намакне нам се јарам и добре се бразде узору овим наивним мукотрпним вјеровањима да ће бити боље једног дана. Неће сине бити боље!
Никад и није знало да буде боље, већ су се само ухљебљени смјењивали од прегријаних фотеља и ладили се до следеће позиције, презасићени и кажу тек су почели. Никад сити гладном није вјеровао.
Не вјерују нам. Џаба смо се рађали кад нема неке посебне користи од нас, јер нијесмо на продају нити за издајство, али ето паметни смо да схватимо да још можемо послужити за најамну снагу и засити их сопственом муком са којом се и не баш добро сналазимо. Они су се очигледно добро снашли и не маре за туђу немаштину, за гладни народ Црне Горе, за кадрове од знања и радних амбиција, који су и даље грађани другог реда само зато што су Срби. Срби су! И шта ћемо сад? Како то да још постоје неки “луди” Срби? Како то да ће опет кренути лавине људи и дрзнути се достојанствено, не желе више окупаторске режиме? Неће тиранију! Народ жели живот! Народ жели слободу!
И знам да не вриједи писати и у међувремену с дипломе скидати прашину и помирити се са оним да никад нећете прочитати тамо неки ЦВ, Николине Ковачевић, али вриједи бити Србин и бити Косовски потомак.
Пазите кад помињете Најсветије поље Србиново да вас не помене клетва Лазарева.
Ово су дани кад треба да знамо ко смо.
