ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Најјача четничка јединица у Јужној Србији био је Други вардарски корпус, под командом капетана Софронија Златића (Битољски, Прилепски и Велешки срез). Овај корпус имао је око 2.000 четника. Други по снази био је Први вардарски корпус капетана Стојана Крстића (Прешевски, Кривопаланачки, Кумановски, Овчепољски и Скопски срез). Са своје четири бригаде – Жеглиговском, Прешевском, Кривопаланачком и Ристовачком – Вардарски корпус је од почетка 1942. године држао под контролом област између Куманова и Криве Паланке на југу и Ристовца и Прешева на северу. Бугари су га прогонили без успеха, док је од комуниста био знатно јачи.
До овог времена, тј. до почетка 1944. године, највећа акција комуниста против Првог вардарског корпуса забележена је децембра 1943. Одлучујућа битка одиграла се 10. децембра на Дренаку, недалеко од Куманова (линија борбе: Малотино – Карпино – Мегленце – Длабочица). Партизанска 3. македонска бригада и Козјачки одред тога дана поражени су од стране Вардарског корпуса, у чијим редовима се нарочито истакао командант Кривопаланачке бригаде Штрбан Петруш. Губици четника у Бици на Дренаку били су 36, а комуниста 150 погинулих. Такође, на страни комуниста погинуло је и 67 тзв. контрачетника, који су били албанске националности. Партизани су успели да заробе шест четника, међу којима је било и рањеника. Стрељали су их у селу Длабочица, на месту званом Јасички поток. Ту су убили и чобана Саздеа Петковића, кога су најпре натерали да сахрани стрељане, а потом и да себи ископа гроб.64
Окружни комитет Комунистичке партије Југославије за Врање бројно стање Вардарског корпуса почетком 1944. године процењивао је на ‘‘преко 800 наоружаних бораца’‘.65
Делегат Врховног штаба за ову област, Светозар Вукмановић Темпо, наводио је већу цифру (‘‘нешто преко 1.000 четника’‘), али из његовог извештаја није јасно да ли је реч само о Вардарском, или и о деловима Јужноморавског корпуса, јер користи термин ‘‘на врањском и кумановском подручју’‘.66
Када су довољно ојачали захваљујући западним испорукама, комунисти су се поново окомили на Први вардарски корпус. Сада су сконцентрисали све своје јединице из тих крајева, састављене од Бугара, Македонаца, Албанаца и Срба издајица: 3. македонску бригаду, 6. јужноморавску бригаду и Косовски одред.67
Напад на Први вардарски корпус изведен је 29. фебруара 1944. године. Главнина јединице морала је да се повуче на север, на територије Јужноморавског и Јабланичког корпуса, док су на матичној територији остављене мање групе герилаца. Комунисти пишу да су 29. фебруара заробили 200 четника, од којих су 16 стрељали, док је један део четника ‘‘са официрима побегао у Србију’‘ (тј. у област Врања). Исти извор, Окружни комитет КПЈ за Врање, о комунизирању територије Вардарског корпуса бележи:
Утицај њихов (четника – прим. аут) на народ био је доста велики, тако да наилазимо на доста тешкоћа при раду… И поред правилних директива по питању краља, монархије, цркве, попова, итд, неки партизани, провоцирани од стране њихових људи, грешили су баш у том крају па нам и то смета при раду. Овакве теме су врло честе у овом крају а наши партизани су млади и још нису упознати са линијом народноослободилачке борбе. Отпор народа према нама се појављује у селима Широке Планине и најближе околине. После добивених транспората баш у овом селу тај отпор је смањен.68
Другим речима, британски транспорти оружја, муниције и ратне спреме, праћени пропагандом западних медија у корист комуниста, одиграли су кључну улогу у комунизирању ове области. Међутим, ни касније, лета 1944. године, комунисти нису успели да сломе дух народа, нити да униште четничке герилце. Према извештају Окружног комитета КПЈ за Врање од 22. августа 1944, овде се налазила 22, а привремено и 25. српска дивизија. Боравак ове друге јединице је ‘‘за моменат збунио народ овог краја’‘, наводи се у извештају, уз следеће образложење:
И поред напомене партијској организацији у дивизији (25. дивизији – прим. аут), како ће се војска понашати према народу и какав је тај народ, затим како ће се извршити реквизиција коња, котлова и осталих ствари, потребних војсци, није се правилно по томе поступило.69
Слабе окупаторске посаде и даље су контролисале већа места, пругу и путеве, а занимљива је следећа напомена у овом извештају: ‘‘Сматрамо да је неправилно што присуство 25. дивизије није искоришћено за један жесток удар по непријатељу, који је са слабим снагама бранио градове и пругу’‘.
О четницима и народу у извештају се каже:
Поред окупаторске војске у извесним деловима Врањског и Пчињског среза постоје још извесне групе дражиноваца… Осетили су да смо немоћни да их уништимо (јер то нисмо ни покушали). Народ их крије, не пријављује их нама и ми немамо никаквих обавештења из тих села… Народ нас у томе крају прима само због велике силе (једна до две бригаде су увек тамо), али неку изразиту љубав према нама не видимо. Нема активности, ни од мушкараца ни од жена, који би се мало више старали око помоћи војсци и народноослободилачкој борби. НО одбори не постоје, јер из тих села нико не сме да се прими у одбору. Њихове (четничке – прим. аут) главне базе су: Тибужде, Преображење, Буштрање, Копањане, Жапско, Миланово, Кошарно, Богдановац, Ново Село (Биљачко). У Пчињском срезу село Козји Дол, где се креће командант Кривопаланачке бригаде – Петруш. У срезу Пољаничком њих има више. Одред је био прилично неактиван и дозволио је да они похватају међусобне везе и да се ставе под команду неког Беговића… У Масуричком срезу, где је партијска организација најстарија и најјача, ту је и народ најбољи.70
После савладавања Првог вардарског корпуса, комунисти се нису окренули на југ, да униште и Други вардарски корпус, већ на север, против четничких јединица у области Врања и Лесковца.
ИЗВОРИ:
64 Изјаве Лазара Тешића из с. Мегленце и Србобрана Јанковског из Куманова, који су сакупили податке од четника учесника битке. У Длабочици су стрељани Лазар Додић, Санде Петковић, Гера Ристић, Тодор Спасић, као и Вељан и Гија, чијих презимена се сведоци не сећају.
65, 66 Зборник докумената, том 1, књига 20, 533, 534.
67, 68, 69 Зборник докумената, том 1, књига 20, 533, 534-535, 676.
70 Зборник докумената, том 1, књига 20, 676-677.
