(Од нашег сарадника Марка Љубомировића)
После пет година и пуно лоших репрезентативних лета у млађим категоријама, Србија поново има златну генерацију. Момци које је овог јула на Евробаскету у Нишу са клупе водио Ненад Стефановић, а на терену предводио МВП шампионата Никола Топић, показали су да европска кошарка испод сениорског нивоа не мора и не може да буде чисто шпанска ствар.
И хвала им на томе.
Хвала свима њима што су вратили наду да и поред свих негативних трендова који су захватили европску, а посебно српску кошарку (о којима ћемо детаљно неком другом приликом), ипак има и играча, али и тренера који својим талентом и ентузијазмом покушавају да тај точак лоше перспективе окрену у другом смеру,или га бар успоре.
Све екипе са којима је на првенству играла ова У18 генерација “орлића“ је победила (никог испод десет поена разлике!), а готово све је народски речено рутинирала. Чак и те Шпанце, у последњих неколико година готово недодирљиве у млађим категоријама. Међутим, изјава селектора Стефановића најбоље осликава колико је веровао у свој тим.
– Доминантно! Ниједан меч у егалу, све на време решено. Свака част момцима, за месец дана направили смо кохезију, тим, 12 ратника који су спремни да погину једни за друге. Да уђеш, играш одбрану, пет минута да не пипнеш лопту и изађеш срећан. То је донело резултат. Погледајте статистику, међу горима смо у шуту за три, али имамо резултат са тимском игром
И наравно да тих 12 момака (Никола Топић, Андреј Мушицки, Богољуб Марковић, Филип Јовић, Ђорђе Ћурчић, Матија Милошевић, Павле Николић, Алекса Ристић, Огњен Ромић, Андреј Костић, Павле Мишић и Митар Бошњаковић) заслужују апсолутно сваку похвалу и дивљење за подвиг који су приредили. Само и једино они, уз стручни штаб на челу са Стефановићем појачани искуством Јовице Антонића, јер су се издигли изнад ситуације и момента у којој се налази српска кошарка.
Да ствар буде још занимљивија, чак и ружичастија, ова екипа и ова генерација која се “прошетала Европом“ има још потенцијалних чланова, који у Чаиру нису играли из разноразних разлога.
Поменућемо само неке од њих.
Пре свих ту је један од најталентованијих играча Партизана, Саво Дрезгић, који покрива позиције 1 и 2. Момак који ће 11. августа да напуни 17 година, протекле сезоне је забележио неколико наступа за сениорски тим црно-белих у АБА лиги и Купу Србије, а протекло првенство јуниора пропустио је због повреде. Био је у Нишу и бодрио своје другове.
У Нишу је, иза клупе српског тима, био и Лазар Гагић, бек Црвене звезде, који је такође због повреде “испао“ са списка у последњем скраћивању. Ту је и његов имењак и клупски друг, Лазар Гачић, који је такође из те групе талентованих момака рођених 2005. године на које може и мора озбиљно да се рачуна у будућности.
На ширем списку кандидата за ову акцију налазили су се и крилни центар Давид Симоновић који тренутно наступа за француски Ле Ман, те Стефан Плиснић из Партизана који покрива исту позицију.
Не смемо овде да заборавимо ни Андрију Вуковића (2005), чија је судбина и ситуација посебно занимљива. Талентовани центар, који је у финишу протекле сезоне имао поприлично запажену улогу и минутажу у сениорској екипи ФМП-а управо код Ненада Стефановића, није био са својим вршњацима на постољу из искључиво бирократских разлога.
Момак који је рођен у Подгорици и поникао у Будућности, прихватио је 2017. године позив КСС-а да заигра под заставом Србије, што су он и његова породица за великим задовољством и прихватили. Међутим, тада крећу муке.
Проблем је настао због изостанка воље КС Црне Горе да му изда потребну дозволу, те је по селидби у Београд у редове Црвене звезде могао да игра само незваничне и пријатељске утакмице. Како договора са црногорским савезом и даље није било, те због тога прилику да наступи за млађе категорије Србије није никада ни добио, 2020. године играч је одлучио да се обрати ФИБА и затражи добијање статуса “Специал цасе“, односно специјалног случаја. Стећи ће право да дабитује за Србију пошто напуни 21 годину.
До тада ће, због тих прилично стриктних и сурових прописа, он свој кошаркашки развој моћи да настави (као и до сада) само у такмичењима која нису под ингеренцијама ФИБА и националних савеза. То практично значи да у обзир долазе само Кошаркаша лига Србије и АБА лига.
Да сумирамо – ова генерација младих српских кошаркаша и те како обећава. Уз наду да ће им на овом шампионском таласу бити пружена шанса да се у клубовима развијају на прави начин, коначан бенефит имаће сениорска селекција која би ту могла да потражи, али и нађе носиоце за наредну деценију.
Па да се и сениорска кошарка врати кући и на балкон испред Скупштине града Београда.
Извор: максбет спорт
