ПИШЕ: Марко МИЛУНОВИЋ ПИПЕР
На путу од немила до недрага стигох у свој родни крај после 62 године. Жеља за њим, више страх да ћу скапати ”поред туђег плота”, били су гонитељи да се одлучим на тај корак. А то није било лако. Пред очима су ми лебделе све лажне клевете, које су титоистички поклисари, широм света, ширили против мене, чиме су се пред страним истраживачима показали као ”недостижни лажови”, како ми рекоше у једном министарству.
Са аеродрома у Стокхолму срдачно су нас испратили представници ЈАТ-а и сместили у прву класу, иако смо имали обичне карте. И поклонили нам флашу изврсног вина. Почетак је обећавајући и умирује неописиву напетост…
На београдском аеродрому сачекала нас је фамилија из Београда и Брчкога. Сусрет диван, пун суза и радости. Они су нас укрцали у хол за одлазак, после три сата, за Подгорицу. Тамо смо били за нешто више од пола сата лета. А тамо чека родбина, пријатељи и они, који су желели да нас одмах виде и поздраве. У чекаоници, на београдском аеродрому, угледасмо Његово Преосвештенство Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија Радовића, које сам схватио као Божји благодат, благослов Високопреосвештеног господина Митрополита, достојног наследника Петра Првог светог – владике и господара српске Црне Горе. Високопреосвештени нам је узео ручни пртљаг и предао га, као и нас, фамилији, која је поклицима, песмом и сузама, сачекала светске луталице. Грљење и плач надкриљују поздраве наших унука, рођака и пријатеља. Све то изазиваше радозналост народа који се ту задесио. Сви плачу осим мене. Сузе нису пресушиле, али су се окамениле. Осећам да се не враћам као блудни син, него као идејни победник.
Свих година странствовања борио сам се колико сам могао и умео против титоизма, фалсификоване идеје социјализма, и њих, као највећих издајника државе, поретка, стаљинизма са којим су се клели, и бољшевизма којега нису разумели. О тој борби, колико се може сведоче моје књиге и хиљаде написа по листовима дијаспоре и листовима на страним језицима… И ето ме међу својима, који су због мене често страдали и дискриминисани, али преживели и доживели да виде ”баука”, за оне, који су били спремни увек да их казне, као ”баукове сроднике”.
Ноћ је кишна и топла. После пола сата вожње стигосмо где ћу становати. И тамо чекају, веселе се и плачу. Ја се питам: да ли је ово јава или сан – своживотно моје будно сањање, деценијама, да ћу доћи у своје Пипере и да ме Бог сачувао да сведочим о нељудским временима која су почела 1941. године. Да сведочим о једнопартијском, робовласничком поретку, збивањима и људима, што под тешким околностима све дубље падају у заборав…
И тек у ситне сате пошли смо на починак. Био је то најтежи починак мога живота. Навиру мисли и ликови из прошлости. Сећам се бројних родољуба који су помрли по туђем, хладном свету, са жељом да ”бар њихови посмртни остаци буду пренети у завичај”, јер и костима родољуба тешко је трунути у сировим и киселим земљама туђинства. Нећу их набрајати. Њихови ”грехови” били су патриотизам, љубав према Отаџбини, верност према заклетви и упражњавање дивних српских православних традиција. И њихова разборита умност и уверење да од ништа и никога, који су зграбили власт, Србе ништа добро не може снаћи. То су старе пророчке речи, обогаћене другим искуством ношене од патриота, бораца и јунака, за које их нико никада није плаћао. То је добијено кроз мајчино млеко и свете основе верског домаћинства. Неки ме коре да сам их ”издао”, а други храбре ”настави где си престао”, јер и ако си у добокој старости, потруди се да помогнеш своме роду и народу”… Тек онда је потекла окамењена суза, у раздању те непроспаване ноћи.
Титовштина је крепала и доживела бруку, коју им ни ја нисам у својим предвиђањима могао зажелети. Добили су оно што су заслужили. Али многе ствари ”осташе им као од девет дедова”. И ја ћу да и овде понављам свој захтев: да се сви титовци, мртви и живи, изведу на праведан суд, да се утврде њихови злочини, да се поставе на своја места и да се све њихове обмане и лажи истоваре на историјско ђубриште… И тиме умирујем, у самосаборисању, дилему: да ли је паметно што сам се вратио?
”ЕКОЛОШКА ДРЖАВА”
Станујем четири километра до центра Подгорице, ако се одвезем аутом. А три километра уколико бих пешачио. Педесет метара од стана протиче Морача, у коју се на километар удаљености улива Зета, две најпознатије реке Републике Црне Горе. Пошао сам на обалу да се са реком поздравим. То је у оном земану била дивна, чиста и рибом богата река. Мислио сам да је то и сада, јер је у ”еколошкој држави”. Запрепастих се оним што видех на левој обали, коју су ”еколошки грађани” претворили у депонију смећа. Смећа разне врсте и величине. Оно је и у води, и до воде, док је висока обала с њим до водног тока сва прекривена. Страшна слика. Гледам у реку и нигде познате рибе: укљеве и скобаља. У њој ничег живог. Срце ми лупа од узбуђења, а језик неконтролисано проклиње све на гомили – народ и власт која њиме господаре…
У мимоходу, непознати грађанин пита ме:
”Шта Вам је, дједо, да тако јадикујете?”
Показујем му леву обалу и питам га: има ли ова земља неку власт која би могла да прекршаје спречи?! Непознати се смеши, па ће ми:
”Дједо, требали би да пређете на леву страну, па да погледате ову десну и видите. То урадите ако имате здраво срце,” – и продужи свој пут без поздрава.
ПИПЕРИ НЕКАД И САД
Пипери, некада, за време ”назадњаштва”, били су густо насељени, завидна земљорадња, много воћа сваке врсте, буљуци оваца и крда коза, као и доста крупне стоке. Радило се, мучило се, али никада се није просјачило. Сада… због педесетогодишњег титоистичког једновлашћа и безакоња, планирањем да се сељак претвори у ”пролетера”… они су опустели. Све је, скоро, запуштено, непрепознатљиво. Села су сведена на неколико преосталих старачких или сиротињских домова, који нису имали физичке и финансијске моћи да се са својих зграда одселе макар у околину Подгорице. Земља, ливаде и брегови зарасли у коров. Повратка нема јер сви ресурси за то су недокучиви. Уместо ”екологије” загосподарила је ”пустологија”. Пипери напунили ”општину Титоград” и постали месна заједница. Ни трага од ”капетаније и сердарије”, па ни од некадашње ”пиперске општине”.
Неки не заборављају ”добре дане” недалеке прошлости. Ни оне који су у току те прошлости гинули у братоубилачкој борби ”ради боље и срећније будућности”. Палим херојима и борцима титоистичких оружаних група подигли су СПОМЕНИК на уочљивом брду пиперском – на Тријебчу, који се види са свих страна пиперског ”оковида”. До врха брега саградили пут, а споменик и коловоз осветили лампионима бројних вати. И сија се по дану белилом, а по ноћи светилом. За то не помањкаје струја, која се плаћа из средстава ”заједнице”, и оних који нису за ”колектив” и за слављене тих несрећника, који дадоше животе не знајући зашта их дају. Уверен сам да ће и тај споменик порушити они који су га подигли. Јер, порушише Лењинове, Марксове и ”маршалове”…
Ја се питам: зашто Пипери, бар онај део који је уништаван и убијан, од оних који су на плочи споменика, или оних који су споменик подигли, зашто се не сете да подигну споменско обележје: свештенику Василију Божарићу, Павлу и Миловану Бешићу, Бошку Танову Вучинићу, свештенику Шћепановићу, Томашу и Ђорђији Грујовићу, капетану Миличковићу, Милосави Митровић, мајци двојице југословенских официра, мајору Бољевићу, оним побијеним Новаковићима, Башовићима из Ријеке, Иву Станка Вуковића, Милије Мурина, Драшка Вучинића, Мира Божовића, Стојана Љумовића, Радоје Марка Вучинића, Савића Брковића, Томаша Милуновића, Миливоја Брковића, браће Мучалице и Блажа Јеленића, оних који животима платише своје родољубље у Словенији код Зиданог Моста, Марибора и на Похорју, као и многих који оставише кости у јаругама Босне или у пламену усташког крематоријума у Јасеновцу. Зар и то нису Пипери? Зар се и они нису борили за неке ”идеале”, који се показаше животнијим и вреднијим од ”идеала” оних који се окитише са спомеником на Тријебчу? Зар се толико окукавчило? Или је јарам тешки саломио дух витешки? Присећам се шпанског диктатора Франциска Франка, који је у ”Долини хероја” подигао споменик свима који су пали у току грађанског рата, јер ”они су сви Шпанци и сви су се на свој начин борили за Шпанију…”
Споменик палим партизанима лично ми ништа не смета, али испада смешно онолико његово осветљење. Враћајући се касно из Подгорице таксијем, заглависмо се на коловозу кроз Дукљу. Нигде ни једне сијалице у тој историјској и археолошкој ”споменици” коју су градиоци ”срећније будућности” потпуно уништили ”муњовозом” и ”коловозом”. Колико су знали и разумели – толико су се и деструктивним казивали…
РИБНИЦА-ПОДГОРИЦА, ТИТОГРАД-ПОДГОРИЦА
Пре Другог светског рата Подгорица је била омањи, лепо уређени град, на левој обали Мораче. Рибница, речица, делила је Подгорицу на два дела: ”стара и нова варош”. Некада се ”нова варош” звала ”Миркова варош”, али то је било прекратко време да се у то развије. Уздуж Рибнице, до самога тока, биле су баште и воћњаци, све засађено разноврсностима. У неколико, ондашњих, настрешних пећина били су ”двори” угледних подгоричких Цигана – опростите ми, Рома – код којих су радо навраћали ондашњи угледни грађани. Чиста и бистра Рибница с милином се гледала и многима је служила као пијаћа вода. Обала чиста, чисто корито, све чисто од извора до увора. Била је инфузија Мораче и обе су чистим током одводиле планинске мелеме у Скадарско језеро, дајући сласт и укус многобројној језерској риби, која би се често упутила уз њихов ток, као да прави неки излет, а одлучи се на перманентно становање. Али тај дивни градић уништише, у току Другог светског рата, ”наши велики савезници” на захтев свога савезника ”маршала” – љубичице беле.
”Ослободиоци” су се дали у обнову града. И мора се признати много су урадили, плански, или без плана, питање је за дискусију. Претворише град у ”пријестоницу”, гурнувши у запећак славно и историјско Цетиње. Господари нису више са Његуша, него већином из Пипера, као филијала и повереници оног са Дедиња. И Титоград поред престонице постаје и општина, шири се на десну страну Мораче, пружа пипке пут Љешкопоља, Тузи, Куча и Пипере и све претвара у периферију. А по Загоричу пролетери граде своја ”гнезда” као птице селице. И Титоград постаје грдосија, којој се не број становништва не може да утврди. Добија и аеродром, бадава, на туђем терену, јер је њихова парола: ”све је народно” и све се ради ”у име народа”. Села опустела, град постао тесан, али тако је боље, јер ”све је под оком и на дохвату руке”… И тако с пролетерима у беду и неизвесност, а сељаци напустивши своје поседе, своја стада, своје традиције постадоше ”лумп пролетеријат” садашњице и ”срећније будућности”.
Када сам пошао да поздравим Рибницу, смучило ми се. Све је прљавије и загађеније, ако се може, и од саме Мораче. И овде сам јадиковао, али се на мене нико није окретао. Гледају ме, али ме не виде. Не примећују ме. Окупиле их бриге око садашњице. Нико не мисли на будућност. Ни они који воде, ни они који су поданици.
Корито и ток Рибнице су тако загађени да их не могу упоредити ни са једним потоком голема света куда сам странствовао. И у центру су гомиле смећа, а каква је периферија, далеко нам дом и куће. Куда се год прође заудара киселост, а понегде и базди. Тако заудара новорођена Подгорица…
СКУПЉЕ И ОД ШВЕДСКЕ
Улице су пуне света у сваком добу дана. Свет је младалачки и диван, пристојно обучен, али и поред тога запажа се сиромаштво. Улицама је много универзитетске и средњошколске омладине. Изгледа ми да сви бесциљно шетају. Већина је без посла и изгледа неће га ни имати ни када добију дипломе. Нигде не запажам неку ”омладинску установу” где би се окупљали и скратили доколицу. Причају ми да и наркотици убирају свој позамашни део, чему се не треба чудити. На будућност се нема снаге ни мислити, садашњост је тешка, а недавна прошлост се огадила. Ако се нешто за данашњу омладину не уради, тешкоће ће снаћи целу заједницу. Под овим условом 2020. у Црној Гори неће бити ни половине данашњег становништва. Мора се некуда ”трбухом за крухом”. Титовци су проповедали: ”Домовина је онамо где ми је добро”. А садашња омладина, дивна и учена, неће доживети добро у времену где су богати све богатији, а сиромаси све сиромашнији…
По улицама слободна продаја илегалних цигарета. Продаваца је премного. Навала на те јефтиније цигарете није велика. Питам се: зараде ли нешто ови сироти људи и жене? На ”бувљацима” сабијено, свега и свачега. Све је то увезена роба, осим сира и кајмака. Али и он је већином из Србије. Има доста воћа, понешто поврћа и цвећа из Шпаније, које овде стиже из Холандије. Све је скупо, прескупо за домаће купце, када се узму у обзир примања. Ту ”сиву економију” нико не сме, и не треба, да забрани. Од ње се животари. Држава је неспособна да нешто побољша. Продаје неке објекте и удара закрпу на закрпу државне економије. Од ње народ нема велике користи. А по паркираним и покретним аутомобилима странац ће помислити да је Подгорица индустријски град са десетак рентабилних објеката. А оно – само ”Алуминијумски комбинат”, који тешко преживљава.
У овако великом граду на Западу, нигде више аутомобила нисам видео. Видео сам и моделе из 50-тих година прошлог века. Када би сви били осигурани – била би то запажена позиција државних прихода.
Премного је разноврсних продавница у граду. Све једна до друге. И у већини њих је увезена роба из иностранства. Скоро нигде неки ”црногорски продукт”, осим ”лозоваче”, па ми ни она не мирише на ону из недавних дана. Сигуран сам да је овде све скупље него у Шведској, из које сам овамо стигао, а много скупље него у Шпанији, у којој сам живео. И не верујем да ће ускоро бити ”материјалног побољшања”, јер то не бива без продукције. Продукција тражи рад, а чини ми се да овде рад не воле, јер да је рад нормална и морална појава, не би се тешки преступници осуђивали на присилни рад. Ту синтезу извукли су из ”титоистичке прошлости”, када су богати и патриоти осуђивани на робије са присилним радом, ради њиховог богатства или патриотизма. Навика је једна мука, а одвика…
КАФАНЕ И ХОТЕЛИ
Кафане и хотели нису ”пуни” као што се тврди за оне по Србији. Треба се пружити колико ”поњава” стиже. Ја сам посетио неколико реномираних угоститељских објеката. Често сам у хотелу ”Црна Гора”. То је због имена најгласовитије кучко сабиралиште. Већином ту навраћају они који су на власти, који се за власт боре и који о њој сањају. Прошли, садашњи и будући дрматори. Ту, недалеко од хотела, сва су ”знамења” Републике Црне Горе. Пију се сокови, лоша кафа и сумњива шљивовица, али су лозовача и пиво у најчешћој употреби.
Гости ”кафетерије” су разноврсни. Запазио сам неколико категорија: млађи, на изглед безбрижни свет… Парови се држе за руке, појединци или групе корачају као по такту неке актуелне песме са естраде, а понека групица личи ми на ”трговце” свега и свачега. Већином пију сокове или пиво – обавезно из флаше…
У другој групи су властодршци, мањих и већих функција. Улазе уздигнуте главе, толико уздигнуте да сами себе не виде. Уз њих су ”политички” ангажовани људи и они се клањају њима, познаницима и онима који им се приклањају, јер и у поздравима мора да буде логике и неких макар неоснованих нада и илузија. Јер, и ”познанства” из даљине могу да користе у добу безнађа. Скоро сви пију кафу, капућино, разне врсте ”еспреса” а у ствари све је истоветно, само су им гарнирунзи мало другојачији. Понеко запали и цигарету, ако је то учинио ”предводник”. А обавезно после испијене наруџбе, прогутају гутљај воде, која уз наруџбу те врсте иде. Мало остају и одлазе одкуда су и дошли. Тера народна брига на посао, или до прве бурегџинице, јер потребна је снага на ”народној њиви”.
Ону трећу групу чине ”младићи” мојих година. Две године млађи или старији, то не игра никакву улогу. Важност људима те групе даје прошлост и показано јунаштво, током борбе ”за срећнију будућност”. Већином тугују за Титоградом, Титовим Ужицем, Титовом Кореницом, Титовим Велесом, Титовом Митровицом, Титовим Врбасом и другим ”титовим” медостројима и путевима. Њих најрађе посматрам и увек се наместим при оном углу где се окупљају… Прво дође један, свакога дана други, наручи кафу и пијуцка. Убрзо му се прикључи познаник, па други, трећи, множина и ”само да се поздраве” – заседну и ником не сметају. Учтиви келнери с времена на време доносе ”тазе воде” и послуже своје познате, старе муштерије из жељног на ”сабљу добијеног доба”. Разумем их добро, јер беспарица понижава душу на један сопствени начин. Увек почињу сличним разговорима: ко је умро, ко је на умору, па се онда распричају о јунаштву, јуришима, офанзивама, издајницима и идејним непријатељима.
Седим недалеко од њих и не треба да начуљим ухо да бих чуо о чему диване. Колико ми изгледа, оцењујем по висини гласа, сви су глувљи од мене. Желео бих да се умешам у причу, нарочито када неко од њих каже ”да се није борио за ово”. Питао бих га: за шта се борио? Уверен сам да ми не би могао одговорити на то питање.
Иако понекад весели, већином су тмурни и забринути. Извели револуцију, побили толики недужни народ, а сада дошло време за недефинисано кајање, па ето наишло и разочарење и кажу да то они онако, и овако, нису ни замишљали. Људи смо, и они и ја, а у свима нама згрчило се ”јадов” склон преверству, брбљању и закључивању о стварима о којима се појма нема.
Седе и већином колективно одлазе, као да ће да јуришају на неку ”коту” непријатеља и његових помагача. Нико се не усуди да пође први и сам, јер зна да ће га, после одласка, сви колективно оговарати… Ословљавају се старим титулама, а навика понашања нису се ослободили ни у доба настале ”демократије”.
ИЗБОРИ -ПОБЕДНИЦИ И ГУБИТНИЦИ
Недељу дана после мојег повратка у Отаџбину, били су избори за народне оце – посланике скупштине Републике Црне Горе. Нигде у свету нисам се наслушао прича о демократији, као овде, приликом предизборне кампање и после избора. Сазнао сам нове погледе, нове дефиниције и њих тешко могу да прикњижим искуству стеченом на ”демократском западу”. Али човек се учи док је жив, а знам за много тога почињенг у име ”демократије, хуманости и хришћанства”. И онога што је урађено ”у име Бога” или ”Алаха”. У овој домаћој теорији о ”демократији” често се заговорници поносе оним од чега би требали да се стиде. Актуелни господари под демократијом и слободом подразумевају оно што је за њихове прилике и могућности корисно. А њихови поданици, присталице и гласачи, оно шта се сме радити мирне савести, без страха и казне.
Запазио сам да владајућа странка има искуства и средстава. Да опозиција има дугачак језик и веома кратку идејну и програмску затрку за скок до циља. Да сам имао права гласа сигуран сам да не бих гласао за Мила Ђукановића. Он је, истина је, дорастао европским политичарима. Зна да лаже, али зна и разлог зашто то чини. Због власти. Он је нестабилан, када су идеје и илузије у питању. Сиромашан је у излагању, а одлично је спремио лекцију одговарања на питања. Ма какво му се питање поставило, он се за тили час врати на набубане одговоре. Да би остао на власти, спреман је да се крсти, клања и рипиде носи. Дебела му је кожа на образу, а изборна тактика његових крилаша требало би да уђе у уџбеник ”примењене демократије”. И успева да сачува власт, што му је спрешније од чувања образа. Прави западно-европски, искусни политичар, који у свом звању остаје до пензије, уколико га ”народ” не замоли да остане доживотно. Добар је политички спортиста и није му тешко да изађе на крај са својим противницима.
Опозиција сакупљена са конца и конопца, бар шта се партијских наслова тиче. Има у њој паметних људи, у којима је подоста личног поштења, које је сметња за успех у политичком раду. Вероватно су свесни чињенице да је Ђукановићева ”кичма” у гласовима Шиптара, муслимана и католика. Мало му је потребно ”Црногораца” који с њим наступају у Европу. Увек је тако било и биће: онај који има власт и паре, добија и изборе. Клеветањем, иако може све бити истина, опозиција није могла стићи далеко. А није се ни трудила да то учини. Питање је да ли је имала програма и жеље за преузимање власти. Ништа ново није се од њих чуло. Али ме радује да је добила онолико гласова, које својим радом није заслужила. Сви они гласови су СРПСКИ, а не партијски. И мора се закључити да је СРПСТВО у Црној Гори много јако и очишћено од свега онога што је увек било према српству непријатељски расположено. Квантитативно су мањи, али квалитативно много јачи од алијансе ”за европску Црну Гору”. Нису добили власт, и то је боље, јер би у овој земљи без поретка окаљали образ.
Док сам био у дијаспори, стизале су лоше вести ”да је Црна Гора против српства”. У те вести сам сумњао – у њој је фитиљ Српства и сва српска знамења. У Црној Гори све од 1918. било је људи који нису били за унитарну државу. Било је много присталица династије Петровић – Његош и последњег владара краља Николе Првог. Природно је то. И паметније би било да су ствараоци српског уједињења за те замисли имали разумевања. Али диригована штампа из Београда није о томе обавештавала братски народ Србије и других крајева у којима су Срби живели. Та штампа није умела да прави разлику имеђу ДРЖАВНОСТИ и НАЦИОНАЛНОСТИ. Да се онда решио проблем државности, никада не би имали невоља са националним питањем. Никада нам не би одређивали Шиптари, муслимани и католици ”које смо националисти”. И никада се бољшевистичко-титоистичким издајницима и убицама не би пружила прилика да оглашују ”дукљанску” националност, или да се појаве протуве и постану ”митрополити црногорске православне цркве”. О томе се није ни писало, не пише се, али се феникс рађа из пепела. Титовци су нам направили неколико светаца, много мученика и страдалника и уверених ”да ће тећи вода куда је и текла”, а да су у клубовима ”дукљанаца” и ”црквених дивљака” кратке ноге и плитка памет. Пред Србима је барјак: за крст часни и слободу златну и витешко име Србиново. То је онај ”Крсташ барјак” којега је носио Свети Петар, па је даван из руке у руку и данас га с поносом и благословом Срба носи Његово Високопреосвештенство митрополит господин Амфилохије Радовић.
Не дао Бог ”да нам вере у крв запливају”, али помози Боже, да се црногорски Срби сложе.
(Новембра 2002. године, Погледи)
Биографија
Марко Милуновић Пипер (1918-2009)
У Вестеросу (Шведска), гдје је живјео добар дио свог живота, умро је Марко Милуновић – Пипер. Милуновић је умро непуна два мјесеца прије него ће прославити 91-и рођендан. Био је богослов, официр краљевске војске у Отаџбини, социјалдемократа, политички емигрант, новинар и писац. Био је члан Удружења књижевника Србије. Године 2006. постао је носилац награда ”Драгиша Кашиковић” коју му је доделила Матица исељеника Србије, ”за животне активности и постигнућа која се одвијају у распону од слободе јавне речи, преко слободе од страха, па све до слободе акције”. Новчани део награде Марко Милуновић поклонио је народу Косова.
Васколик живот посветио је својим политичким идеалима- српству и социјалдемократском покрету и социјалистичкој интернационали. Још далеке 1959. године Марко Милуновић је утемељио лист «Југословен» који је израстао у орган Удружења социјалдемократа из Југославије у Шведској и Заједнице југословенских социјалдемократа у егзилу. Изашло је 212 бројева, посљедњи 1988 (ИССН 0448-0252. Архива националне библиотеке у Стокхолму (Куглигабиблиотекет) не располаже само бројем 47). Од почетка лист је био гласило слободних Југословена у Шведској. Био је трн у оку комунистичким властима из Београда које је ”Југословен” присиљавао својим садржајем да са њим полемишу водећи идеолози КПЈ (СКЈ). Посебно је интересантно писање ”Југословена” о Вуковарском конгресу из 1920. На том конгресу један од подносилаца реферата био се социјалдемократа Живко Топаловић (Ужице, 21. март 1886 – Беч, 9.фебруара 1972.). Живко Топаловић завршио је правни факултет у Београду гдје је докторирао а студирао је и у Берлину и Паризу. Топаловић је припадао Социјалдемократској партији Србије формираној 2. авагуста 1903. године. Послије Другог свјетског рата осуђен је, у одсуству, од стране комунистичких власти на 20 година робије и одузимањем имовине и држављанства. Рефераст Живка Топаловића, који је послије Другог свјетског рата живио и у Шведској, према писању ”Југословена” у касније објављеним документима је фалсификован, због тога што је на Вуковарском конгресу преовладала социјалдемократска опиција приликом гласања али су комунисти написали другачију историју. Због тога се, и не само због тога, полемисало са ”Југословеном” уредника Марка Милуновића.
Марко Милуновић је био близак сарадник и пријатељ Живка Топаловића и његове супруге Милице рођене Ђурић (Београд, 1. август 1893 – Беч, 10. априла 1972.) као и читаве плејаде српских емиграната. У свијету признати научни радници који су свој живот скончали у Бечу, иза себе су оставили Фондацију Топаловић а за извршитеља њихове посљедње воље одређен је Марко Милуновић. Потуцајући се и сам од ”немила до недрага” Марко Милуновић је учинио све да се посљедња воља Топаловића оствари. Тек године 2003. након промјена у Србији а на основу шведских и српских закона око 800 000 хиљада СЕК пребачено је у Ужице, родни град Топаловића. Претходно Милуновић је успио да власник дијела имовине Топаловића постане, према њиховој жељи, Српска књижевна задруга. Из фонда Топаловић, издвојено је 2000. године 100 000 ДМ од којих је финансирано капитално издање Историја Срба (ријеч је шест књига у 10 томова које су написали познати историчари и научи радници).
