Пише: Предраг Савић, адвокат и писац
Чудим се и крстим, и левом и десном, и питам да ли има неко у држави Србији да одговорнима на Јавном сервису Радио Телевизији Србије и генералу Светку Ковачу и осталим ауторима серије „Друг Марко“ о Алекснадру Леки Ранковићу, коначно дојави да су умрли – Лењин, Стаљин, Броз… Да им каже да смо због друга Марка, као једног од главних твораца револуционарне правде, морали да доносимо законе којима исправљамо најтеже историјске и људске неправде и спроводили и рехабилитације и реститруције!
Испада, да поново треба доказивати да су творцима револуционарне правде руке биле краве до лаката! Време је, и да им се каже, да нас не праве будалама, и то уз помоћ наших пара од претплате, коју наплаћују кроз харач на електрична бројила.
Нисмо слутили да ће у циљу идеолошке ревизе историје, улогу Свевишњег преузети историчар Предраг Ј. Марковић, јер је, како нам је сам са малих екрана саопштио, био на сахрани друга Марка! Ваљда зато аминије идеју твораца серије да народног хероја друга Марка, сврстају међ великомученике и светитеље! Суштина је да човека од 168 сантиметара прикажу ка дива, револуционара, праведника и неполебљивог борца, који се није огрешио о саборце и Партију када су га издали!
Питам се како све њих није срамота костију убијаних и прогањањаних, кад величају друга Марка творца ОЗНЕ, а касније УДБе, и пуних седам године министра унутрашњих послова у Влади ФНРЈ у доба најцрње реовлуцинарне правде све до 1953. године! Како баш никог није срамота кад га представљају као истинског великомученика и жртву Брионског пленума, а његову сахрану представљају као могуће буђење српства?!?
Од злочинца направише свеца!Тај абаџијски радник, генерал–пуковник, народни херој и потпредседник СФР Југославије и то све са 168 сантиметара висине, био је зачетник стаљинистички чистки и процеса у сопственим комунистичком редовима. Зато је по мом мишљењу, било од битног значаја да аутори ове идеолошки обојене серије у епизоди о Ужичкој Републици признају да је друг Марко као челни човек „Одељења за борбу против пете колоне Ужичке Републике“, са својим замеником и првим сарадником Слободаном Крцуном Пенезићем на најсуровији начин организовао ислеђивање, пребијање па потом и ликвидацију Живојина Павловића, комунистичког лидера, новинара и писца који је храбро описао обим и страхоте Стаљинових чистки и процеса . .
Живојин Павловић тј. Владе Ждребе, како су га комуснити звали, описао је ликвивдације најзначајних руских комуниста и око 500 до 600 хиљада чланова Комунистичке партије Совјетског Саваза ( Жика је објавио 1940. године књигу „Биланс совојетског термидора: приказ и открића о делатности и органиазацији Стаљиновог терора“). Ђилас је касније изјвавио да је „Жика имао седам глава, због своје књиге ниједну сачувао не би!“. Ранковић је кумовао заједно са Брозом и Крцуном да Жика ту једну једину главу изгуби.
Тај храбри познавалац и аналитичар прилика у Комитерни, у пет поглавља поменуте књиге прецизно је описао непостојање демократије и права критике у комунистичкој партији, стрељања државника, официира и виших чиновника, стрељање партијских функционера и дипломата, ликвидације функционера Комитерне и страних комунистичких партија. Пето поглавље носи назив „Истина о процесима у Совјетској Русији“. У монтираним процесима Стаљин је убио једну трећину чланства своје партије закључио је Живојин Павловић, наводећи да никада није утврђен тачан број ликвидираних војника, официра, интелектуалаца и осталих жртава Стаљиновог терора.
Дедијер и лично Александар Ранковић (то потврћују научни радови и истраживања Слободана Гавриловића, који је и пронашао поменуту Павловићеву књигу и поново је штамапао). Ранковић и његови потичењени су после седам дана пребијања и мучења стреаљали човека који је обелоданио истину о стаљистичком злочинима. И поред надчовечанских мука Жика није признао да јеиздајник, чак је и покушао да побегне са стрељања! Борио се до последњег даха, не признајући баш ништа од оптужби да је издајник и империјаиситчки агент.
Народни херој – друг Марко, после Брионског пленума и афере о наводним прислушкивању Тита, кукавички је подвио и главу и реп, и одступио доказујући да у њему нема ништа херојског! Тај кукавичлук аутори серије покушавају да прикажу као врлину оданости Титу и Партији и љубав према југолсовенству. За такво понашање наш народ има много поређења! Елементарна пристојност ми не дозвољва да употреребим највулгарнију компарацију! Ранковићу се догодило да буде жртва партијске чистке. И то на сличан начин како је и он 1952. године, учествовао као члан Комисије, у искључењу из КПЈ и са свих државних функција Благоја Нешковића, јер је наводно превише Србовао!
Прећуташе врли Ковач и његови идеолошки прјатељи да је од батина иследника под командом друга Марка, у ужичкој болници душу испустио ужички парох Милан Пашић, који је оставио писмо породици, са поруком да умире насилно од батина и мучења . Не сетише аутори серија да метак у потиљак, иза Касарне у Крчогову, за време Ужичке Републике , као народни издајник и петоколонаш добио и Милан Љубојевић, велики херој из Великог рата, носилац Карађорђеве звезде. Не сетише да су Ранковићеви злотвори убили и ненадмашног Михаила Миловановића, академског сликара, вајара и писца. Михаило је био ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату! Аутор је непревазићених портрета Радомира Путника, Ћивојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића и чланова краљевске фамилије.
Дејан Ћерић у историјској студији „Тежина заклетве“ на основу више десетина историјских извора направио је списак са 68 имена страдалих од партизана ван борбе за време Ужичке Републике. Већина их је убијена пред пад Ужичке Републике 28. и 29. новембра 1941. године. Приликом ексхумације гробнице у Крчагову нађено је 68 лешева, а на Капетанови, где су вршене, такође егзекуције, наћено је 40 лешева.
Ђерић открива како су потпичењени другу Марку пљачкали државне паре и имовину у Ужицу. Кад је понестало државних ресурса прешли су на заплену новца и робе приватних трговинских радњи, предузећа и имућнијих грађана! Одузимали су по селима и стоку, обућу, запрежна кола и јахаћу опрему….
Прећутали су у серији да је, под покровитељством Одељења друга Марка у Ужичкој Републици постојао и „Институт слободне љубави и разоноде сваке врсте“. Нисте ништа погрешно прочитали, нити сам ја погрешио, о томе постоје озбиљни научни, али и популарно историјски радови са пуно доказа. Писали су о томе и поменути Девић и Ђуровић.
И зато ме чуди што нико не реагује, што сви ћуте, или гунђају себи у браду! Једино је историчар Немања Девић јавно указао на ово прећуткивање истине и историје са ревинизионистичким намерама у овој играно-документарној серији!
На крају, у ишчекивању нових епизода „Друга Марка“ дође ми да оспујем, што вука и којота одевају у јагњећу кожу! Што јадном народу продају идеолошку маглу! У нади да ће емисији о ОЗНИ, макар поменути 60.000 пописаних жртава масовних егзекуција у Србији и пасја гробља. Девић каже, да је међу њима било 4.636 деце, преко 3.80 жена, 367 професора, 119 адвоката и судија, 79 глумаца, 68 новинаара…
Светку Ковачу, том истинољубцу, који нам открива велике тајне из наше историје, упућујем следећи полуприватан апел, и то као пуномоћник породица Драна Миловановића и Дражена Јаковљевића:
„Кад већ толико пишеш, и волиш истину и правду, признај и напиши које је убио и зашто убио гардисте у Топчидеру! Знам да знаш!“
И још једна ствар која много говори о континутету комустичког менталитета, безвлашћа и неморала. У поступку рестутиције успео сам да исходујем да се Ранковића вила на Златибору врати старим власницима! Наравно, није њу друг Марко градио, већ је због његових апетита иста национализована. Све одлуке о повраћају су потврађене од Агенције за реституцију, Министарства финансија, Управног суда и на крају Уставног суда. Да апсурд буде већи стари власници и поред пет годинаод правоснажне и извршне одлуке не могу да уђу у посед своје, а накарадно назване Ранковића виле!
Знате ли зашто?
Зато што се у њој се и даље незаконито башкаре челници Јавног сервиса РТС, који су после Ранковићеве смене вилу претворили у своје одмаралиште! Из хајдучки запоседнуте виле, уз помоћ ужичких судова који одуговлаче у недоглед поступке исељења, руководство РТС , пркоси и као да кличе:
“Жив је Лека, умро није…“
Извор; српска историја
