Пише: Светозар Пејовић (професор универзитета Тексас А&М)
Диктатори не воле оне који се буне. Милован Ђилас се свађао са Титом па је завршио у затвору. Лав Троцки се свађао са Стаљином, па је био убијен. Фелдмаршал Ервин Ромел је ковао завјере против Хитлера па му је наређено да се отрује. Сви су они платили цијену узнемиравања својих господара. И Троцки и Ромел су, попут хиљада других „издајника“, завршили на сметлишту историје. Међутим, изгледа да је Миловану Ђиласу суђено да буде рехабилитован. Иницијатива за Ђиласову рехабилитацију долази углавном, мада не у потпуности, од стране западних интелектуалаца и бивших комуниста и социјалиста из Црне Горе и Србије.
Потребни су томови да би се навели сви злочини које је Ђилас починио прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Југославији. Тито је 1941. године послао Ђиласа у Црну Гору да организује и управља устанком против окупатора и домаћих издајника (што ће рећи: свих противника комунизма). За Ђиласа и његове другове такозвани “народно-ослободилачки устанак” био је само реторичка флоскула за прикривање правог циља: комунистичке револуције.
Ђилас је свесрдно користио своју моћ да директно нареди или индиректно одобри масакр над стотинама интелектуалаца, пословних људи и народних вођа у Црној Гори. Ђилас је желео да поубија те људе не зато што су они нешто учинили, већ због тога ко су они били. А то су били поштовани Црногорици на које комунистичка револуција није могла да рачуна. Ђиласова уобичајена реченица упућена потчињенима била је „Убиј то псето!“
Одмах након што су 1944. комунисти заузели Београд, Ђилас је располагао пуном и неограниченом моћи над медијима, радијом, филмовима и другим средствима контроле мишљења. Његова позиција током послератних година није се суштински разликовала од оне коју је у нацистичкој Њемачкој имао Јозеф Гебелс. Такође, користио је моћ на исти начин.
Дозволите ми да споменем само неке примјере за које лично знам. Говорећи пред групом наставника средњих и основних школа 1950. године, Ђилас је буквално узвикнуо: „Хоћу да знам да ли постоји наставник у новој Југославији који вјерује у Бога!“
Ослобађање Ђиласа од кривице за злочине које је починио скроз је погрешно и то из најмање два разлога. Прво, Ђилас је био главни играч у комунистичком режиму, па би опраштање тих злочина значило фалсификовање историје комунистичке владавине у Југославији. Друго, умањивање Ђиласових недјела и истицање његове биографије након 1954. представља лош примјер за будуће нараштаје. Млађим генерацијама се каже да је у реду починити убиство у служби идеологије и да је потребно само неколико критичких књига о тој идеологији да би се убици све опростило или чак прогласио херојем.
Што се тиче Ђиласових преобраћања у периоду након 1954. пажљиво читање његових радова сугерише серију трансформација: од радикалног марксисте до комунистичког реформатора; од комунистичког реформатора до социјалисте; и од социјалисте до социјалдемократе љевичара. Држање до сопствених увјерења очигледно није био Ђиласов главни адут. Ђилас никада није прихватио методолошки индивидуализам, класични либерализам, приватно власништво и слободно тржиште. Вјероватно је смрт омела још једну његову политичку трансформацију.
На крају, глорификовање Ђиласа као борца за слободу чини се скоро порнографским. Сматрам да је Милован Ђилас био мазохиста и психопата. А тај закључак, до кога нисам дошао олако, налази оправдање у Ђиласовим дјелима, његовим списима, као и казивањима његових блиских сабораца.
Извор: Седмица
