‘-Његош је посебно био неподобан и неприхватљив бившем режиму црногорских сепаратиста који је градио ,,нову Црну Гору“ на антисрпској и антињегошевској идеологији. Стога су протагонисти дукљанско-монтенегринског идеолошког пројекта разрадили тезу да је Његош ,,геноцидни пјесник“ и идеолог етничког чишћења, рекао је Др Будимир Алексић за портал ИН4С.
Како гледате на чињеницу да је требао да прође више од вијек и по од Његошеве смрти да Црна Гора прихвати датум његовог рођења као свој празник?
Познато је да је Његош био политички неподобан и у социјалистичкој Црној Гори. Његове оде српству, српској земљи, српској историји, српском јунаштву, односно његова политичка и национална идеологија није одговарала комунистичком концепту изградње ,,црногорске националне индивидуалности“ и посебности у односу на српство. Стога су комунисти настојали да ,,тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког“, ослободе ,,баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије“, како је тај подухват дефинисао Вељко Милатовић у свом говору на отварању Мештровићевог маузолеја на Ловћену 29. јула 1974. године. Његош је посебно био неподобан и неприхватљив бившем режиму црногорских сепаратиста који је градио ,,нову Црну Гору“ на антисрпској и антињегошевској идеологији. Стога су протагонисти дукљанско-монтенегринског идеолошког пројекта разрадили тезу да је Његош ,,геноцидни пјесник“ и идеолог етничког чишћења. Праисконска српска национална идеја слободе и јединства, која је била основна идеја Његоша пјесника, владара и владике, била је на удару режима Мила Ђукановића, па је стога Његоша требало маргинализовати у највећој могућој мјери. Из тог разлога је бивша антисрпска власт ДПС-а и његових сателита годинама избјегавала да подржи предлог ДФ-а да се дан Његошевог рођења прогласи Даном културе у Црној Гори.
С обзиром да је наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије говорио “Служење Митрополита црногорско-приморског јесте част, али и обавеза и одговорност“, као и то да му тада није било лако на столици Светог Петра Цетињског и Владике Рада, како тумачите тадашњу улогу митрополита, колико је та улога била битна тада за наш народ?
Улога митрополита Амфилохија у обнови духовног живота у Црној Гори, након скоро педесетогодишње атеизације и духовне девастације Црне Горе, је немјерљива. За вријеме његовог тридесетогишњег управљања Митрополијом црногорско-приморском, обновљено је и саграђено неколико стотина храмова, обновљен је монашки живот, основан је велики број нових парохија, обновљен је рад Цетињске богословије, формирана је Издавачко-информативна установа Светигора која је објавила више од петсто издања, покренут је часопис ,,Светигора“ који континуирано излази 1991. до данас, као и низ других дјелатности које су допринијеле повратку овог народа вјери својих предака и које су га утврдиле у његовом историјском – српском и
православном, његошевском идентитету. Паралелно са управљањем Митрополијом, у једном изузетно тешком и турбулентном времену, митрополит Амфилохије се бавио и научним радом, а посебно Његошевим стваралаштвом. Он је, наиме, објавио велики број радова у којима посебно освјетљава религијску димензију Његошевог дјела показујући да Његош стоји у хришћанском предању: јеванђељском, апостолском и светоотачком, те да је Христос централна личност Његошевог пјевања и мишљења. Ти митрополитови текстови доносе битну новину у погледу тумачења и разумијевања Његошевог дјела. Он тврди и доказује да је светост најбитнија димензија Његошеве личности. Као доказ Његошеве светости, митрополит Амфилохије опширно износи и тумачи својства Његошевог богословља које је библијско, јеванђељско и светоотачко.
Колико је битно враћање Његошеве капеле на Ловћен као једно од цивилизацијских питања, и када мислите да је најбољи тренутак за то?
Враћање Његошеве капеле на Ловћен је предуслов за повратак овог народа себи, свом бићу и идентитету, својој суштини, свом фундаменту, односно Његошевој идеји и завјету наших предака. Однос према Његошу и Његошевом аманету да почива у капели на Ловћену је најбољи показатељ ко је за Црну Гору, а ко против Црне Горе. Нема никакве сумње да долази вријеме повратка Његошеве капеле на Ловћен и исправљања велике историјске неправде учињене према највећем српском пјеснику чије књижевно-философско наслеђе, по ријечима професора Слободана Томовића, представља трајну вриједност српскоправославне културе и словенских народа у цјелини, а у свом духовном склопу приближава се најумнијим творевинама човјечанства.
Да ли сматрате да је овај раскол међу присталица ДПС-а, у “наручју“ Мила Ђукановића и Срба у Црној Гори који су кренули путем Петра ИИ Петровића Његоша, неки вид проклетства због неиспуњеног аманета једног од духовних и световних владара Црне Горе?
Раскол о коме говорите је ствар слободног избора између два идејна и идентитетска концепта: то је избор између Његоша и Секуле Дрљевића; између предачког, аутентично црногорског, његошевског завјета и опредјељења, и – усташко-унијатског идеолошког пројекта који је осмислио усташки и нацистички идеолог Секула Дрљевић, а који је власт Мила Ђукановића током протеклих 25 година покушала да реализује, и да од Црне Горе направи ,,Црвену Хрватску“. Познато је наиме да је Мило Ђукановић више пута истицао као императив своје политике и идеологије да Црна Гора мора да изађе из свог традиционалног, историјског, источноправославног, словенско-византијског цивилизацијског круга, и да се укључи у западни, римокатоличко-протестантски, романо-германски цивилизацијски круг. Тај његов антињегошевски подухват није успио, што су показале величанствене литије и сви избори од 30. августа 2020. на овамо.
