Пише: Иван Милошевић
Ових дана навршава се 130 година од рођења Драже Михаиловића. Нешто мање, 76 година је од сурове комунистичке егзекуције и стријељања вође Југословенске војске у отаџбини и министра војног краљевске владе у избјеглиштву. И након толико деценија име Драже Михаиловића и његових четника још увијек изазива радикално различите реакције, од свесрдне подршке, до свесрдне осуде. Човјек без гроба са безгробном црногорском својом војском и даље дијели несрећну Црну Гору. Као да су његова војска и команданти неки туђинци, неки странци дошли са разних страна са сумњивим намјерама. А његова војска у Црној Гори то су наши очеви, стричеви, преци и род најрођенији!
Има ли гдје у свијету да се као међу Србима у Црној Гори и њиховој браћи по вјери и 76 година након завршетка грађанског рата мрзи свој најближи и то онај обезглављени и безгробни предак, овјерен априлских и мајских дана 1945. године метком у потиљак или маљем у сљепочницу. Која је то мука на десетине хиљада црногорских четника и обичног народа натјерало да у зиму преко босанских планина крену у неизвејесност, бејежећи од рода најрођенијег. За већину није било шансе да побјегну. Како и гдје да побјегну када их је у стопу пратио властити брат, који је знао сваки скривени дамар братског срца и сваку скривену стазу која води ка слободи или ропству, како ко на то гледа! Стигла је братска рука мржње тај братски конвој који се под налетима партизана, усташа и Њемаца кретао ка Словенији, надајући се да ће брат одустати и да га неће толико далеко гонити. Међутим, код нас нико тако стрпљиво као брат не зна да гони и прегони, да не да мира и да припрема братски метак за братски потиљак!
Нека прича ко шта хоће, али ни данас Црна Гора није одмакла од 1945. године. И данас је један њен дио као у неком скамењеном збјегу и колони и пита се гдје је кренуо или гдје стоји? Прогони га као и прије 76 година рођени брат, заскаче му за врат, пипа вратне жиле, слуша било и мјери од ока и преко ока гдје се то овај запутио. Као и у тој војно-народној колони почетком 1945. године која се протезала од Везировог до Зиданог моста и у данашњој скамењеној колони скамењени стоје потомци безгробне војске и питају се знају ли њихова рођена браћа да је грађански рат завршен, да је мир потписан и да су га потписали много моћније и веће нације од Срба, а посебно Срба у Црној Гори? Па, зашто их онда браћа заскачу, кидишу на вратове и желе да им се попну на рамена и да им укоче главу да се не осврћу уназад и да се не присјећају те несрећне војно – народне колоне која је хитала ка Словенији, а као да је знала да до ње жива неће доћи! Као да је знала ко су њени гоничи и да они неће одустати и да нико тако као брат брата зна да гони и зна да режи и хвата се за вратове! Откуд толика мржња према четницима у Црној Гори у чијим редовима нијесу били извањци него наш род најрођенији, одрастао у крилу исте мајке и задојен истим мајчиним млијеком? Откуд и зашто и данас нема мира безгробна црногорска четничка војска којој је и данас забрањемо да се врати из словеначких јама, па она и данас, односно читавих 76 година лута по словеначком подземљу, броји кости и смрвљене пршљење и пита се зашто је и мртва за све крива и прогоњена?
Ваљда зато што је та мртва и безгробна војска и даље жива, иако мртва и доклана до задњега дамара срца. Да ту брат није кидисао на брата можда би та војска занавијек била сахрањена у Словенији, заборављена од свих и препуштена подземној тмини. Међутим, братске ране не умиру, само се лијече и живе су док се не излијече. Док се те ране братском сузом и покајањем не залијече, оперу од братског гријеха и мржње, те ране постају само дубље и дубље боле. Временом постају тако болне да човјек не може да трепне, а да не осјети да га тај кратки прелаз коже преко ока жари неком ватром која прождире вријеме и простор, односно сурвава ту рану негдје у подземни котао братске мржње који се ето већ 76 година налаже и налаже!
И када чујем данас ове нове потомке, задојене петокраком и мржњом према четницима, чујем како се буди подземна црногорска безгробна војска у Словенији и тражи да јој се отворе подземна врата и да се већ једном врати тамо одакле је кренула и гдје је све своје оставила. Чуди ме да то не чују данашњи Монтенгрини или чују, али не желе да чују, па због тога толико галаме против четника, односно против свога рода најрођенијега који се неким тајним стазама враћају међу своје, освићу на пожутјелим сликама и куцају на врата и у рано јутро буде уснуле потомке и питају их зашто су их заборавили! А како да се брат заборави, може ли то и има ли тога игдје у свијету? Осим у несрећној Црној Гори гдје се и након 76 година не познаје свој род најрођенији, него брише са слика, из крштеница и кућних прича!
И нека кажу да булазним, причам глупости и навлачим мак на конац, али вјерујем да Црној Гори никада неће бити боље док не врати ту безгробну војску међу своје потомке, достојно њихове слике окачи на зидове и из фијока на сто извуку све заборављене крштенице, свадбарске и остале листове, које свједоче да су и они постојали и да су били и да су и даље дио нас. Никада нећемо бити сложни и као сав остали свијет док не окитимо зидове и испразнимо фијоке и признамо да је брат брат и када нема гроба и када нема умрлицу. Да ли је вријеме да коначно и то урадимо и помиримо живе са мртвима, како би живи знали како да живе и да се више не осврћу и траже заборављенога брата!
Да ли је дошло то вријеме?
