Пише: Иван Милошевић
Шта се чека? Ово питање јутрос је поставила редакција портал „Стандард“ поводом најављене забране руских медија у Црној Гори! Уредништво тог портала је толико нестрпљиво да се погасе сви медији који нијесу на ДПС фрекфенцијама, да не крије да је већ припремило прославу одлуке да се забране руски медији у Црној Гори, прије свега „Спутњик“!
Невјероватно дјелује да новинар било које политичке и животне оријентације као гладан хљеба чека гашење било којег медија, па и руског! Гдје ли су ти новинари школовани, ко им је предавао журналистику, ко их је учио првим текстовима, ко су им били уредници и ко су им били први учитељи? Новинари или начелници ДБ-еа, провјерени безбједоносни оперативци, ведете комунистичког гласа и стаса, превејани чувари лика и дјела обожаваног комунистичког вође и његове дворске и остале послуге? Ко то тако нестрпљиво чека да се погасе медији чија уређивачка политика није у складу са новоатлантстим тоталитарним погледом на свијет, гдје је истина само на једној страни, док су сви остали на страни ђавола, односно тамне стране свијета? Ко то плаћа и колико оне који једва чекају да остану без конкуренције и да тако зграбе само једну страну медаље и машу са њом као да су освојили новинарски Олимп, као да су попили нектар живота, а заправо су опсједнути антиновинарским и квазиполитичким мотивима за радикализацију политике, служењу једне стране и њеним политичким интересима.
Гдје смо као новинари дошли када прижељкујемо да колеге остану без посла, избацују се на улицу и пријети им се отказом? Да ли је политика и слуганство једној страни свијета довољно да сав тај новинарски талог прекрије ружмарин и шаж и све нас стрмоглави у униформни, роботизовани свијет, гдје се све контролише из једног центра и гдје могу да живе само они који служе том центру?
Свијет, планета, је на прекретници, али на прекретници су и новинари, јер треба да одлуче да ли да и даље буду новинари и посматрају свијет из више углова и залажу се за слободу говора и извјештавања или да стану у ред за апанажу на европским шалтерима који плаћају само оне који су чиповани за пожељни поглед на свијет и његову примитивну пропаганду. Избор је пред свим колегама, па и колегама из „Стандарда“ -уколико их можемо назвати колегама!
