Пише: Љиљана Богдановић (“Печат”)
УБЕДЉИВ пораз праћен одговарајућим умањењем моћи неког истакнутог политичара увек бива пред јавношћу потврђиван у две равни: професионалној, дакле, политичкој и званичној у којој се каријерни слом догађа, и оној другој – људској, где један индивидуум јавно, као на позорници, преживљава драму свог пада.
И ова неформална раван, о којој значајније од друштвене заједнице одлучује психолошка структура и карактерни склоп развлашћеног политичара, веома је важна. Она указује на могућност да осећање личне фрустрације оног ко „не уме да оде“ постане узрок потенцијално опасног друштвеног набоја и последица кадрих да угрозе стабилност не само прилика на политичкој сцени.
У случају Мила Ђукановића, доскоро недодирљивог владара Црне Горе, политички пораз и губљење апсолутне моћи управо прераста у јавну демонстрацију архетипске – симболичке слике губитништва, карактерног лома и неспособности суочавања с политичким поразом. Лична драма црногорског деспота (чија животна одисеја сведочи о политичком конвертитству, недоследности, идеолошком и културном преверавању без премца), најављује и могућу опасност за црногорску државу измучену унутрашњим поделама.
Ђукановићев наступ на Ванредном конгресу Демократске партије социјалиста (ДПС), одржаном 24. јануара у Подгорици, није оставио недоумице: ако је у појединим моментима после августовских парламентарних избора изгледало да ће Мило умети да се носи са својом политичком судбином и да ће смоћи снаге за господствено повлачење, уз показивање воље другачије од познате грчевите и бесрамне властољубивости, сада је он то енергично демантовао.
У свом експозеу пред члановима странке која је током минуле три деценије „чврсторукашки“ владала Црном Гором, Ђукановић се посебно обрушио на државу Србију („угрожава суверенитет својих сусједа по истом рецепту из 90-их“) и Српску православну цркву („алатку малигног утицаја на европске вриједности“).
Ђукановић је том приликом био јасан: „Наводно, Срби у региону су угрожени па им треба заштита Србије. Којом та држава у ствари угрожава суверенитет својих сусједа. Овог пута на политички терен у Црној Гори брутално је уведена и СПЦ. Као доказано најопакији инструмент великосрпског национализма, подстрекач, јатак и адвокат најмонструознијег геноцида у Европи новог доба.“
Има ли осећање поражености право на осветничко булажњење на граници смисленог дискурса? Наведеним „аргументима“, који су у делу медија већ означени као „Милов антисрпски делиријум“, дојучерашњи неприкосновени властодржац продубио је представу о суноврату моћи који, удружен с похлепом за влашћу, води људском бродолому, говору мржње и клеветању. Тешко да има смисла освртати се на изопаченим расуђивањем обликоване тврдње, које цркву народа који је сам био жртва страшног вековног геноцида оптужују за исти злочин. Прилике су нажалост такве да је важно ове речи трезвено промислити. Најпре, ту је разлог који потврђује да је говорник „у делиријуму“ задобио пажњу у агитовању за своју чудовишну идејну платформу: после отровних речи поздрављен је без задршке од стране „цијењеног публикума“ и на истом скупу једногласно изабран за председника ДПС. Присутних 580 душа саслушало је без речи осуде Ђукановићев месијански поучак. Ни наговештаја воље за отрежњењем од пијанства мржње!
Подгорички мрзитељски пир пажњу заслужује и као наставак актуелне западнобалканске антисрпске хистерије у којој замајаца ретко када зафали, а овог пута јој је уводне тактове, два дана раније, дао Бакир Изетбеговић. У улози антрополога, познаваоца етнологије и психијатрије, политичар кога кодирано ословљавају с „Алијин син“, у прошли петак на Федералној БиХ телевизији, не трепнувши, рече: „Срби су лош народ.“ „Кажу: нема лоших народа, има само лоших руководстава. Нисам сигуран!“, вајка се умно Алијин наследник. Увек спреман на диван „о лошим народима и лошим црквама“, у којем искључиво циља један народ и једну цркву, он је тако из Сарајева у Подгорицу послао штафету са читком адресом стварног примаоца ових мрачних порука.
Видесмо, Бакирову „идеју“ зналачки је разрадио човек који – колико се може разумети из документованих чињеница његове биографије – бар у половини свог живота није имао дилему да је и Србин и Црногорац. Балкански двојац није усамљен, придружују му се редовно и други извођачи, према потреби ангажман се оснажи, појачају се соло деонице, плати раскошна расвета и реквизити, па представа рачуна на све већи аудиторијум.
За разумевање ове ситуације важно је знати да ниједном од поменутих актера не припада ауторско право за злокобне монологе које рецитују. Много је назнака да су они само репродуктивци, с мање или више дара и личне погане страсти, а да је творац највећег дела антисрпских „партитура“ по прилици невидљив, нешто као стелт инспиратор велике игре с народима и њиховим лидерима. Сналажењу у овим суновратним приликама помаже и подсећање на претече савремених (познатих) инспиратора антисрпског галиматијаса. Међу замршеним и густим траговима један важан води ка модерном пра-праучитељу садашњег концепта о „злом православљу и лошим Србима“, а указује на идеолошко озрачје средине прошлог века, посебно на матрице прекоатлантског поратног духа времена.
У домаћој публицистици у том смислу се помиње „Директива Службе безбедности Сједињених Држава број 20/1 од 18. августа 1948“, популарно именована као Доктрина америчке борбе против Истока, чији је аутор Алан Далс, директор ЦИА од 1953. до 1961. године. Упућени тврде да је Далсова „’стратегија’ дубоко зацртана и у данашњу америчку политику према Србији“, и Словенима уопште.
У нехришћанском сочињенију овог мозга ЦИА каже се: „Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. (…) Направићемо од њих цинике, вулгарне људе, космополите. (…) Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи…“
Да ли је случајно што се данас на нашем животном простору толико тога поклапа с духом Далсовог завештања? Ево још бисера: „У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало-помало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест.“
Када нам се учини да у деловању и говору појединих овдашњих политичара сада препознајемо оживотворење стратешких планова А. Далса, извесно је да не смемо закључити да је само реч о појединачном и личном моралном суноврату. Пораз је без сумње и наш – колективни. Не би наиме био ни појединачно могућ да је било храбрости, снаге и истрајности у колективном друштвеном суочавању са стварношћу намерном да нам „угаси националну свест“ и уприличи свестрану „трагедију погибије“. Стратегија непријатеља срећом није потпуно успела. У времену које је пред нама биће могуће учинити је још мање делотворном. Та моћ дефинитивно јесте у нашим рукама! (С)лом политичара о којем је овде било речи то уверење појачава.
