Полемику је августа месеца започео историчар Института за савремену историју др Немања Девић, прозивајући Самарџића на РТВ Стара Пазова и на Јутјуб каналу ”Нови стандард”. Како се у међувремену полемика распламсала, ”Нови стандард” је питао о њој и писца Игора Ивановића, који је као кључну тачку спора означио случај Калабић. ”Зашто би неко правио фотографије са лажним Калабићем, ако има правог? Нема ни једна фотографија са правим Калабићем”, рекао је поред осталог Ивановић
ВОДИТЕЉ: Како гледате на ову полемику историчара Института (за савремену историју), да не кажемо баш струке, највише са Милославом Самарџићем, човеком који није школован историчар, али који је практично цео свој живот посветио проучавању теме Другог светског рата? Имали смо овде и Немању Девића, који је баш то коментарисао. Какав је Ваш поглед на ту полемику?
ИГОР ИВАНОВИЋ: Нисам укључен у ту полемику. Друго, та полемика излази ван оквира мог интересовања јер је реч ипак о једном сукобу који је, да тако кажем, стручан. А са друге стране има и доста личне компоненте. Али, пре но што Вам мало опширније одговорим на ову тему, да уведемо само један битан став. Као што видите, већ дуго времена у нашој јавности, па и светској, кад год је реч о неким темама које су опште важне, које су битне за атмосферу једне заједнице, једног народа, пласирају тезу ”препустимо то струци”. Морам да кажем да сам велики противник препуштања струци било чега, сем што није експлицитно природњачко, затворено, које може имати утицај само на струку…

ВОДИТЕЉ: Не на друштво?

ИГОР ИВАНОВИЋ: Рецимо клонирање. Хоћемо ли да препустимо клонирање само биолозима и људима који се баве генетиком и инжењерингом, или ћемо да погледамо друштвену компоненту, хуманистичку, хришћанску, и уопште човека самог по себи, као онтолошког бића? Дакле, ако бисмо све препустили струци, ми бисмо ушли у ситуацију да човек више не би говорио о великим темама, изгубио би друштвену интелигенцију. Да узмемо било ког умног и великог човека, само Канта, погледајте тај опсег, чиме се бавио… Зато сматрам да о овим темама, о којима сте питали, не могу да се баве само људи везани за струку, него људи који описују дух времана. Дух времена подразумева и стручни део, али и много више од тога. Захваљујући великим писцима ми смо сазнали дух времена, јер су исотричари били само људи који су описивлаи догађаје. А дух времена је увек изнад самих догађаја, изнад саме фактографије. Јер, ако тако посматрамо, имамо само материјалну компоненту догађаја. Онда укидамо ту онтолошку, метафизичку компоненту човека, о одвојивости његовог духа и душе.

Дакле, ово је само један мали увод, па бих ја могао са ових позиција да коментаришем. Несумњиво је да су ти такозвани државни историчари из Института, као и Милослав Самарџић, учинили много за Равногорски покрет. Мислим да је основна тачка на којој су се они спорили Калабићева издаја. Ван неких личних анимозитета, ван тога да је неко кренуо први у јавности да оспорава другог, па је овај узвратио, па је то попримило размере из којих нема више повратка на старо стање. Тиме се не треба бавити. То је практично проблем затворен у том пољу.

Али Калабићева потенцијална издаја Драже Михаиловића и његова судбина – да ли би завршио, како историчари из Института сматрају, свој живот природном смрћу, да га Ћећа Стефановић није касније због његовог предугог језика смакао – или је пак погинуо у борби, 1946. године, на Богојављање, како сматра Милослав Самарџић, то јесте велика дилема. То је тачка спора. Они негирајућои овај део Самарџићевог истраживања на неки начин негирају њега самог на пољима која нису научна. Да ли је, рецимо, завршио факултет историјских наука. То није битно. Постоји много великих историчара, умних људи, који су писали велике ствари, а да нису по образовању историчари…

ВОДИТЕЉ: Слободан Јовановић, на пример…

ИГОР ИВАНОВИЋ: Наравно. Кажем вам, ако сте човек који се бави неком тематиком и компонентом, ви не можете бити човек једног факултета, или једне средње школе, и тако даље…

ВОДИТЕЉ: Помињете судбину Николе Калабића. Ви сте за наш сајт написали један обиман двотоми есеј, где сте дословно рекли: Целог живота се бавим изучавањем ове теме, и након свега што сам видео или прочитао могу да кажем да Калабић није издао Дражу. Можете ли мало сада за наше гледаоце да ту тезу образложите?

ИГОР ИВАНОВИЋ: Ја сам прочитао то што је јавности доступно. И нисам једини. Разговарао сам са неколико умних људи, који су што из радозналости, а што као и ја, из породичних разлога, изучавали ову тематику. Општи став је да Калабић – ми не знамо да ли је издао – али да докази које је држава пружила нису довољно чврсти. напротив, они су неуверљиви, из чега можемо, у логици правника, да изведемо закључак да он није издао. Ту има једна велика замена теза. Ми доказе, које је првенствено дала тоталитарна, Брозова држава, која је све живо што је могла да фалсификује – фалсификовала, сматрамо аутентичним, мислим у нашој јавности. Дакле, нису поништене тековине Брозовог доба, па да онда кренемо од нуле, него је потребно да ви доказујете, под а) да Калабић није био издјаник, под б), да није био ратни злочинац. А добро знамо да су обе ове тезе дате на неутемељен, идеолошки начин, и ко зна у коју сврху.

Погледајте шта се десило. Извесни Душан Недељковић, који је чак студирао на Сорбони, је био председник комисије, не могу да се сетим правог назива, на основу које се утврђивало ко је био ртани злочинац. И када би та комисија, кроз закон и скупштинску одлуку, утврдила да је неко био ратни злочинац, он би изгубио сма могућа права. Значи, сва грађанска права, затим имовинска права њега и његових наследника. А знате како је та комисија радила? Тако што су из разних општина тадашњих, округа, или како већ, слали спискове злочинаца. И онда је практично та комисија имала скуп малих комисија, направљена је велика комисија, и сви, буквално сви, равногорски официри су проглашени злочинцима. Имам право ово да тврдим, јер је и мој деда проглашен злочинцем (капетан Божа Ивановић, командант бригаде у Топлици – прим. ур). Мој отац је посветио цео живот да докаже да није било злочинац, јер је познато да је између једног великог човека, партизана Ратка Павловића Ћићка, и мог деде Боже Ивановића, био пакт о ненападању. Обојица су после морали да страдају. Ћићко је вероватно убијен са леђа. Пребачен је на терен Црне Траве, као партизански командант, на терен који он не познаје, врло чудна смрт. О томе је мој отац написао и врло озбиљну књигу. Није једини, многи се баве том тематиком. Ништа не можемо рећи са сигурношћу, али са великом вероватноћом можемо рећи да је Ћићко убијен са леђа од стране партизана, јер је у самртном ропцу његов убица, иначе деда Горана Мајмуна Вуковића који је убио Љубу Земунца, признао тај злочин у санаторијуму, пред два, такође болесника, обавештајца који су се ту затекли.

Дакле, пошто је мој отац посветио живот тој теми, имам право да будем заинтересованији, на неки начин, од других. И доказао је да у доба те Ргајске битке мој деда није био на тој територији, није уопште био командант. Реч је о локалној јединици, коју је водио Мића Симић, заједно са Бугарима, против једне топличке партизанске јединице, када су страдали Срета Младеновић Мика, и Гавран Чековић пре тога. Починили су грозне злочине у том пусторечком крају. А мој деда је у том моменту био у Нишу. Постоје историјски докази. Радио је као надничар. Као официр, скривао се од Немаца, радио је код нашег неког полурођака. Сад, пазите ту ситуацију. Ви и дан данас имате да је мој деда ратни злочинац. Постоје и докази, али не пада ми на памет да се понижавам на овом суду, у овој држави, са овим тужилаштвом, које то покушава да докаже за Николу Калабића, где државни тужилац Србије, уз помоћ хрватских историчара, сад подноси тужбу. У овом сегменту, срамно је шта ради држава Србија. Не знам да ли има везе са овом влашћу, или су то рецидиви дубоке комунистичке државе. Али, евидентно је у случају Калабић, да немамо експлицитне доказе, да је неопходно доказивати његову невинсот, а да је при томе држава фалсификовала све што је могла, једно седам, осам компоненти у његовом случају – о томе ћу мало касније – а и даље се верује да је заправо та државна истина полазна основа. У томк случају, то је и научно, и морално, недопустива категорија. То треба свести на нулу. Једноставно, Никола Калабић није издао. Изволите, докажите да јесте. Па ако се дају релевантни докази, али докази доступни свима, наравно да ће то бити опште прихваћено од стране равногорских потомака, као и целокупне јавности. Али овако је стварно једна бесмислена ситуација.

Е, сад, мене судбина Николе Калабића више интересује на, како да кажем, емотивном плану. Али, није то са друштвеног становишта превелика тема, да нема једне друге компоненте, која је много битнија. Уколико Калабић није издао Дражу Михаиловића, и ако је збиља настрадао на Богојављање у Дегурићкој пећини, онда Дража није ухваћен помоћу Калабића. А ако није, постоје индиције, и неки докази, да су у томе учествовали Енглези. Да ли је улога Николе Калабића заправо маска да се сакрије срамна енглеска, односно англосаксонска, улога у хватању Драже Михаиловића? Они су иначе 1943. године прешли на страну партизана и ви имате сведочење Фицроја Меклина, дато Божидару Зечевићу, који каже да га је Черчил послао са идејом да у Босни направи пакт са Титом о нападу на српске градове – то је то савезничко бомбардовање, партизани са земље, а англосаксонци из ваздуха. То даје једну сасвим нову слику Другог светског рата. Зато је случај Калабић битан. Да ли неко форсира Калабићеву издају да би прикрио срамну улогу Енглеза? Дакле, да ли је ово пакт дубоке комунистичке и дубоке НАТО државе у Србији? То је теза којом сам се ја бавио и мислим да после свог тог истраживања, могу да кажем да је превагнуло да, ипак, Калабић није издао.

Јер, видео сам много фалсификованих доказа. И поставио сам питање себи: Зашто би држава, ако је стварно неког ухапсила, стављала слике лажног Калабића, измишљала дневник Боривоја Тасића, прикривала праве дневнике Стевана Мољевића, Драгише Васића, итд. У крајњем случају, ако је Калабић стварно преживео Други светзски рат, што та држава не каже где је живео, под којим именом, где је сахрањен, да се ископа гроб, да се докаже…

ВОДИТЕЉ: Шта се догодило са књигом Драгише Васића ”Историја Равне Горе”?

ИГОР ИВАНОВИЋ: Нестала је. А Стеван Мољевић је у затвору у Сремсој Митровици, који је био доста суров затвор, провео период од краја рата до 1959. године, где се и упокојио. Тамо је био са Драгољубом Јовановићем и протом Савом Бановићем заједно у ћелији. Они обојица касније, у својим архивима, у својим сведочењима, кажу да знају да је Стеван Мољевић написао неспорно четири рукописа. Сва четири руком, на тоалет папиру. Та четири рукописа су, по њиховом сведочењу, независном један од другог, били рукописи следеће тематике: О бањалучком издајничком процесу, о сарајевском атентату – а у оба ова догађаја био је скривени или нескривени учесник Стеван Мољевић – о Македонији и четврти рукопис се тицао филозофског одговора марксизму. Дакле, написао је четири рукописа који се не дотичу Равне Горе.

Међутим, као један од доказа о наводној Калабићевој издаји дат је наводни пети Мољевићев рукопис, за који нико од затвореника не сведочи да постоји, на латиници, прекуцан на електронској машини већ 1960. и неке године. Дакле, питање је, ако је тако, зашто не дате та четири у оригиналу, онда имате и пети у оригиналу? Јер, није могао на машини да куца, на латиници, Мољевић. Па чак и да су му дотурили машину, на латиници не би куцао. Али, кад то немамо, како могу да верујем том петом рукопису?
Дневник Боривоја Тасића, који описује догађаје подударно са фељтоном ”Политике” из 1962. године, као и књигом Љубе Поповића, право име му је Милован Пејановић, из 1971. године, ”Велика игра са Дражом Михаиловићем”, дакле, тај дневник Боривоја Тасића је чист фалсификат. Не само што га нико није видео, а позивају се на њега, него се испоставило да полуписмени Боривоје Тасић, са четири разреда основне школе, пише бриљантне стилске фигуре. Испоставило се да пише на екавици, а човек је из Босне, говорио је целог живота на ијекавици. И низ других материјалних грешака.

Испоставило се и да су круцијални долази – Калабићеве фотографије са ознашима – на основу анализе кустоса Војног музеја, и на основу Цвејића, који је као стручан човек дао вештачење, да су то фотографије лажног Калабића. Зашто? У крајњем случају, 17 центиметара је разлика у висини, између Калабића из правог живота, чију висину знамо из његовог војничког картона, и тог са фотографије. Упоређивано је у односу на шмајсер који држи, мислим, Раденко Мандић. А с друге стране у односу на лик, положај очију, обрва, носа, неспорно је да су фотографије лажне. И сад се поставља здраворазумско питање. А увек када позовете логику и здрав разум, ви сте у принципу доминантни у неким дискусијама. Зашто би неко правио фотографије са лажним Калабићем, ако има правог? Нема ни једна фотографија са правим Калабићем. Фотографишите га за архиву, за досије, из разних углова, тај доказ не постоји. Једине фотографије су те, са лажним Калабићем.

Зашто би неко фалсификовао дневник Боривоја Тасића? И зашто би неко учинио још неколико радњи, које су чист фалсификат, рецимо кад је реч о том фељтону из ”Политике” и овом делу које сам малочас поменуо – уколико су се догађаји одвијали на други начин? Е сада, уколико у свему томе нема заштите Енглеза, односно тог англосаксонског фактора, онда то може да биде уско стручна тама, па нек се споре ови историчари. Али, мене друга ствар унеспокојава. Шта ако се све то ради да се заштити један много опаснији фактор? Да ли у Србији постоји тајни пакт дубоке комунистичке и дубоке НАТО државе? Моја теза је да постоји и да се прелама, између осталог, и кроз овај случај. Ако је тако, онда ће вам и у принципу та теза о другачијем југотитоистичком народу, бити ближа. Онда, у ствари, видите сву трагедију српске судбине и српског народа, а случај Калабић је послужио само као један лакмус папир да се те ствари лакше виде.

(Јутјуб канал ”Нови Стандард”, 2. октобар 2022.)