Поводом празника Недеље Православља и побједе Православља над иконоборачком јереси, доносимо кратак извјештај из часописа “Светигора”, бр. 47. како је у недељу 3. марта 1996. године, године прослављена Недеља Православља на Цетињу. Драган Вранић, ученик трећег разреда Богословије Светог Петра Цетињског ће у извјештају за часопис са прославе Недеље Православља на Цетињу записати следеће:
“И ове, као и ранијих година, у Црној Гори је прослављена Недеља Православља, прва недеља поста
После одслужене арх. литургије, коју је служио Његово Високопреосвештенсто г. др Амфилохије, са свештенством Црквене Општине Цетиње, кренула је Литија кроз овај древни град Црнојевића. У спомен на ону Литију која је била прве недеље Великог поста 11. марта 843. године у Св. Софији, када је оглашено васпостављање икона и иконопоштовања, и овај дан прва недеља Часног Поста је остала у памћењу Цркве као Победа Православља.
Литија је кренула од Цетињског Манастира ка Ћипурској цркви, а потом поред двора краља Николе ка Влашкој цркви. У Литији су свештеници, монаси, ученици Богословије и деца са Цетиња носили иконе и појали Богу. И налик на ону Литију из 815. год,, предвођену Преподобним Теодором Студитом са хиљаду студитских монаха која је такође ишла градом и доживела одбојност грађана. Тако је и ова запамтила још једна добацивања и вређања упућена носиоцима тих икона против којих су с еботили и пре 13. векова.
Једна група окупљена око кафанског стола добацивала је је и извикивала разне псовке и узвике “Четници!”, “Бандо!”, а при појави Њ.В. г. Амфилохија наследника Св.Саве и Св. Петра уследили су узвици: “Турско копиле!”, Ђе ти је бијела пана!” И као по Јеванђелској “ко тебе каменом, ти њега хљебом”, тако је и Митрополит на све то одговорио благосиљањем.
По повратку Литије, испред Манастира је још једном прочитан Синодик. Где су се опет зачуле речи: “Вечни спомен”, и “Анатема”, којима је Црква свечано огласила истину, одлучујући све оне који ту истину не признају, Победу Православља”
Тога дана је одржана и Академија у част Недеље Православља у организацији Митрополије црногорско-приморске и Богословије Светог Петра Цетињског. На свечаној Академији која је била одржана у Владином дому на Цетињу узели су учешћа професори и ђаци Цетињске богословије, полазници школе вјеронауке са Цетиња, хорови, рецитатори и други. Академији је присуствовао и тадашњи министар вјера у Влади Републике Црне Горе проф. др г. Слободан Томовић. Предавање је тада у оквиру Академије на Недељу Православља у Владином дому на Цетињу 3. марта 1996. године, одржао Митрополит црногорско-приморски зетско-брдски и скендеријски г. Амфилохије Радовић.
“Господине министре, оче ректоре, господине предсједниче Црквене општине цетињске, господо професори, драга браћо и сестре,
Свети Василије Велики, један од највећих хришћанских богонадахнутих умова и мудраца записао је, неколико вјекова прије Седмог васељенског сабора, на коме је било одбрањено достојанство Божијег и људског лика – тајна Иконе, једну суштински важну богословску реченицу коју су, потом, понављали и други Оци Цркве до Седмог Васељенског Сабора, одржаног 787. године у Цариграду, и коју је, послије овог Сабора, Црква понављала и понавља све до данашњега дана. У тој реченици Св. Василија Великог садржана је сва суштина празника побједе Православља и сва суштина православног хришћанског иконопоштовања које је Седми васељенски сабор бранио и одбранио, и које је једном засвагда утврђено 843. године у вријеме. Лик и Прволик у тајни иконе благочестиве византијске царице Ирине, њеног малољетног сина Михајла и тадашњег страдалног патријаха цариградског Методија.
Та чувена реченица Светог Василија Великог гласи: „Част која се одаје лику – икони, преноси се на Прволик“. Кратка реченица, а богословски изузетно богата и дубока. У њој је указано, посредно и непосредно, на суштину односа човјековог не само према икони као видљивом и опипљивом знаку невидљиве стварности, већ и на наш истински однос према цјелокупној творевини Божијој и њеном мјесту у процесу Богопознања и себепознања.
Ако се част коју одајемо икони на којој је насликан лик Христов, Мајке Божије, Светих Божијих Анђела или људи преноси тајанствено на прволик, онда се и част коју одајемо цјелокупној творевини Божијој, према љепоти и поретку створенога свијета – космоса, према љепоти и доброти људскога лика, према љепоти и доброти свих створених знаних и незнаних бићâ преноси на Творца те творевине – Бога Живога, Свету Тројицу. Онда је, такође, јасно да цјелокупна творевина Божија, све што је створено и што постоји јесте једна чудесна, видљива и многолика космичка икона невидљиве стварности Божије и Царства Божијег. На тајну иконе као видљиве и опипљиве слике онога што је невидљиво, упућују нас, прије свега, ријечи Светога Писма: Христос Богочовјек је, по Св. апостолу Павлу, Икона Бога Невидљивога (2. Кор. 4, 4). Ако је оваплоћени Син Божији – Икона Бога Оца, онда је човјек, који је, како се каже у Књизи Постања, створен по икони Божијој, по образу-слици и подобију-прилици Божијој (1. Мојс.1, 27), жива икона оваплоћенога вјечнога Бога Логоса, Богочовјека Спаситеља, слика Његовог богочовјечанског лика, Његов одраз, Његов одсјај, Његов знак, свједочанство Његове мудрости, сажета логосност (словесност, смисленост) Његовог Божанског ума у творевини Божијој. Ако човјек јесте икона Богочовјека Христа, онда је, заједно са боголиким човјеком, све што је створено и што постоји – ликовито и сликовито: у свецијелој творевини и у сваком створеном бићу појединачно као у тајанственој слици огледа се велика и неизрецива тајна Божанска.
Сва творевина је Богом тајанствена, јер ју је Бог Живи створио као веома добру (1. Мојс. 1, 31), богојавну носитељку Божанске тајне. То је, уствари, она свеобухватна истина иконе, коју је одбранио Седми васељенски сабор. Оци овога Сабора су, са једне стране, одбранили достојанство творевине Божије као такве, јер је она изашла из руку вјечнога Творца као веома добра, а са друге – одредили истинско мјесто које творевина има и које јој, по науму и Домостроју Божијем, припада. Творевину Божију треба поштовати, чувати, обдјелавати као богојавно дјело Божије, али, истовремено, клањање и служење човјеково припада искључиво Богу Живоме и вјечноме, и никоме и ничему више.
Оци Цркве су свагда настојали на богооткривеној истини да творевина Божија није дата да јој човјек служи, да јој се клања, као што је то чинио на безбројне начине кроз сву своју историју, почевши од примитивних паганских религија све до савремених псевдо-религијских човјекобожних идеологија, биле оне „тоталитарне“ или „демократске“. Није творевина да јој човјек служи и да јој се клања као божанству, него да кроз њу и преко ње, као кроз тајанствено огледало, слику и лик, открива велику и свету тајну Божију, на којој творевина почива, и да, преко творевине, поштује Творца, Бога Живога. Назначење творевине је да служи Богу-Творцу: ради богослужења је створен и човјек као словесна круна свеколике творевине Божије, свако појединачно створење, творевина у својој све укупности. Све што је Бог створио, и што Бог држи у постојању, у својој природи носи уткану тајну богојављења и богослужења. Све је у својим најдубљим дубинама – богојавно и богослужно. Све што постоји је, у суштини, створена икона богојавна, која јавља тајну Творца нестворенога, икона којој не припада част и клањање, већ само поштовање, као што и каже смјерни старозавјетни Пророк: Не нама, Господе, не нама, него Имену Своме дај славу, по милости Својој, по истини Својој (Пс. 115, 1).
Ове пророчке ријечи важе не само за човјека, него још више и за читаву творевину: не – тварима око нас, живим и неживим; не – дјелима руку наших; не – дјелима ума нашег; не – идејама и философијама нашим, ма колико ми мислили да су оне узвишене и савршене; не – науци и умјетности нашој; не – технологији нашој; не ничему што је од овога свијета, Господе, него Имену Своме дај славу. Према томе, клањање и служење припада само Творцу који је премудро створио све свјетове видљиве и невидљиве, који је свесавршени носилац и дародавац сваке доброте, сваке љепоте и сваке мудрости непролазне и вјечне, који је Својим нествореним енергијама (дејствима) свагда и свугдје присутан у Својој творевини, од тренутка њеног стварања и у вјекове. Бранећи иконопоштовање и све обухватну истину иконе, Седми васељенски сабор је бранио и одбранио истину Богочовјека Христа, оваплоћенога Слова (Логоса) као Иконе Бога Оца Невидљивога, Богочовјека као Прволика човјековог, по коме је човјек и створен у почетку као боголико биће, по чијем је богочовјечанском Лику створен човјек као слика Божија. Бранећи истину Богочовјека Прволика, саборски Оци су одбранили и истину човјечанскога лика и његову праву вриједност и његово право мјесто у историји свијета, од постања до есхатона. Уз то, Седми васељенски сабор је одбранио и црквену умјетност, и не само црквену, већ умјетност уопште као ликовни и сликовни израз човјековог боголиког стваралаштва.
Да није било Седмог васељенског сабора и побједе иконопоштовања, данас не би било ни једне једине цркве, ни фреске, ни иконе, ни хришћанске умјетничке слике нигдје на свијету! Са Европом и европском културом би се догодило оно што се догодило са јудаистичким и исламским свијетом који су, у складу са својим вјерским учењима, по својој природи, гледано са хришћанског становишта, иконокластички, иконоборачки. Тамо гдје нема вјере у Бога Логоса који је постао човјек, да би боголики човјек могао постати бог по благодати Божијој, тамо нема ни иконе и не може је ни бити, јер је оваплоћење Бога Логоса (Слова), Прволика човјековог, предуслов иконе. Ми Бога Живога, како веле Свети Оци, зато што је Он, остајући истинити и потпуни Бог, постао истинити и потпуни човјек, у свему сличан нама осим по гријеху, на икони приказујемо као оваплоћенога, као Богочовјека.
Сликајући, иконопишући Христову човјечанску природу, Његов лик као човјека Исуса из Назарета, рођенога од Духа Светога и Пресвете Дјеве Марије, ми уствари, колико је то нама као људима могуће, указујемо на велику и свету тајну оваплоћења Бога Живога и несливеног сједињења Божанске и човјечанске природе у Његовој богочовјечанској Личности. Част која се указује човјеку као икони Божијој, која се указује светој икони, светим моштима, и, у најширем смислу, част која се, у побожном поштовању творевине Божије као дјела Творчевог, указује свему ономе што је видљиво и опипљиво – она се преноси на Прволик вјечни, на Христа Богочовјека, на Творца вјечнога – Бога Живога. Дивљење земаљским љепотама само је подстрек и постицај да се уздивимо Ономе који је премудро изаткао сву ту љепоту Својом чудесном руком по Своме чудесном науму. Јер, каже Пророк, Небеса казују славу Божију и дјела руку Његових гласи сво д небески (Пс. 19, 1). „Небо и земља су препуни славе Божије“ – Црква се саборно моли и свједочи на Божанској Литургији: Небо и земља, као тајанствена небоземна икона – дјело су руку Божијих, пројављују славу Божију и свједоче о њој. То и јесте смисао сваке праве људске рукотворене слике, сваке истинске умјетности, сваког истинског људског дјела: да пројављује непролазну славу Божију и да свједочи вјерно о њој. Не, дакле, да буде од стране људи обоготворавано, нити оно што је човјек створио својим умом и својим рукама, нити сâм смртни човјек коме је, свагда, дах у носу, него да се кроз човјека и преко њега открије, да се у њему истинито посвједочи и да се пројави оно што је вјечно и што је непролазно, што је Божанско.
То је укратко смисао дивних ријечи Светога Василија Великог, „да се част која се одаје лику преноси на Прволик“. То је, истовремено, и суштина великога празника Недјеље Православља или побједе вјере православне и истине православне о светим иконама, великопосног празника који је код нас помало заборављен. Можда смо ми, богослови, запоставили богословски значај овога празника, али саборна Црква није, јер она на тијелу своме носи ране нанесене од руке нових иконобораца и новог иконоборства као што је било оно које је претрпјела током комунизма, нарочито непосредно послије Другог свјетског рата.
Комунизам је, у својој безумној мржњи на Бога, мрзио све што је „свето и честито и миломе Богу приступачно“, све што је богојавно, све што је иконично. У страшна времена комунистичког богоборства страдале су мученички многе свете иконе по црквама и манастирима. Док сам још био епископ банатски, у селу Кусићу нашао сам мученичку икону Светог Николаја Мирликијског Чудотворца: сва је ножем била избодена и мецима из пиштоља стријељана – један метак је погодио икону у онај насликани свитак у руци Свечевој, на коме су исписане потресне ријечи Христове: Нову заповијест дајем вам – да љубите један другога (Јн. 13, 34). Онај који је пуцао у Светог Николу Чудотворца и доброчинитеља људског, и ко је, пуцајући у Свечев лик, погодио ријечи Христове о љубави човјека према човјеку, он је уствари пуцао у Свеца Божијег као вјерног свједока вјечне љубави богочовјечанске, а самим тим је пуцао и у љубав као једино право и истинско мјерило људскога живљења и постојања, у мјерило откривено и пројављено у Христовом богочовјечанском лику, у лику Богочовјека који и јесте тај једини савршени Прволик у коме се све што постоји огледа и налази свој вјечни смисао.
И у нашој Митрополији Црногорско-приморској имамо једну мученичку икону Господа Исуса Христа, коју сам нашао у Гусињу. У њу је, послије рата, у вријеме комунистичкога без умља, било испаљено пет метака. Пет метака у Господа Спаситеља! Они који су пуцали у икону да символички убију Бога Живога, Богочовјека Христа – Прволика човјековог, они су стварно убијали и људе Божије због вјере у Христа, због вјере да је човјек – од Бога и Божији. Али, како је историја то не једном показала, тешко ономе који свете иконе уништава, јер он не уништава само дјело руку људских – дјело црквене умјетности, него подиже руку своју на наднебески Прволик, на Бога Живога!
Као и код древнога иконоборства, и у случају овог новог, комунистичког, показало се да мржња према икони Божијој, увијек завршава у мржњи и злочину према човјеку Божијем, који је жива икона Божија. Ко, „у име човјека“ и његове „земаљске среће“ стријеља свете иконе Бога Живога и вјечнога, тај ће, по правилу, завршити у стријељању и најсве т ије живе иконе Божије – боголиког човјека. И обрнуто, ко убија човјека – икону Божију, тај у човјеку распиње поново и убије Богочовјека Христа, Прволика човјечијег. Ово се, не односи само на иконоборачки комунизам, већ на све човјекобожне и иконоборачке иде ологије прошлости и садашњости, укључујући и глобализам који у, у наше вријеме, покушава да завлада читавим свијетом и да свим људима и народима наметне ново иконоборство – нови рат против Прволика Христа „у име човјека“, али не више човјека по образу и подобију Божијем (1. Мојс. 1, 28), већ по слици свијета чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31), палог свијета који се, како Господ вели у Јеванђељу, налази под влашћу кнеза овога свије т а (Јн. 12, 31).
Отуда, данас, одлуке Седмог васељенског сабора и саборско богословље иконопоштовања добијају изнова на значају и актуелности: данас нам је, поново, неопхо дно иконобранитељско богословље, ништа мање него у вријеме иконоборачкога спора у 8. вијеку, или у вријеме позападњачења православне црквене умјетности у 17. и 18. вијеку. Данас је наступило вријеме за ново иконобранитељско прегнуће Цркве и њених богослова, и свих Хришћана. Данас, пред изазовима новог иконоборачког искушења глобалних размјера, изнова схватамо колико је велика и значајна богословска истина коју је, надахнут тајном Христа Прволика, изрекао Св. Василије Велики: „Част која се одаје лику, преноси се на Прволик“.
