Језа ме хвата од млађаних Монтенегрина. Један, Душан Пајовић, расписао се на ЦДМ-у, па не пушта. По слици би се рекло да је млад, а по тексту да је заклети Титов пионир. Иако не памти Тита, осим по причи, вјеран је његов сљедбеник и нема сумње да би у Титово вријеме био један о главних кандидата за ношење штафете. Текст је прави примјер како пишу и мисле Титови пионири и треба га само прочитати и све је јасно! Невјероватно је да је за поменутог пионира изјава Светог Петра “Моли се Богу и држи се Русије” фашистичка! Сваки коментар је сувишан!
————————————————————————————————–
У суботу је у центру Подгорице одржан скуп подршке руској агресији на Украјину. Пун пакет: застава Русије са словом З, „Ој Косово, Косово“, банер са ликом Амфилохија… Потпуна синергија симбола.
Наставак првобитне хорор представе софтцоре фашистоидног славља изборних резултата 30. августа 2020. године, ђе су се на више мјеста могли виђети бројни националистички „испади“. Рекоше нам тада да их „пуштимо да се издувају“, јер су људи оśетили слободу и освјежење. Пуна слобода за ширење мржње, и освјежење јачином сибирских вјетрова.
Наставили су да шире „ослобођење“ безумним скупом подршке Русији са иконографијом четничких застава, транспарентима „Срби у Црној Гори, Руси у Украјини“, „Моли се Богу, држи се Русије“ и сличним фашистичким „мудростима“. Сада су дошли на Подгоричке скалине да освјеже памћење да су и даље ту.
Наратив је толико помјерен удесно да је ширење клерикализма, хомофобије, мизогиније и пропагирање геноцида, у Црној Гори још само један обичан дан. Не само то, ова позиција се сматра „слободом говора“ и нешто са чиме се треба преговарати, те „наћи на центру“. Ако у потпуности отписујете ове идеје представиће вас једнаким „екстремистом“ као што су они који те идеје заговарају. Или чак горим.
Као што поједини „западни“ љевичари релативизују или ћуте на злочине путинофила, да их неко не би сврстао уз НАТО, тако и многи људи овдје окрећу главу и „не баве се тим темама“ да их неко не би сврстао уз „црногорски национализам“.
Ова врста индиферентности подржава статус qуо и имплицитно пружа подршку јачем, односно тлачитељу. „Вјерујем да живјети значи изабрати страну. Равнодушност и апатија су паразитизам и изопаченост, а не живот. Зато мрзим равнодушне.“
С друге стране, пропаганда ради посао да замути воду ко је ту (био) за правду, а ко за смрт. Четници се рехабилитују као антифашисти, а Путинови оперативци као борци за денацификацију. Таман колико су се први ономад борили против фашизма, толико то сада раде путинофили. Ови идеолошки поборници званичне Москве су управо онакви каквим је четнике приказао Булајић у својим филмовима: разуздани, неотесани, пијани разбојници жељни крви. Или како се то код нас каже – прави домаћини. Пријатељство љубитеља „руског и српског света“ је довело до тога да не знамо који су који, јер су, гле чуда, у питању исти људи.
Због тога, за нас на Балкану, највећа посљедица руске агресије није раст цијена намјерница или струје. Најгоре је ширење идеолошке матрице по којој су се фашисти сјетили да своје противнике назову именом својим. Силовања, убијања, паљења украјинских села, освајање територије? То постаје прихватљиво онда када прогутате пропаганду да су сви Украјинци нацисти. Пронаће служба и слике исцртаних свастика у некој украјинској забити, наћи снимке (неоправданог, али реактивног) рушења споменика руских комуниста и представиће Азов батаљон као носиоце државне идеологије, само да би оправдали своју агресију и мржњу. Тлачитељи ће тражити подршку за злостављање потлачених, а себе представити као жртву.
Срећом по руски режим, ова прича има своју публику. Како Жижек примјећује у свом стилу, велики број људи се води симплификацијом и пречицом у размишљању да ако нешто подржава Америка, то мора да је аутоматски лоше. Они заборављају да амерички империјализам није једини, те да поред њега постоје и други империјализми, дапаче попут руског.
Зажмуриће због тога на изјаве да су Украјинци лажни народ, да су комунистичка измишљотина, и да свој идентитет граде искључиво на мржњи према Србима… Чујеш мене Србима, Русима. Мало су ми се помјешали наративи, јер сам безброј пута чуо исти, само за црногорски идентитет. Више ни не знам ко пише оригинал, а ко ради цопy-пасте, али то је мање битно.
Што се Црне Горе тиче, питање је колико ће времена проћи док из сна „осуђивања обије стране“ равнодушне не пробуди свјежи дашак клерофашистичког вјетра, који своје присталице одводи право на З скупове или на контрапротест 13. јула у Никшићу. Колико дуго може да се жмури на кич слављење патње и смрти кроз својеврсни вид некрофилије?
Не сумњајте, изаћи ће „стадо“ поново на улице црногорских градова да подржи масовна убиства и жељу за нестајањем једне државе и народа. Све уз благослов и отрцану национал-хистеричну параноју. Свједоци Божје љубави са кокардом на глави и ножем у зубима. Често метафорички, а некада и буквално.
Можемо ући у дубиозе, релативизације и правдања идеологије лошим економским условима, неквалитетним образовањем, историјском квази-повезаношћу са Русијом, васпитањем, културом и штовањем култа личности. Али не желим. Пређена је црвена линија, и прош’о је задњи воз за Сибир. Сада је вријеме за сношење одговорност свих идеолога који су на челу колоне.