Поводом празника Светих првоврховник Апостола Петра и Павла, славе храма посвећеног овим светим угодницима Божијим у Никшићу, разговарали смо са Чтецом Блажом Љ. Даниловићем, чтецом древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теологом Српске православне цркве, српским народним епским пјесником и химнографом.

На самом почетку укратко нам кажите нешто о себи, о школовању у славној Никшићкој Гимназији, породици?                              

Рођен сам у древном граду Никшићу 14. априла 1975. године, када Црква прославља Свету Марију Египћанку. У кући су се прослављали велики Црквени празници Божић, Васкрс и Крсна Слава Сабор Светог Јована Крститеља. Од читаве фамилије најпобожнија је била моја баба Видосава рођена Вучковић. Она је често одлазила у Манастир Острог Светом Василију на поклоњење. Са собом је водила и нас дјецу, али о вјери сем обичаја веома смо мало знали. Моје интересовање за Цркву је почело са одласком у град Никшић у Гимназију. Тада сам и крштен јер прије тога и ако су били крштени моји родитељи на жалост нијесу крстили нас дјецу. Сјећам се да је један монах у Манастиру рекао мојој баби да ме обавезно крсте. У средњој школи ме је у Храму Светог Јована Крстиељау Стубици крстио отац Драган Станишић, миропомазао Митрополит Амфилохије а кум био професор философије Миодраг Тодоровић. Тада сам у Острогу упознао игумана, оца Лазара Аџића, који ће ми постати духовник. После тога и моји родитељи Љубомир и Неђељка су се окренули Цркви и у свему ме подржавали. Имао сам срећу да ми у Гимназији предају елитни професори Мимо Пешут професор историје, Мило Црвеница професор физике, моја снаха Соња Даниловић професор Српског језика, и моји кумови Весна и Миодраг Тодоровић , који је сада и свештеник у Храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Хвала Богу у породици се наставља мој Живот у Цркви. Уз супругу Милену професора Енглеског језика, која је из Рисна од старе Породице Бјеладиновић, са којом ме је у Цркви Светог Петра и Павла, вјенчао отац Момчило Глоговац имам и четворо дјеце кћерку Теодору и синове Лазара Саву и Георгија који су ми свакако у раду безрезервна подршка.

            Шта вас је подстакло да међу ријеткима  почетком деведесетих упишете теолошке студије на Духовној Академији Светог Василија Острошког у Србињу, данашњој Фочи?        

У међувремену сам врло брзо почео боравити често у Манастиру Острогу. Већ послије крштења сам био одлучио да ћу студирати Теологију. Често сам на службе, славе и крштења ишао са оцем Драганом Крушићем, који је и писао молбу и препоруку Митрополиту Амфилохију за мој упис на Факултет. Духовна Академија у Србињу је сама по себи била избор, јер је Владика Атанасије нама био познат и по предавањима у Никшићу, а заједно смо истовара ли помоћ за народ погођен ратом у Херцеговини.

             Били сте међу првим студентима теологије из Никшића, почетком деведесетих година, а и на Академији која је  тек била почела са радом. Ко вам је све предавао од знаменитих професора и у чувеној Никшићкој Гимназији и касније на Духовној Академији у Србињу?

На Духовној Академији у тадашњем Србињу, осим Ректора Владике Атанасија Јевтића, предавања су држали Митрополит Амфилохије и Митрополит Дабробосански господин Николај, као и бројни професори Теолошког факултета из Београдуа, и професор веома драг ми Жарко Видовић.            

             Доласком Епископа банатског Амфилохија у Црну Гору на челу цетињских митрополита, град Никшић је у његовом срцу имао важну улогу, реците нам нешто о тим почецима обнове духовног живота у Никшићу?

У Никшићу је хвала Богу, почео одједном нагли духовни препород. Уведене су редовне службе, вечерња, јутрење и Литургија. Од свештеника су били први после рата рукоположени свештеник, прота Марко Ђурковић, прота Алекса Павловић и тада млади и пун полета свештеник Драган Крушић. Редовно смо посјећивали сва богослужења и као Братство Светог Василија Острошког обилазили светиње широм Црне Горе Србије и Републике Српске. Убрзо се оснива и Хор Новомученика Станка са хоровођом професорицом Ленком Дурутовић, са којом смо обилазили многе светиње и били сваке године на слави Светородне лозе Петровића на Његушима. У Никшићу је увелико било почело свој рад Коло Србских сестара, на челу са госпођом Сенком Дурутовић. Великог учешћа у свему узимали су и браћа Станишићи од којих и теолог Слободан Станишић, садашњи професор Цетињске Богословије.

             Велику улогу у духовној обнови у Никшићу, својим примјером дали су духовни горостаси  блаженопочивши Митрополит Амфилохије, Владика херцеговачки Атанасије, игуман острошки Лазар и други које сте познавали?                     

Митрополит Амфилохије је увијек био присутан у граду Светог Василија, држећи многа предавања и литургијски учествујући, доводећи са собом угледне госте Владике из других помјесних цркава. Радост сусрета нам је причињавао и Владика Атанасије и други епископи и духовници наше Цркве. Отац Лазар нам је био и духовна и  материјална потпора, у њему смо сви у Никшићу до последњег његовог даха имали брижног учитеља и родитеља.        

             Реците нам нешто и о Браству Православне омладине “Свети Василије Острошки” у Никшићу, чији сте члан били од његовог оснивања?

Братство Свтог Василија Острошког се трудило да буде од помоћи свима колико је год то било могуће. Заиста се осјећала та духовна блискост и заједница. Ту су се заиста испуниле ријечи Апостола  Павла “свима сам био све да како што више људи за Христа задобијем”.

             Учестовали сте и у бројним хуманитарним дјелатностима Братства и црквеног живота тих ратних година у Никшићу, када сте са Вл. Атанасијем, и другима из Братства Никшићког на жељезничкој станици истоварали помоћ за страдалну Херцеговину, подсјетите нас и на те  занимљиве тренутке?        

Владика Атанасије је био духовни горостас препун љубави дјечје доброте и свештеног знања. И он нас је често окупљао. Тако смо више пута сви заједно истоварали са вагона помоћ кој аје пистизала возом, за страдални српски народ у Херцеговији, Босни, Крајинама.По завршеном послу обично смо играли фудбал и талентовани и мање талентовани. Хитао је да помогне своме народу. И кад је било најтеже он се прихватао не једног него низа бремена. А круна свега свакако је она Величанствена Литија и одлазак Моштију Светог Василија Острошког у Херцеговину и после боравак у Никшићу и повратак у Острог.

             Чин чтеца примили сте руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, на Божићној литургији 1999. године у Саборном храму Св. Василија Острошког, и постављени сте за чтеца древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, најстаријег храма у никшићком крају, Реците нам нешто и о тим данима и о улоги и служби чтеца у Цркви а и о самом храму Св. Апостола Петра и Павла у Никшићу, чији сте чтец ево скоро 25 година?

Кад год би се указала прилика ми смо чтецирали Митрополиту Амфилохију. Не само ја, него и други који су данас свештеници. Од Острва Цвијећа – Михољске Превлаке до тада порушеног Храма Светог Јована на Заграђу у Пиви. Тог Божића служио је литургију у саборном храму у Никшићу и рукопроизвео је тада пет чтечева. Митрополит је тада рукоположио чтеце за Храм Светог Василија Острошког у Никшићу, а мене за Цркву Светих Апостола Петра и Павла у Никшићу. Само Бог и он знају разлог, било је то на Божић 1999. године Тај Храм је Немањићка светиња.У њему је Цар Урош потписао повељу са Млечанима. И ево га траје и свједочи Христа Васкрслога до данашњих дана. Старешина храма је протојереј Данило Зиројевић а црквењак у храму је г. Милоица Ђукановић. У њему су редовна света богослужења, сваке суботе се служе свете литургије. И никшићани и други воле да присуствују на богослужењима у овом древном храму. Колико ли тек кроз вјекове у њему одслужено светих служби, бденија и прочитано молитава. Велика благодат се осјети у овом старом храму, најсатријем храму у никшићком крају. О љепоти храмабрине поменути брат црквењак Милоица Ђукановић, који у њему свакодневно чита молитве и акатисте, а и свештеници када је за то потреба. Храм је једно од мјеста гдје наши вјерници доалзе и моле се Богу и Светим Апостолима Петру и Павлу.

             Од самих почетака сте својим трудом помагали на духовној и материјалној обнови у Никшићу, као и у цркви Св. Јована на Лукову, а такође сте уграђивали себе и у обнови  и у манастиру Св. Апостола и Јеванђелиста Луке у Жупи Никшићкој, како је то све почело?                 

У Храму Петра и Павла се служило сваке суботе када је вријеме то дозвољавало. На селу Лукову прије обнове врло ријетко. Сада долазком оца Огњена Фемића богослужења су редовнија. Ја сам волио да пратим Митрополита па сам то и чинио кад год је било могуће. Долазком сестара и Игуманије Ефимије у Жупски манастир,  скоро свакодневно је служио отац Василије Брборић, па сам ја тамо стално чтецирао и блаженог спомена сада почивши ђакон Владимир Јарамаз. У Манастиру Жупи се молило и градило. Тамо је и капела посвећена Светом Амфилохију Икониском. Митрополит је ипак пристао да је посвети том Великом Светитељу. У Манастиру Жупи је била и Литија са Моштима Светог Апостола Луке из Манастира Косијерево, и том приликом је Митрополит Амфилохије одвојио честицу Светих моштију и даривао за овај древни Немањићки манастир.

            Често сте ишли и у нашу највећу светињу, манастир Острог, слава му и милост, сигурно да и са тог светог мјеста носите најљепше успомене, шта би сте подијели са нама?           

            Не постоје ријечи којима се може описати вријеме проведено поред Светог Василија острошког. Доста сам боравио у Цркви Часнога Крста. Сам живот са монасима је прича за себе. Код кивота је најчешће био отац Јоил Булатовић дивни слуга Божији. Братија нас је раширених руку прихватила а отац Лазар грлио као најрођеније. Волио сам вече и мир вечери у Острогу. И једно од најомиљенијих послушања било ми је рибање Цркве код Моштију Светог Василија. Тада се у том миру види колико Свети Херцеговац воли и грли свој народ.

             Узрастајући у Цркви Христовој поред дивних свештеника и великана Српске Цркве Митрополита Амфилхија и Владике Атанасија, поред студија на Духовној Академији, пишете и поезију и химнографске списе, тачније епску поезију у којој на сликовит начин описујете многе светитеље, догађаје из живота цркве и народа, а и славне јунаке, битке и мегдане, прво одакле вам та љубав да пишете епску поезију,  и од када почињете са писањем?

Писањем поезије почео сам се бавити у средњој школи. О томе мислим да је напросто дати ми дар. Звуке гусала сам слушао као дијете од осам година и неке стихове знао напамет. Мислим да је то дар Божији који треба умножити. Засигурно Бог ми је тај дар дао да га прослављам, као и Свете Његове из рода нашега. Уз то писао сам пјесме о нашим јунацима и ратницима. О новијој тематици скоро да и не пишем. Мишљења сам да није свака пјесма за гусле па се тако и владам.

 

             Написали сте до сада преко 100 епских пјесама. Које су вам од њих најдраже и које би сте издовјили као важне?       

            Па немам баш неку посебну за издвојити можда о Патријарху Павлу и то због стихова:

“А тог јутра у Свету Неђељу

Вјеран Христу Своме Спаситељу

Михаило Архистратиг славни

Чувар вјере и Анђео главни

На његова закуцао врата

Да својега небоземног брата

До престола Господњег испрати

Који ће му вјенац славе дати

Хладан вјетар с прозора ширио

А Анђео крила раширио

Сав мирише на блаженство Раја

Да однесе душу што напаја

Милионе Срба вјером правом

Да се срете са Светијем Савом.”

             Поред епских пјесама по благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Владике Атанасија, пишете и дјела химнографског садржаја. До сада сте написали више Акатиста, црквених служби и духовних пјесама посвећених светитељима Божијим.

Бог је то некако уредио, па сам почео и тиме да се занимам. Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије су вољели да читају епску поезију посвећену светитељима, и угодницима Божијим, Сјећам се да ми је прве пјесме објављивао Владика Атанасије у часопису епархије захумско-херцеговачке “Видослову”, и то је за мене била изузетна част и благослов. Такође, и наш Митрополит Амфилохије ми је често говорио да пишем пјесме о светим угодницима и светим догађајима из живота цркве. Прву пјесму коју ми је објавио у књизи о. др Велибора Џомића по његовом благослову била је о страдању Светог Свештеномученика Јоаникија Липовца 1996. године. Има неколико Акатиста а мени је најдражи Светој Анастасији Мркоњићкој мајци Светог Василија Острошког.

             У својим пјесмама често опјевавате светитеље Божије и  црквене празнике, и препознајемо да се управо у тој врсти поезије, пјевајући управо о светитељима најбоље изражавате?         

Скоро да нико није пјевао о Светим угодницима Божијим и ријетко је писао пјесме о њима у епском стилу, стога сам по благослову и жељи Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, одлучио сам се да се томе мало више посветим колико ми Бог буде дао снаге и мудрости..Писао је Свети Владика Николај Велимировић и љепше и боље, али ја имам жељу и трудићу се да мало опширније пишем на ту тему која је практично неисцрпна.

             Није ни мало једностано пјевати о светитељима Христовим, то је једна врста и вашим молитава светитељима, преточена у стихове. Црква је увијек кроз своју историју његовала и препознавала љепоту стиха, љепоту пјесништва, и њено богослужење је сво састављено и проткано из пјесме, химне, поезије славословља. Тако и ваше пјесме које пјевате у част светитеља, и да ли се и у њима могу наћи и богословске теме?   

С обзиром да све то видим као повјерени ми талант од Бога, трудим се да исти умножим. Стихови напросто некако сами дођу. прочитам Житије светитеља или неки догађај и онда пишем. Нијесам сигуран да је то увијек максимум али треба се трудити и славити Бога и уз Псалтир и уз гусле. колико ми Бог дарује да схватим и разумијем, толико у пјесмам убацим и богословске догматске теме.

             Рекли сте да сте као млад човјек, тачније као ученик гимназије, почели да пишете пјесме. Да ли данас по вашем мишљењу има младих људи који пишу духовну поезију и у њој праналазе себе и свој смисао живота и ствараштва?        

            Свакако да има младих и веома надарених пјесника. Ја заиста прочитам доста тога лијепога и достојног сваке похвале. Најбитније је у свему да се име Божије и Светих Његових слави и у пјесмама и у химнама свако на свој начин како би се што достојније узвеличали они који су Богу угодили.

             Духовна поезија, епске пјесме, су вас изграђивали, и шта за вас конкретно значи прво духовна поезија а онда и епска поезија?

Ја сам себе пронашао у епској поезији. Свакако да духовности има и без поезије, али поезија без духовности по мени губи смисао. Прослављање творевине мимо Творца не може по мени имати тежину на било којој ваги. Чини ми се да не гријешим што тако мислим.

             Ако Бог да у припреми вам је прва збирка поезије, у којој ће бити објављене изабране пјесме, које сте писали од ваше ране младости до сада, тридесетак година, шта ће се наћи у њој?           

            Прикупљено је доста пјесама. Ја мислим да ће централно мјесто заузети пјесме о страдању Мученика и Свештеномученика нашега народа. Понајвише оних чија је невина крв проливена, било због тога што су Срби Православне вјере, било због тога што су били Свештенослужитељи Олтара Свесветија, како је негде молитвено записао Светопочивши Митрополит Амфилохије. Свакако да ће бити и других написаних пјесама, али то ће бити ствар уредника који ће и те пјесме свакако припремити за штампу.

             Ваше пјесме осим пто се рецитују на духовним свечаностима, културним дешавањима, пјевају се и уз струне гусала, и српски народни гуслари ваше стихове радо пјевају. Које су пјесме снимљене уз гусле и са којим српским гусларима сарађујете?

            Снимљена је као пробни снимак пјесма о Благоју Крушићу витезу Гвозденога пука и Мученику убијеном под старе дане у другом светском рату.Отпјевао је Народни гуслар Максим Војводић.

Пјесму о Светом Ловћенском Тајновидцу пјевају гуслари Владо Николић и Милан Поповић. Требао би да сними једну пјесму и народни гуслар Бајо Аџић што ће ми бити изузетна част, мада све гусларе волим и радо слушам. Свакако бих се обрадовао кад би неку пјесму отпјевао славни Бошко Вујачић. Пробни снимак о Голготи Свештеномученика Јоаникија Липовца био је снимио Ђорђије Копривица али је нечијом непажњом изгубљен. Но времена има па ће Бог дати, доста је пјесама објављено по књигама и часописима од којих највише до сада у часопису Голија, Видослову. Такође и на сајтвима Епархије будимљанско-никшићке, Радио Светигоре, порталима ин4с, Српска24, Чудо, и другим, којима овом приликом благодарим на објављеним пјесмама.

             Недавно је компонована и отпјевана пјесма коју сте писали, и посветили Светој Анастасији Мркоњићкој, мајки Светог Василија Острошког Чудотворца?        

Пјесма о Светој Анастасији Мркоњићкој је свакако била изненађење за мене, кад је исту у ноте ставила и прелијепо отпјевала протиница Виолета Сандић из Вршца, уз пратњу фруле коју свира њен син Николај.  Нека им Господ Исус Христос узврати сваким благословом. А што се Акатиста тиче, ја највише ако је уопште могуће издвојити волим онај Светој Анастасији Мркоњићкој мајци Светитељки, која је родила сасуд благодати Духа Светога какав је наш Свети Василије Острошки, слава му и милост.

Да ли имате неке светитеље и личности о којима сте посебно пјевали и којима сте посветили најдраже своје стихове?        

            Све пјесме су ми једнако драге и важне тешко да човјек може издвојити више љубави према некоме. Мученици Цркве су квасац Вјере и темељ на коме почива наука Господња, па ми се чини да они свакако излазе на прво мјесто. Свакако са посебном љубављу свако од нас се односи према украсу Србске Земље, милом нам Светом Василију Острошком Чудотворцу.

Наравно, са Светим Мученицима треба споменути и пјесме о нашем Мученичком Косову и Метохији за којим су састрадавали и наши Светопочивши Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије. И оне о Ловћену страдалноме, и Цркви мученици разрушеној и оскрнављеној и Његошу и његовом завјету, о Косову и жртви Светог кнеза Лазара Мученика и његове Христољубиве војске.

             Шта би сте на крају разговора поручили као важну поруку о значају духовне поезије и о њеној улози у изграђивању друштва, Цркве и саме човјекове личности?

            Ја мислим да у Цркви као живом организму свако има неку своју улогу. Тако сигурно да треба Господа прослављати кроз химне и пјесме духовне, које ће свакако наћи своје мјесто, уколико онај који их ствара, чини то не у своју славу већ у Славу Божију. И као што би рекао псалмопојац Давид: “Запјевајмо Богу нашем, појмо. пјевајмо Цару нашем, појмо” и славословимо га са духовним пјесмама и химнама. Пјесмама и химнама духовним, славословимо и прослављајмо Бога и светитеље Божије!

             На крају вам захваљујемо на издвојеном времену, за овај Петровдански разговор, са жељом и молитвом Господу и Светим Апостолима Петру и Павлу, да и даље стварате и пишете још лијепих епских пјесама, акатиста, молитава и служби светитељима и молимо вас. да и овај разговор да завршимо са неким лијепим стиховима по вашем избору?

Хвала вам на труду и части да направимо разговор, а вашим читаоцима срећан и празник Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, и нека вас молитве Светих Апостола чувају и прате и све нас надахњују у нашим животима.  Зар нису у нашем народу већина разгоовра били пјесма, и химна, уз огњиште, уз које смо се гријали и уз нашу Свету православну вјеру и цркву. Нека овом приликом, на крају буду стихови које сам посветио светопочившем Митрополиту Амфилохију, чувару Косова и Метохије, и нека нас све саборно прате његове свете молитве.

            Светопочившем  Митрополиту Амфилохију   завјетнику Косова

 

Из Небеског Царства гледаш

Жртвено поље Косово

И на њему божире црвене

Као крв кнеза Лазара

Мученика

Нико није толико суза и крви

отро

Са лица страдалника Косовско Метохијских

Као твоја очинска рука

Дочекивао си Видовдане

На жртвеном пољу костима

Мученика посијаним

Морачки Јасновидче

Гледао си сузе мајки

 и дјеце

На грдном судилишту

Хитао да опојеш гробове страдалника

И да ублажиш боли онима

који тамо остадоше

Је ли икога тако пекла

Косовска рана

И бол оних са којима си

састрадавао

Шеташ ли и данас Метохијом

Уроњен у бол и сузе народа

својега

Запалио си пламен љубави

У свима нама да Косовом

живимо и трајемо

Док Христос поново не дође

Амфилохије са водом војске

небеске

Заштитниче и учитељу наш

У времену и вјечности.